U vreme organizovane (globalne) hipokrizije, pristojnost nalaže da se o najružnijim stvarima koje bacaju senu na zapadnu demokratiju govori u eufemizmima. Ali počinju da se koriste i prave reči. Povoda i slučajeva ima previše, ali trenutno se u fokusu nalazi Bredli Mening: čovek koji nije odgovoran ni za kakav zločin, ni za čiju smrt, osim ako razotkrivanje vladinih laži i zločina ne spada u red krivičnih dela, zbog kojih je on dobio čak 35 godina zatvorske kazne.
Kao i u svakom sudskom postupku, i ovde su postojali zločin i kazna, samo što je sve okrenuto naglavačke: inspiratori i naredbodavci, zajedno sa neposrednim počiniocima ratnih zločina su na slobodi: jedan od njih je srećna budala u mirovini, drugi je nobelovac za mir krvavih ruku i prazne elokvencije. Kaznu je dobio „messanger“, onaj koji je voleo svoju zemlju kao i Martin Luter King, a imao i vrlinu i odvažnost da to iznese pred oči svetske javnosti. Ono što je obznanio je nažalost bilo nešto što smo svi već znali, ali nismo mogli da dokažemo. Na kraju smo čuli i videli snimke o još gorim strahotama iz onog iračkog i avganistanskog pakla, kao recimo o efektima upotrebe belog fosfora u Faludži.
Demokratije nemaju ništa protiva debata i antiratnih sentimenata – dapače – ali samo dok se zločini ne dokumentiraju slikom i tonom. Stara je i dobro poznata teza da je prva žrtva svakog rata – istina, pa su Amerikanci očito računali na tu smrt. Njeno uskrsnuće uz Meningovu pomoć su zato dočekali kao najveću nacionalnu izdaju. I dok pišem ove redove o sramnoj presudi suda, zločini su i dalje svakodnevica. SAD ostaju izvan jurisdikcije Međunarodnog krivičnog tribunala, а zločinci ne odgovaraju ni pred nacionalnim sudovima, ili dobijaju simbolične kazne za najzverskija iživljavanja nad civilima nekih dalekih zemalja.
I pored toga što su slučajevi Asanža (koji je faktički u zatvoru) i Snoudena (koji je u ruskom „limbu“ – ni pravi azilant, ni slobodan, još manje bezbedan čovek) ukazivali da Mening neće dobiti ni pravično suđenje ni pravednu presudu, gnev ne prestaje da tinja. Ovu kolumnu pišem sa tla Severne Amerike. Mislite li da je život ovih demokratski nastrojenih, finih i kulturnih ljudi na tren stao zbog vesti o sudbini Meninga? Čak i vesti o ljudskim pogibijama su nešto što se sluša sa radija dok se vozite kilometrima u velikom automobilu do posla ili do kuće. Sve ono između je svakodnevni spokojni život običnih ljudi koji nemaju ni želje ni vremena da se uznemiravaju zbog nekoliko nerazumnih momaka ili zbog fašizacije svog društva.
Nedavno sam naišla na komentar američkog čitatelja ostavljenog na forumu ispod elektronske verzije članka o globalnoj ulozi SAD. Ovako nekako on opisuje „the state of the union“: SAD je zemlja koja vrši invazije nad drugim zemljama, ignorirajući međunarodno pravo; ovo je zemlja u kojoj postoje koncentracioni logori (Gvantanamo); SAD su legalizovale torturu i široko je primenjuju; SAD vrše atentate nad državljanima zemalja sa kojima nisu u ratu; vrše nelegalna kidnapovanja ljudi u savezničkim državama, članicama NATO (zbog slučaja El Masri u koji je i Makedonija bila umešana, dodala bih: „koje i ne moraju biti članice NATO“); SAD prate privatne komunikacije miliona, ako ne i milijardi ljudi širom sveta, ali i vlastitih građana; SAD su umešane u cyber-rat sa državama sa kojima nisu u ratnom stanju; SAD špijuniraju UN i EU, kao i vlade članice NATO. Na kraju čitatelj konstatuje: zar ovo nije nalik Imperiji Zla?
Intelektualac nema moralno pravo da kritikuje drugu zemlju, elitu, politiku – ako je slep za ono što mu se dešava u vlastitom dvorištu. Sasvim svesna da se u Makedoniji sprema još jedno ograničenje medijskih sloboda (što je smisao slučaja novinara Kežarovskog), ipak imam potrebu da izađem ne samo iz vlastitog „dvorišta“, nego i iz svoje kože. Nesreća je živeti u zemlji i regionu koji se savijaju pod teretom nečiste savesti zbog nesankcioniranih ratnih zločina, koja je demokratura, i u kojoj se sve češće pominje „Jazavac pred sudom“. Ali kako da zagovaram suočavanje sa zločinačkom prošlošću, kako da tražim osudu za ratne zločine, za ućutkane svedoke i pravdu za žrtve na Balkanu? Kako da budem zagovarač za REKOM (inicijativa ima podršku od Londona preko Brisela do Vašingtona), kada bajni zapadni demokrati kažu: „ne gledaj šta činim, nego slušaj šta propovedam“. Ono što važi za čitav svet, ne važi za njih, moćne.
Ne ostaje mi drugo nego da se i dalje borim protiv selektivne pravde, protiv teze da „might is right”, i da se nadam da mi možemo bolje od Amerikanaca (sada su oni na potezu, da stvore svoj REKOM ili još bolje novi Nirnberg). Za stanje u kome živimo, koje je tako perverzno da su zločinci postali heroji, a žrtve neprijatan detalj, nisu nam krivi ni Amerikanci, ni Evropljani. Na svu sreću, mi njima nismo ni Irak, ni Pakistan, ni Libija. Ali ono za što su definitivno odgovorni „nobelovci“ iz Vašingtona i Brisela se odnosi na 15-godišnje „terapeutsko upravljanje/governance“ Makedonijom, gde su nam nametnuli dve premise: postoji samo jedna „religija“, tj. ideologija liberalnog kapitalizma koja se širi i bombama ako zatreba, bez alterantive (There Is No Alternative); а ta „jedinstvena aleternativa“ ne samo da se mora pratiti, nego se ne sme ni kritikovati. Ona je predmet obožavanja i idealizovanja očiju širom zatvorenih, da bi se nekako „ukorenila“ u ovoj balkanskoj prokletiji. To je navodno pravi način da se ovde izgradi demokratija kakvu imaju i oni, pre svega da bi se izbegao (makedonski) „fašizam“ („gruevizam“). Neguje se nekritički odnos prema centrima moći, a njima se podjednako dive i progresivni intelektualci i demokrati (koji će se pre odreći majke nego priznati da zapadna demokratija polako umire, а Meninga će pomenuti usput, kao običnu vest iz sveta koja nema veze sa nama) – i još važnije: njima se dive i mali diktatori. Ako je Mening mogao biti izložen nehumanom tretmanu tokom trogodišnjeg pritvora, zašto onda neki mali diktator ne bi dobio sličnu inspiraciju za svoje potrebe? Ako u rojalističkoj sapunici čitava nacija vrišti „It’s a boy!”, а ćuti pred upadom u Guardian – koja je tu pouka za nas?
Poznati američki aktivista kaže: „Ako je vojnik koji je izneo istinu pred medije kažnjen daleko teže od onih koji su vršili torturu nad zatvorenicima i ubijali civile, onda se nešto zaista jako loše događa u našem sudskom sistemu“. Nakon svega što su uradile da bi ućutkale „zviždače“ i sakrili zločine, zapadne demokratije više ne mogu biti bilo čija moralna vertikala. One su je izgubile i za sebe i svoja društva. „SAD više nikada neće moći držati lekcije o vrednostima transparentnosti i medijskih sloboda, a da pri tome ne izazovu globalni talas podsmeha“ (Glen Grinvald). Nažalost, taj smeh je već gorak, a iza njega trljaju ruke svi koji slede primere velikih demokrata i nobelovaca.
Nova Makedonija, 26.08.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 26.08.2013.