Da li u intervjuu Stanka Subotića „Jutranjem listu” nalazite potvrdu svoje ideje da postoji vidljiva politička pozadina atentata na Zorana Đinđića?
Intervju Stanka Subotića svakako sadrži tvrdnje koje se uklapaju u ceo onaj niz dokaza koje sam predlagao na glavnom pretresu, a koji bi – da su izvedeni – pomogli da se rasvetli politički kontekst tog događaja. To se, pre svega, odnosi na medijsku kampanju iz DSS-a da se Đinđić poveže sa švercom cigareta, da se označi kao mafijaš, čime se pripremao teren da se atentat na njega pripiše tobožnjem unutrašnjem obračunu mafije.Tako nešto i jeste pokušavano u izjavama samog Koštunice, Nalića, Jočića, Tijanića, koji su te tvrdnje zasnivali na pisanju Pukanićevog Nacionala, kao i pismima Ljilje Buhe, pisanim po diktatu Ulemeka i Spasojevića. Dakle, radilo bi se o sinhronizovanoj kampanji Koštuničinog okruženja i kasnijih ubica.
Subotić takođe tvrdi da je u kabinetu Koštuničinom postojala neformalna grupa koja je vodila tu kampanju, na čelu sa Radetom Bulatovićem, Draganom Jočićem, Aleksandrom Tijanićem i Aleksandrom Nikitovićem… Ja sam na sudu predlagao saslušanje prve trojice, ali je Sud taj predlog odbio. Zanimljiva je i tvrdnja Subotića da su tekstovi Nacionala prevođeni u Koštuničinom kabinetu i slani tužilaštvu u Bariju i Uredu za borbu protiv korupcije Evropske unije. A posebno je zanimljiva tvrdnja Subotića da poseduje materijalne dokaze i svedoke o tome da je Dušan Mihajlović pokušao da ga reketira za 15 miliona evra, da bi ga za uzvrat skinuo sa liste lica sumnjivih za šverc duvana. Ako stvarno postoje takvi dokazi, onda bi se mnogo lakše razumelo neobjašnjivo i ničim izazvano, „spontano” i strasno istupanje Dušana Mihajlovića kada je, s naknadnom pameću, u B92 Poligrafu Jugoslava Ćosića, iznenada „otkrio” da iza atentata na Đinđića stoji, „u stvari”, Vladimir Popović Beba” Da je to ta „politička pozadina” za kojom svi uzaludno tragaju na pogrešnom mestu. I to u doba kada je na čelu unutrašnjih poslova bio Dragan Jočić.
Koliko vam Subotićevi stavovi u tom intervjuu deluju ubedljivo?
Prvo, mora se odmah reći da se Stanko Subotić nalazi pod optuženjem i da svakako ima interesa da činjenice predstavlja na način koji je koristan za njegovu odbranu. Dakle, mora im se prići oprezno. S druge strane, ne samo što slika koju on prezentuje, uzeta sama za sebe, deluje logično i koherentno već se ona uklapa i u mnoge druge činjenice, kako one opštepoznate, tako i one čije sam dokazivanje ja predlagao u Specijalnom sudu, a koje se, pre svega, odnose na podudarnost javno iznošenih političkih stavova i ciljeva atentatora i Koštuničinog okruženja, kao i odnosa, susreta i razgovora na relaciji Ulemek–Spasojević–Tomić–Bulatović–Koštunica–Bagzi–Kajganić–Jočić. Konačno, punu pažnju zaslužuju i navodi Stanka Subotića da za neke od ovih tvrdnji može da ponudi materijalne dokaze i svedoke. Dakle, bez obzira na procesni položaj Stanka Subotića, njegove izjave, iz navedenih razloga, dovoljno su kredibilne da bi zahtevale ozbiljnu proveru. Istina o atentatu na Zorana Đinđića će isplivati, ona isplivava postepeno kroz sve nove i nove delove mozaika i treba razumno očekivati da će se to i nastaviti.
Kao i u procesima za ratne zločine, u procesu atentatorima na Zorana Đinđića ostala je u senci uloge države. Da li je u procesu atentatorima pravosuđe moglo, na osnovu izvedenih dokaza i svedočenja, da postupi drugačije?
Ne znam šta podrazumevate pod „državom”? Na osnovu svega što danas znamo, u doba atentata pojedini državni organi, ili delovi tih organa, državne institucije, vodile su uzajamno suprotstavljenu politiku, politiku reformi protiv politike kontinuiteta, pod uticajem dve žestoko suprotstavljene grupacije, od kojih je jednu predvodio predsednik Vlade i druge koju je predvodio predsednik Republike. Sukob Đinđić–Koštunica bio je glavno političko obeležje celog tog perioda, od 5. oktobra 2000. do atentata 12. marta 2003. Ko je od njih bio „država” ? Nakon Miloševićevog pada znalo se da je Milošević izgubio, ali ko je pobedio, nije bilo jasno. I oko toga se vodila bespoštedna borba. Sam proces otpočela je vlada ubijenog premijera, a završila ga vlada Vojislava Koštunice. Specijalni sud je osnovala vlada Zorana Đinđića, zakon o zaštićenom svedoku je donet za vlade Đinđićeve, druga strana je opstruirala te napore. Atentatori su otkriveni i dokazi protiv njih prikupljeni za vlade Đinđićeve ekipe, proces je opstruirala na razne načine potonja vlada Vojislava Koštunice. Specijalni tužilac postavljen je za vreme prve vlade, druga ga je smenila. Predsednik Veća je došao na svoje mesto pod Đinđićevom vladom, pod Koštuničinom je demisionirao sa objašnjenjem da „ne može da sudi pod pritiskom”. Sud i Tužilaštvo su, naravno, državni organi, ali koje „države” ? Pitanje nije neumesno, jer ovde nikada nisu postojali ni nezavisni sudovi, ni samostalna tužilaštva.
Da li je Tužilaštvo moglo ili moralo da proširi optužnicu?
Ja sam na glavnom pretresu obrazloženim pismenim podneskom predložio da proširi optužnicu protiv Ulemeka i optužbom za oružanu pobunu iz novembra 2001. godine. Sudija Kljajević je izveo niz dokaza iz kojih je postalo očigledno da je Ulemek bio organizator te pobune kojoj je cilj bio državni udar. Po Zakonu o krivičnom postupku kada tužilac tokom postupka po jednom delu ustanovi da postoji osnovana sumnja da je počinjeno i neko drugo delo, dužan je da i za to delo podnese optužnicu. On to može učiniti u posebnom postupku, a može i proširiti optužnicu u tekućem postupku. Ovde je bilo potrebno proširiti optužnicu iz dva razloga: prvo, iz razloga ekonomičnosti, potrebni dokazi su već izvedeni pred sudom, nema smisla ponovo ih izvoditi u nekom novom postupku. I drugo, prema stavu samog Tužilaštva iznetom u optužnici, oružana pobuna i atentat su i objektivno i subjektivno povezani, cilj im je bio isti, rušenje vlade Zorana Đinđića, umišljaj i motivi Ulemeka isti, dovođenje na vlast „patriotske vlade”, a ta dva dela su stajala i u kauzalnoj vezi. Naime, u samoj optužnici se kaže da je uspeh oružane pobune atentatore ohrabrio da u istom cilju upotrebe i druga sredstva, kao što je ubistvo premijera.
Na sastanku sa specijalnim tužiocem Radovanovićem i njegovim tadašnjih zamenikom Prijićem, rečeno je kolegi Paunoviću i meni da se optužnica neće proširivati jer je „postupak suviše odmakao”. To nije bilo tačno jer je nakon toga postupak mirovao čitavih šest meseci, dok su se čekali izveštaji veštaka, i bilo je dovoljno vremena da se procesuira pobuna. Tom prilikom nam je obećano da će se oformiti predmet za oružanu pobunu „čim u ovom postupku budu date završne reči”. Kolega Paunović je o tom razgovoru sačinio i belešku. O ovome obećanju govorio sam i na glavnom pretresu, pred zamenikom Prijićem, a da on na to moje izlaganje nije smeo da stavi nikakvu primedbu. Postupak za oružanu pobunu nije nikada otvoren, a onda je Tužilaštvo poreklo svoje obećanje i počelo da daje razne protivrečne izjave, od one da će se postupak za oružanu pobunu pokrenuti kada presuda za atentat postane pravosnažna, iako to nije nikakav zakonski uslov za odlaganje, do one da će to „istorija istraživati”.
Da li je predsedavajući veća na osnovu svojih saznanja mogao iz postupka morao da naloži pokretanje istrage protiv ljudi koji nisu obuhvaćeni optužnicom?
Naravno da nije. Pokretanje istrage uvek je zadatak tužilaštva. S druge strane, predsedavajući Veća mogao je da sasluša kao svedoke ljude iz politike, koji su očigledno kontaktirali atentatore pre atentata, vodili s njima političke razgovore, delili iste poliičke ciljeve, nečinjenjem pomagali oružanu pobunu, svojim javnim izjava je podržavali, a kasnije tokom postupka zavodili javnost i državne organe lažnim optužbama, koje su pogodovale atentatorima, krišom i nezakonito se sastajali sa odbeglim Ulemekom itd. Atentat je političko delo i politički kontekst tog dela se morao ispitati, ako ništa drugo da bi se utvrdili politički ciljevi krivičnog dela i politički motivi okrivljenih.
Ima li odgovornosti ljudi iz pravosuđa i treba li i na koji način da, ukoliko je ima, budu kažnjeni za nešto što su profesionalno uradili?
Ja sam to detaljno obrazložio u svojoj završnoj reči. Gospođa Nata Mesarović je vrlo neprofesionalno završila taj postupak. Daću vam samo jedan primer, gospođa Mesarović je nezakonitim odlukama sprečila potpuno saslušanje generala Ace Tomića koji je imao mnogo toga da kaže o svojim susretima sa Ulemekom i Spasojevićem, o kojima su govorili neki svedoci. Drugi primer: gospođa Mesarević je zastupnike oštećenih nezakonito onemogućila da izvrše uvid u transkripte razgovora vođenih na relaciji Dejan Milenković – Biljana Kajganić, u kojima se prema našim pouzdanim informacijama, koje su dospele i u javnost, sugerisalo Milenkoviču da da lažni iskaz i to predstavljalo Milenkoviču kao ideja „najmoćnijih ljudi u zemlji”, lako prepoznatljivih inicijala D.J. i R.B. Samo zbog te dve stvari gospođa Mesarevič bi trebalo da bude razrešena sudilačke dužnosti. Međutim, ona je nagrađena postavljanjem na mesto predsednika Vrhovnog suda, sa koga je posle slala sudovima u Srbiji raspise da ne rade ništa na predmetima u kojima je tužena država.
E-novine, 14.05.2009.
Peščanik.net, 15.05.2009.