Džorž Bouling, narator novele „Izranjam po vazduh“[1] Džoržda Orvela iz 1939., jadikuje nad specifičnim užasima novog totalitarizma i primećuje „obojene majice, bodljikave žice i gumene pendreke“ ali i, možda manje upadljive, „povorke i postere sa ogromnim licima, masu od milion koja složno uzvikuje ime Vođe, dok toliko ne zagluši samu sebe da poveruje kako ga zaista obožava istovremeno u sebi gajeći toliku mržnju prema njemu da joj se povraća“.
Bilo je prijatno i uzbudljivo videti kako se Zeleni trg u Tripoliju puni ljudima, kako oni gaze i razbijaju Gadafijev takozvani privatni kompleks dosad korišćen samo za posebnu vrstu dodvoravanja i poniženja – a to su bili skupovi podrške Vođi. Pokušajte da zamislite četiri decenije tokom kojih je najvažnija društvena aktivnost bila prinudno prisustvovanje ritualu ljubljenja gospodarevih nogu i jednoglasnog uzvikivanja hvalospeva u njegovu čast. Gadafi je bio toliko „navučen“ na ovu sadomazohističku zabavu da ju je, zajedno sa svojim groznim sinovima, nastavljao sve do poslednjih minuta. To je, naravno, radio i Sadam Husein. To, dok čitate ove redove, radi i Bašar Asad. U državama iz noćnih mora, pažljivo negovanim od strane ovih divnih vladara, nemo prihvatanje ili potčinjavanje nisu dovoljni. Morate svom snagom učestvovati u opresiji koja se vrši nad vama i shvatititi kako, duboko u sebi, obožavate kolektivni prisilni entuzijazam.
Nove i prilagođene verzije, recimo, starog egipatskog režima nisu nezamislive (čak su i vrlo moguće). Ipak, pad Gadafijevog sistema je potpun i konačan. Simbolično je predstavljen rušenjem statua i cepanjem postera Vođe u različitim uniformama i sa mnogobrojnim ordenjem koje je godinama dizajnirao sam za sebe. Musolinijevski sindrom; kombinacija Ruritanije i Gulaga; određeni vid neofašističkih kampova i kič možda su jedino što preostaje za proučavanje. Ovoj listi valja pridodati i kontinuirano razaranje kulture, kao i potpuno uništavanje autonomnih i nezavisnih institucija. Još u prvim nedeljama sukoba nastojao sam da istaknem sledeću činjenicu: reč je o jako bogatoj zemlji sa malim brojem stanovnika, a pogledajte kako izgledaju! Njihovu krezavost! Njihovu odeću! Kontrast ovog jadnog siromaštva u odnosu na ordenje na Gadafijevim grudima i raskoš njegove palate, pojačan je sećanjem na doskorašnju nemoć; to izaziva osećanje gađenja i besa (što je svakako zdravo), ali i razjedajuće osećanje da su mnoge godine protraćene i da je hrabrost prekasno otkrivena (što baš i nije najpogodnije za izgradnju novog društva).
Ipak, činjenica je da su ovi događaji dali priliku velikom broju Libijaca da učestvuju u jednom produženom, nezaustavljivom i spontanom procesu. U školi revolucije na otvorenom, verovatno je bio podjednak broj učesnika i posmatrača. Nekolicina pametnih analitičara veruje da je ova masovnost bila jako korisna zato što je terala snage opozicije da se ponašaju odgovorno iz dana u dan i učila različite frakcije i klanove koliko je važna saradnja; to je bilo vatreno krštenje koje ne bi imali da su NATO snage samo ušle u Libiju i završile sa Gadafijem posle nekoliko jačih bombardovanja. Gledano iz ovog ugla, Obamina često osporavana strategija „rukovođenja iz senke“ imala je bar jednu slučajnu pozitivnu posledicu: uključila je nova područja i sektore u posao tranzicije. (Dobra strana ovakve politike bilo je i to što je malo koštala i nije izazvala velika krvoprolića.) S druge strane, za posledicu je imala dugotrajno zamiranje ekonomije, sve veći broj prilka za pljačku i zapanjujuće veliko gomilanje oružja i municije. U svakom slučaju, otrežnjujuće je početi od tako nemilosrdne situacije kao što je tabula rasa koja je trajala četrdeset i dve godine.
Ima nešto što je još ozbiljnije u bestidnoj odluci porodice Gadafi da do poslednjeg trenutka nastavi svoj cirkuski režim, bez obzira na gubitke u ljudstvu i novcu. Bivši egipatski predsednik Hosni Mubarak i njegove kolege iz Tunisa verovatno su imali u prvom planu sopstvene interese kada su odlučili da prekinu sukobe, ali ih je možda odlikovao i tračak brige za ljude. Zar nema nečega izuzetno jezivog i izuzetno tragičnog u činjenici da veliki broj ljudi i dalje gubi svoje živote i udove, iako je „utakmica završena“? Pomisao na to saseca u korenu svaki entuzijazam za dugu tranziciju; zato moramo da bolje osmislimo naš odgovor na događaje u Damasku i Tripoliju. Nedavno sam završio čitanje nove knjige Jana Keršoa o poslednjim danima Trećeg rajha. Jedan od najjezivijih i najmučnijih aspekata ove priče je broj hrabrih Nemaca ubijenih od strane nacističkog režima i pošto je on tehnički prestao da postoji. Oni su ili bili saradnici savezničkih snaga ili su pokušavali da uspostave postnacističke lokalne komitete. Mnogi od njih su bili u zatvoru zbog suprotstavljanja vlastima i poubijani su ćelijama iz čiste osvetoljubivosti da ne bi dočekali da vide dan oslobođenja. Tu knjigu čitate i plačete.
Iako se čuju neki neodređeni glasovi iz Međunarodnog krivičnog suda, potrebno je da se nedvosmisleno kaže, od strane naše i ostalih vlada, da Gadafiji i Asadi, kao ni njihovi saučesnici, neće ostati nekažnjeni. Treba im reći da su imena njihovih vojnih i bezbednosnih oficira popisana, kao i imena njihovih žrtava, i da se optužnice za razne ozbiljne zločine već spremaju. Neće biti tolerisano klanje, i dalje prisutno, onih koji će biti potrebni u ponovnoj izgradnji Libije i Sirije. Ovo više nije pitanje koje se rešava zaplenom imovine i sankcijama, ili izjavama poput one da je Bat partija izgubila svoj legitimitet. Sada treba pooštriti kazne za ratne zločine, i to uraditi na vreme.
Slate, 25.08.2011.
Preveo Ivan Grahek
Peščanik.net, 30.08.2011.
- Coming up for air (1939) prevod naslova i delova teksta I.G. ↑