Vreme prijatelja
Knjigu Dobrice Ćosića Vreme zmija otvara scena susreta autora i patrijarha Pavla: “Danas u podne posetio sam patrijarha Pavla na njegov poziv.” Poslednji deo rečenice je od ključne važnosti: Ćosić nije taj koji traži da se vidi sa poglavarom Srpske pravoslavne crkve, već je pozvan. On je potreban patrijarhu, a ne obratno. Ovaj asimetričan odnos između samozvanog oca nacije i crkvenog poglavara produbljuje se iz trenutka u trenutak: dok Ćosić mudro ćuti, patrijarh brblja kao tinejdžer ošamućen prisustvom estradne zvezde (“Patrijarh se raspričao, a ja sam ga slušao pažljivo i ljubopitljivo posmatrao. Proverevao sam mu starost mišljenja”.) Sve, dakle, ukazuje na to da je ovo scena ispovedanja u kojoj političar i pisac ispoveda duhovnika. To je ujedno i scena poklonjenja u kojoj partrijarh skoro da se izvinjava zbog ispada crkvenih zvaničnika, mitropolita Amfilohija i vladike Artemija, protiv Ćosića, koji sa zadovoljstvom primećuje da “patrijarh staje odlučno” na njegovu stranu, te da izražava žaljenje “što su tako ugledni arhijereji Crkve ispoljili netrpeljivost, uvredili me i naneli štetu sebi i Crkvi” (8). Što se Ćosića tiče, poredak stvari je kristalno jasan: crkva, taj muzejski eksponat (scena patrijarhove ispovesti dešava se u “pohabanom salonu Patrijaršije”) ne samo da je odvojena od države, već treba da joj služi u skladu sa njenim potrebama.
Ko preživi prve dve stranice Ćosićeve knjige, imaće prilike da pročita izveštaje o čak još četiri susreta između njega i patrijarha. Kao da ne može da odoli da se ne pohvali svojim položajem u odnosu na patrijarha, Ćosić već u opisu drugog susreta navodi da mu se ovaj “nekako ispovedao” (73). 21. jul: “Prekjuče sam razgovarao sa patrijarhom Pavlom na njegov poziv. Opet sami. (…) Pozvao me da ga savetujem.” (191). Posle nekih desetak dana Ćosić ponovo posećuje patrijarha, opet na njegov poziv, opet da ga savetuje. Tu mu patrijarh do tančina opisuje svoju posredničku ulogu između Miloševića i Karadžića u pripremama za Dajton. Ćosić poletno zaključuje dnevničku belešku: “Radostan sam što smem da zapišem: nas dvojica smo i prijatelji” (206). Poslednji susret, bar što se ove knjige beležaka tiče, dešava se 24. avgusta, ponovo na poziv patrijarha. I ovog puta razgovara se o politici. Ćosić beleži da “patrijarh nema poverenja ni u jednog vođu opozicije”. Onda prenosi svoju primedbu patrijarhu da se on, pod uticajem vladika Amfilohija i Artemija, previše uvlači u politiku i onda, tobože usput, navodi odgovor svog prijatelja: “Znam, Artemije je politikant” (208). Da li su patrijarh i Ćosić još uvek prijatelji? A patrijarh i vladika Artemije?
Ana Ćosić Vukić u “Reči priređivača” objašnjava da je šesti tom Piščevih zapisa dobio naslov po “autentičnoj vesti” da se u okolini Niša pojavio neobično veliki broj zmija koje, uplašene bombardovanjem, napuštaju svoja podzemna staništa, kao i po imenu “šiptarskog vođe Tačija” i po biblijskoj simbolici zmije. To nije sve. U spisateljskom naponu, Ćosić opisuje tragove protivavionske paljbe kao “vatrene zmije” (53), da bi kasnije “apokaliptične prizore zmija” (156) povezao sa porazom srpske vojske na Kosovu. Takođe se nameću izvori koji se nalaze van ove knjige. Na primer, u Lovljenju vetra,knjizi razgovora novinara Slavoljuba Đukića sa Ćosićem, poglavlje posvećeno Ćosićevim razmišljanjima o političkoj sceni Srbije na početku devedesetih naslovljeno je “U političkom zmijarniku”. Napokon, parabola o patrijarhu Pavlu koja ilustruje Ćosićevu politiku prijateljstva, kao i strategiju vođenja politike u senci, podseća na epizodu iz Malog princa Sent Egziperija u kojoj Zmijski car pruzima obrise žrtve koju je progutao.
No, to je tek jedna pripovedačka nit koja se zmijski provlači kroz zapise. Usred ekplozija, sirena i oblaka dima, Ćosić ne samo da se sastaje sa patrijarhom, već i nalazi vremena da ozbiljno poradi na produbljivanju svog profila heretika. Tu su najpre Zli demijurg Emila Siorana i Gnostička jevanđelja Elen Pejgels koje čita pod svećom, ispod radnog stola, dok okolo grmi i seva. Kako se životne prilike normalizuju, on prelazi na Rusiju u propadanju Aleksandra Solženjicina i Balkanski Svetovi – prva i poslednja Evropa “makedonskog Srbina” Trajana Stojanovića; iščitava Iznenađenja Lubjanke Šentalinskog, zatim se udubljuje u Pitanje krivice Karla Jaspersa, i završava sa Kunderinim Usporavanjem. Dok ovog poslednjeg odbacuje sa gnušanjem, sa Solženjicinom stupa u raspravu po pitanju sudbine ruskog i srpskog naroda, da bi slična rasprava sa Jaspersom o pitanju lične i kolektivne krivice narasla u neku vrstu kulminativne završnice Vremena zmija. Ono što je zajedničko svim knjigama Ćosićeve ratne lektire iz 1999. jeste da se sve na neki način dodiruju pozicije otpadništva.
U jednom zapisu iz vremena NATO bombardovanja Ćosić govori o prolećnom vetru i primećuje da ga samo on čuje zahvaljujući svojim “spisateljskim, profesionalnim ušima” (76). Kao što postoji profesionalizacija opažaja, tako postoji i profesionalizacija stavova. Ćosić je profesionalni disident, i trudi se da to ostane po svaku cenu. Ova pozicija mu daje priliku da bude u pravu i kada to nije, da odstupa od sopstvenih stavova a da ih se u potpunosti ne odrekne, da svoju nedoslednost i protivurečja pretvori u činove hrabrosti i uzvišenog samopregora. Pozicija kajanja je nulta tačka Ćosićevog političkog i moralnog delovanja. Čini se da najviše uživa u sebi kada priznaje krivicu: “Da sam 1989. sa prijateljima osnovao političku stranku – socijaldemokratsku, verujem, ne bi politička sudbina Srbije bila ovakva … Krivac sam! Mogao sam više politički da delam…” (79). Ovo inicijalno priznanje i pokajanje samo je najava oštre samokritike kojom se Ćosić izdiže iznad situacije opšte krivice. Priznajući neke krivice da bi se oslobodio svih drugih, Ćosić uspostavlja neku vrstu etičke via negative. U katarzičnom agonu sa Jaspersom on uzvikuje: “I ja snosim odgovornost za jugoslovenske zablude u Drugom svetskom ratu. Zablude me ne čine nevinim!” (233). I dalje, u vrtlogu tobožnjeg samoponiranja, on se čudi kako ni ustaše, ni četnici, ni komunisti nisu sakupili hrabrosti da javno govore o svojim gresima: “Niko još javno nije priznao svoju krivicu” (235). Kao ni u posleratnoj Jugoslaviji, ni u Srbiji poratne zime 1999. niko nema snage da prizna krivicu, sem Ćosića. Dok Ćosić prijateljuje sa Titom, Rankovićem, Miloševićem, Raškovićem, Karadžićem, Vučelićem, patrijarhom Pavlom, Miškovićem, svet oko njega sa lomi, hiljade bivaju pregažene i smrvljene, a on iz svega toga izlazi kriv ali pokajan, “samorasvetljen”, pročišćen i izbrušen. Nedodirljiv i neuhvatljiv.
Dementna dijalektika
Ako principvia negative Sv. Dionisija Areopagite i Nikolaja Kuzanskog vodi ka približavanju neizrecivom kroz imenovanje svega što Bog nije, onda Ćosićeva politička via negativa sastoji se od odbacivanja postojećih političkih ideja, da bi se otvorio prostor za spajanje nespojivog: istorijskog arhaizma i ideološkog utopizma. Sa jedne strane, Ćosić tvrdi da “Srbima nisu uzori sveci nego junaci – Miloš Obilić, Kraljević Marko, borci i prkosnici – Jugovići, Starac Vujadin, hajduk Veljko, Stevan Sinđelić” (200). Sa druge, on priziva “novi solidaristički socijalizam” koji nazire u “tragediji Srbije” koja “nagoveštava neminovnost ubrzane entropije zapadnjačke demokratije i njene profiterske civilizacije. Siromašno čovečanstvo će morati da započne neki oblik socijalističke negacije sadašnjeg vladajućeg političkog i ekonomskog poretka” (88). Ovaj pomen negacije upućuje na Ćosićevu staru strast: dijalektiku. Ona je svuda, opšteprimenljiva, kao pojam i kao metod. Tako, ruska “lukava dijalektika” sastoji se u naoružavanju Srbije i njenom podsticanju na ratovanje (25), “naša civilizacija” se vodi dinamikom integracija i njenih dijalektičkih antiteza (40). Ali dijalektika nije samo instrument za interpretaciju, već i vid žive istorijske prakse. Ćosić u detalje opisuje kako je, u odmakloj fazi NATO bombardovanja, predlagao Dejanu Medakoviću, tada predsedniku SANU, da traži prijem kod Miloševića i prenese mu savet “grupe akademika” da prihvati zahteve Sjedinjenih država i Evropske unije. Jedan od motiva za ovaj predlog bio je “da se Miloševiću psihološki olakša odluka o kapitulaciji, jer je on ucenjen čovek, njegova glava i njegova porodica su u pitanju, treba mu pomoći autoritetom Akademije da donese racionalnu odluku i prihvati zahteve Amerike” (144). Tako se “grupa akademika”, tih nadstranačkih ličnosti od integriteta, kao mnogo puta pre toga stavlja u ulogu babice u dijalektičkom procesu dovođenja vođe do svesti o istini, te mu tako majeutičkom metodom pomaže da pronađe pravi smer delovanja.
Ćosićeva dva omiljena metoda, via negativa i dijalektika susreću se i stapaju u proces koji on, čini se sa izvesnom nasladom, naziva “negativna dijalektika”. Na početku bombardovanja, on mudruje da je Srbiji “sada potreban mesija – pametan i hrabar izdajnik. Taj paradoks da je spasilac izdajnik, a ne oslobodilac jeste trijumf negativne dijalektike” (63). Ili, kasnije: “Zar će četnik Vuk Drašković da povede u četništvo partizansku decu? Opet i tu radi ona fatalna negativna dijalektika” (113). Ne, to nije negativna, nego uvrnuta, izvitoperena, iskrivljena dijalektika. U Negativnoj dijalektici Adorno napominje da se “mistični impulsi sekularizovani u dijalektici” svode na doktrinu da je svakodnevno i istorijsko od važnosti za ono što tradicionalna metafizika naziva transcendencijom. Ako je tako, zaključuje Adorno, onda se može reći da Aušvic predstavlja krajnji ishod zapadne metafizike. Ćosić krivotvori negativnu dijalektiku kao što krivotvori via negativu, jer da je koristi u njenom izvornom, Adornovom značenju, morao bi da se upita da li Ovčara, Srebrenica i Račak predstavljaju krajnji ishod srpske istorije i kulture. Da li je potrebno, i kako, posle ovih događaja ponovo sagledati Miloša Obilića, Kraljevića Marka, Jugoviće, Starca Vujadina, hajduk Veljka, Stevana Sinđelića? “Grupu akademika” – babica i da ne pominjemo.
Krivična prijava koju su protiv Ćosića podneli Komitet pravnika za ljudska prava Jukom i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji zadire upravo u Ćosićevu dementnu dijalektiku ratnih zločina. Ona mu čak donekle čini uslugu jer ukazuje samo na jedan deo ovog mehanizma kojim Ćosić ne samo objašnjava i opravdava bivše, već i priziva nove ratove i nove zločine. Rečenica sa 211. strane Ćosićeve knjige koja, prema tvrdnjama ovih organizacija, izaziva “nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost” tek je deo jedne sveobuhvatne “dijalektike” koja se tiče pre svega zločina koje su počinile srpske jedinice na Kosovu. Ako ovo zvuči paradoksalno, podsetimo se Ćosićevog teksta: “Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda” (211). Nije nimalo slučajno što se u ovoj dugačkoj i rogobatnoj rečenici pominju ne samo Albanci već i Srbi. To je zapravo njena srž, sve ostalo je dimna zavesa koja odvlači pažnju od suštine. Ćosiću je važno da ih veže u čelični zagrljaj zato što bez Albanaca sve ono što su činile srpske oružane snage na Kosovu postaje ogoljeno. Kada je u pitanju Ćosić, ne treba nikada gubiti iz vida njegovu obratnu dijalektiku: “talog” je zapravo zastor kao što je prijatelj zapravo plen. U beleški za 13. jun 1999. zatičemo ga upitanog nad zločinima nad Albancima: “Priča o zločinima srpskih vojnika, mržnji i osveti Srba, toliko je užasna da se mora proveriti. Ja moram saznati kosovsku istinu o Srbima” (167). Stranica koja počinje izjavama o rešenosti da razotkrije zločine koje su činile srpske snage na Kosovu završava se na sledeći način: “Amerika i Evropa su postale saveznice i zaštitnici jednog šovinističkog, agresivnog, varvarskog plemena; one su povele Mali svetski rat protiv Srbije da spasu Kosovo od ‘srpskog etničkog čišćenja’, a ishod njihove pobede i razaranja Srbije je ostvarenje ‘etnički čistog Kosova’, ali očišćenog od Srba” (168). Ovu strategiju liliputanizacije zločina srpskih vojnih i paravojnih jedinica i policijskih službi u odnosu na opštu sliku srpskih stradanja Ćosić podiže na nivo generalnog principa objašnjenja ratova devedesetih.
Ovaj princip dostiže vrhunac vulgarnosti u Ćosićevom predgovoru knjizi Nikole Koljevića Stvaranje Republike srpske. Dnevnik 1993-1995, objavljenoj u isto vreme kada i Vreme zmija. Pošto predstavi Bosnu kao “zemlju mržnje” (zanimljivo je da Robert Kaplan koristi istu ovu tezu u knjizi Balkan Ghosts koja je uveliko korišćena za podupiranje teza o neophodnosti vojne intervencije na prostorima bivše Jugoslavije), Ćosić prelazi na konkretne slučajeve. Kada je reč o masakru u Srebrenici, on najpre piše o zločinima jedinica Nasera Orića prema Srbima u okolnim selima i dodaje: “U ovom genocidnom zatiranju srpskog življa učestvovala je masa muslimanskih civila, seljaka. Bio je to 1992. godine pravi masovni pokret Muslimana za ubijanje Srba, za pljačkanje imovine, stoke i paljenje srpskih kuća. Muslimanski seljaci u većini nisu ubijali Srbe oružjem nego sekirama, vilama, pajserima, motkama…” (33). Ako su Srbe istrebljivale mase muslimana, onda su sa druge strane zločine činili pojedinci koje valja osuditi i kazniti. To Ćosiću ne smeta, jer se ionako radi o njegovim ideološkim protivnicima: “Srbin Nikola Koljević je bio obavezan da osudi četničke zločine, paljevine i pljačke ‘srpskih dobrovoljaca’ i teritorijalaca po Bosni i Hercegovini” (38). Dakle, sa jedne strane šačice “četnika” i “dobrovoljaca”, sa druge “masovni pokret Muslimana”. Pošto je, prema Ćosiću, osveta glavni činilac međunacionalnih odnosa u Bosni, ostaje na čitaocima da sami izvedu zaključke i preduzmu odgovarajuće mere.
Fašizam u jeziku
Iz javnih debata o Ćosićevoj knjizi moglo bi se lako doći do zaključka da se radi o knjizi političke publicistike ili istoriografije. Važno je setiti se da se ovde radi o dnevniku. U “Reči priređivača” Ana Ćosić Vukić naglašava da su Piščevi zapisi izvedeni iz “dnevničkih beleški” koje su nastajale “kako njihov sam pisac kaže, samim ‘nagonom pisanja’, spontano i bez namere da budu objavljene”. I: “ovi tekstovi – nazvani dnevničke beleške – izmiču svakoj pojedinačnoj žanrovskoj definiciji, uključujući i žanr dnevnika koji piscu postavlja najmanje uslovnosti i koji je po svom imanentnom karakteru najproizvoljniji književni žanr” (246). Vreme zmija, kao i ostali tomovi Piščevih zapisa, predstavlja spoj intimnog dnevnika i tekućeg komentara na političke i istorijske teme. To je dnevnik pisca i političara, ali isto tako i dnevnik starog čoveka, što daje posebnu težinu i boju ovim zapisima. Više nego bilo ko drugi ko se lati pisanja, pisac u osmoj deceniji života trebalo bi da ima pojačanu svest o tome da, kako bi rekao Blanšo, poet “ne nadživljava stvaranje svog dela” već “živi umirući u njemu” (Prostor literature). Ono što možda najviše iznenađuje u šestoj knjizi Piščevih zapisa jeste jedna krnja i pomućena svest o sopstvenoj smrtnosti.
U tekstu “Promišljanje” (“Délibération”, Tel Quel, 1979) koji je, uz Kameru lucidu, jedan od poslednjih tekstova koje je objavio za života, Rolan Bart se bavi upravo dnevnikom kao književnim žanrom i kao spisateljskom aktivnošću. Pokušavajući da shvati sopstvene razloge za nevođenje dnevnika, Bart navodi nelagodnost sa dnevničkom “artificijelnom iskrenošću” i “umetničkim mediokritetstvom ‘spontanosti’”. Dnevnik se, po Bartu, svodi na odnos između spisateljskog “Ja” i čitateljskog “Drugog”. “U dnevničkoj situaciji, upravo zato što ne ‘radi’ – zato što nije izmenjen radnjom dela – Ja je pozer: stvar efekta, ne namere” (kurziv u originalu). Valja napomenuti, i u ovome se sastoji refleksivnost ovog Bartovog poznog eseja, da su u tekst ubačene dve dnevničke beleške koje tako postaju integralni deo “Promišljanja”. Po završetku dnevničkih beležaka, Bart navodi da je pisac, pišući dnevnik, osuđen na simulaciju. “Pribegavajući ‘najdirektnijoj’ i ‘najspontanijoj’ formi pisanja, ja zapravo postajem najnespretniji šmirant”.
Ćosić je svestan bar jedne stvari koje je svestan i Bart: da je vođenje dnevnika stvar dnevne rutine, a ne spisateljske strasti. Čini se da ono što u samom žanru dnevnika odgovara Ćosiću jeste forma nabrajanja: kao što ni jedan dan ne dolazi sam, tako ne dolaze sami ni protivnici Srbije (i, naravno, samog Ćosića). Klinton, Bler, Šreder i Širak uvek dolaze zajedno, kao što uvek u paru idu “mudžahedinska Bosna” i “ustaška Hrvatska” ili “mondijalisti” i “NATO intelektualci”. Kada ne grdi, Ćosić gunđa, brine, pita se, priseća i čudi. Slušajući ploču Nane Muskuri, Ćosić se, kaže, “guši u suzama” i pita: “O Bože, zar su mrtve sve moje grčke radosti!” Onda kreće unabrajanje umrlih savremenika, da bi zaključio: “Nagon za pisanjem me na to dozivanje mrtvih primorava” (190). U sceni sahrane Pavla Ivića nalazimo ga diletantski “nagnutog nad rakom”, a pred kraj knjige, dakle na ivici jedne druge provalije, zaključuje: “U meni se psihološki stabilizuje svest o svom kraju. Ja sam čovek minulog doba. Sve moje je prošlost. I ja sam kao pisac – prošlost” (238). Ovo je pre podsećanje na sebe nego zapitanost nad sobom. Zapravo, jedina refleksija ovde jeste korespondencija između sebe i jednog opšteg “tragizma”, koji čini lajtmotiv ovog i mnogih drugih Ćosićevih dela. Tragedija je figura kojom Ćosić povezuje izuzetnost nacije sa izuzetnošću pisca: sa jedne strane, “biti Srbin, to znači biti istorijski nesrećan čovek” (117), a sa druge “tamna, iracionalna žudnja i strast za veličinom nesreće” sadrži se u “prirodi piščevog dara” i “hrani njegov stvaralački nagon za tragičnim događajem i doživljajem” (81). Još neubedljivije od Ćosićevih političkih i istorijskih analiza deluju ova razmišljanja o tragediji i “tragizmu” zapisana u dnevniku, tom žanru koji, kako tvrdi Bart, ne postavlja tragično pitanje “Ko sam ja?” već komično “Jesam li?” “Komičar, komedijant – to je pisac dnevnika”.
U komentarima na Bartov tekst, Žerar Ženet zaključuje da postoje tri vrste dnevnika: dnevnik dokument (Tolstoj), instrument (Kafka), i monument, odnosno delo samo po sebi. Ovom poslednjem pripada Ćosić. Priređivač Vremena zmija Ana Ćosić Vukić govori o Piščevim zapisima kao o “svojevrsnom intelektualnom romanu sazdanom od dokumentarne građe” (253). Glavni protagonist ovog romana-momumenta je sam Ćosić, i otud njegovo komično i pozersko “Jesam li?” Zanesen ovim pitanjem, pisac-protagonist ne doseže do svesti o Drugom: Drugom u politici (Albanci, Muslimani, Hrvati, politički neistomišljenici), seksualnom Drugom (“frustrirane ženturače” str. 107) i Drugom u pisanju (čitalac). On koristi čak i predgovor za dnevnik samoubice za političke tirade i odbranu sopstvenih stavova. U ovom nipodaštavanju Drugog susreću se i preklapaju Ćosićev politički i spisateljski projekat. Ispražnjeno mesto Drugog popunjava roman-monument, kao što svakog dana sveske dnevnika ispunjava tekst koji potvrdno klima glavom: “Jesam, samo utoliko što Drugi nije”. Ćosić simulira zapitanost nad smrću, tim apsolutnim Drugim, tako što zauzima pozu, kako sam kaže “borbenog pesimiste” (259). Ona se ne ogleda samo u tezama o tragizmu, već u izvesnoj zgađenosti koja prožima svaku pojavu i svako opažanje. Ovaj mračni pogled na svet zjapi sa svake stranice, gotovo iz svake rečenice: “prezirem ovu nepatriotsku, asocijalnu i amoralnu beogradsku omladinu” (105); “noćas možda jarkije nego u Malom svetskom ratu mene slamaju crne slutnje, mračne vizije budućnosti Srbije i srpskog naroda” (194), Igor Mandić je “tužni ostatak” Ćosićevog jugoslovenstva (216), a tri nule u 2000 stoje za “WC-TOILET-CLOSET, iz kojeg ne smrde organske materije, nego fini smrad nekih hemikalija… Nula je semiotički znak totalnog nihilizma” (241), i tako dalje, ad nauseum. Ovo nije gunđanje reumatičnog starca koji nosi poluprazan ceger iz samoposluge. U svojoj dnevničkoj beleški, Bart piše: “Depresija, strah, anksioznost: vidim smrt voljene osobe i paničim, itd. Takva imaginacija je sušta suprotnost veri. Jer, stalno zamišljati neizbežnost katastrofe znači stalno je prihvatati: izgovoriti je znači u isto vreme je nametati.” Onda dodaje u zagradi: “to je fašizam u jeziku.”
Beton, 05.05.2009.
Peščanik.net, 06.05.2009.
ODLAZAK DOBRICE ĆOSIĆA (1921-2014)