Kad god se spremam da pišem neki tekst, ja već po navici vidim lica onih kojima je taj tekst namenjen. Meni je važno da znam kome se obraćam, kome govorim, kome saopštavam svoja mudrovanja.
A ovoga puta to nije slučaj. Ispisujem ove redove, a baš i ne znam kome to zapravo upućujem svoje misli. U svakom slučaju ne onima koji misle otprilike kao i ja, mada o tome govore rečima koje mogu biti sasvim drugačije.
I sigurno ne onom čoporu sasvim podivljalih pasa koji su od svojih predaka – logorskih džukela – nasledili jedan jedini refleks: dovoljno im je da čuju samo kratku reč „tuđ“, i odmah se iskeženih zuba i lajući bacaju na bilo koga ko im se prstom pokaže.
I naravno ne onim domišljatim i lukavim šamanima koji odlično znaju da se stadu mogu nametnuti samo ako neprestano potpiruju zlobu u glavama tih nesrećnih jedinki. Ja imam u vidu baš ono poslušno stado koje je 20-ih i 30-ih godina bilo predvođeno nekim drugim šamanima, tada „s revolverom u ruci i s Lenjinom u tintari“, stado koje je uz zvonke krike i s uzvicima zadovoljstva skidalo krstove sa crkava, spaljivalo u pećima ikone i čupalo brade sveštenicima.
Kasnije je to isto stado, sada s crvenim trakama nadenutim na rukave, u ljutoj borbi za „moralni lik sovjetske omladine“ i u budnoj brizi za njenu zaštiu „od uticaja trulog Zapada“, isto tako zdušno maltretiralo mladiće s dugim kosama i svu ostalu veselu mladež koja bi se usudila da šeta ulicom u preterano uskim pantalonama ili prekratkim suknjama. I to isto stado je u danima religioznih praznika ispred crkava organizovalo svoje mačije koncerte i ometalo vernike da ulaze u svoje hramove. To vam je stado uvek isto, večno i neiskorenjivo, uvek spremno da saglasno aktuelnom trenutku menja objekte svojih progona.
Danas ono sebe naziva „pravoslavna javnost“, i što je najužasnije, ono govori i dela u ime onih istinskih, pravovernih pravoslavaca. Njihova će aktivnost uvek zavisiti isključivo od toga koliko im je dato slobode, a sloboda im se daje odozgo. Da, baš „odozgo“ a ne „od gore“ – s neba ili tačnije od Boga – što je u bilo kom smislu te reči đavolja i đavolski velika razlika. Danas im po svemu sudeći tu slobodu daje jedan sasvim konkretan tip koga su oni naravno podržali, a on ih, po nepisanim mangupskim zakonima i prećutnim pravilima ulice, sigurno neće izdati.
Sigurno je da se ne obraćam ni onom, nažalost značajnom procentu stavnovništva koje je prema istraživanjima javnog mnjenja, refleksno uvek saglasno s tim da se nekome (bilo kome) sudi, i da ga se žestoko osudi, ne bi li tako sebi olakšali svoje sopstvene nedaće, umanjili svoju ličnu nesreću i zaboravili na svoja večita poniženja.
I mada još uvek ne znam kome bi on mogao biti namenjen, ipak ću navesti jedan veoma umestan, važan i neverovatno tačan citat. Našao sam ga u članku našeg izvrsnog pesnika Lava Loseva, tekstu koji je posvećen takođe izvrsnom književniku Juzi Aleškovskom. Evo kako on glasi: „Ako se pravila vere ne proživljavaju svojim ličnim životnim iskustvom nego se samo apriorno prihvataju, onda to i nije vera. To je sujeverje. Smisao svih reči, bez izuzetka, sadršan je samo u kontekstu. Neki nepoznati pripovedač nam je ostavio staru i potresnu priču o tome kako se jednom prilikom kamena statua Bogorodice nasmešila putujućem klovnu, a ovaj, pošto nije znao nijednu molitvu, stade pred kip, i predano i prostosrdačno poče da žonglira. Kako se ova priča završila, možete i sami da pretpostavite. Odnekud dotrčaše licemeri i iz sve snage zacikaše: Šta, zar se sme štapovima mahati pred nosom naše svetinje?! Na lomaču skrnavitelja!“
Ovom ću iscrpnom odlomku dodati još samo to da su sakralni tekstovi uvek mnogoznačni i često veoma protivurečni. Zato oni i jesu predmet nezasitih tumačenja, beskrajnih komentara i neprestanih opovrgavanja. I zato su oni tako dugovečni. No uvek nekako ispada da praktična primena ovih tekstova zavisi isključivo od toga kom rangu na društvenoj lestvici pripada onaj koji ih interpretira.
I na kraju, ne znam ima li smisla obraćati se onim mračnim estetama koji su pokrenuli sasvim neumesnu diskusiju o tome da li je protestna akcija pank grupe Pussy Riot u Hramu Hrista Spasitelja, s estetske tačke gledišta bila dobra ili loša. Sve mi je to izgledalo otprilike kao ono „jeste li čuli da su pre neki dan u metrou pretukli pevača N? To je naravno grozno, no ruku na srce on baš i nije bio neki pevač“. Ili ono, „sinoć, pred vratima njegovog stana ubiše novinara P! Da, da, sećam ga se, kako da ne. Ali priznaćete, pisao je duge, dosadne i dosta glupave članke“.
Mislim da se na temu da li je pank-molitva Bogorodici bila dobra ili loša, može otvoriti veoma zanimljiva diskusija. O estetskim i moralnim aspektima tog događaja bi se mnogo i veoma raznovrsno moglo govoriti, a pošto i ja imam šta da kažem, i sam bih u jednom takvom razgovoru veoma rado učestvovao. No taj bi razgovor bio moguć samo pod jednim uslovom: devojke moraju biti puštene iz pritvora. Zasada se može konstatovati samo to da je efekat njihove akcije bio kao udarac velikim štapom pravo u osinje gnezdo našeg javnog života. Bio je to precizan pogodak u bolno mesto ovog društva, što na kraju krajeva i jeste jedan od osnovnih zadataka svih umetnosti. Taj su zadatak ove devojke zaista veoma uspešno izvršile.
Osnovni problem s kojim se redovno međusobno sudaraju umetnost i učmala žabokrečina, to jest oni koje obično zovemo širi slojevi društva, jeste nesposobnost tog dela društva da uočava razliku između uslovnog i realnog, da razlikuje ono čime se nešto označava od onoga što je označeno i na kraju, da razlikuje prenesena, odnosno figurativna značenja reči, pojmova i simbola, od onih direktnih. Nedostatak ove sposobnosti neizbežno rađa agresiju, često nekontrolisanu. Ova pojava naravno uopšte nije nova, no važno je znati jedno: istorija nas uči da je umetnost uvek ta koja ranije ili kasnije neizostavno pobeđuje.
O svemu ovom se još dugo može govoriti, no za mene je sledeće pitanje bilo i ostalo najvažnije: hoće li te devojke na kraju biti osuđene ili ne. Odgovor na ovo pitanje će za vlast biti još jedan test za proveru stepena njene podlosti i neadekvatnosti, a za društvo, ispit od kojeg će zavisiti može li ono sebe nazivati savremenim. Ili prostije rečeno, biće to još jedna provera naše vašljivosti, i to u svakom, pa čak i bukvalnom smislu te reči.
Grani.ru, 27.03.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 06.04.2012.