Nešto zanimljivo događalo se nedavno u Francuskoj. Tamo je otvorena bila izložba davno pokojnog fotografa koji, svojim rolleiflexom knipsao je po ulicama osvojenog Pariza, prikazujući život ove metropole u godinama između 1940. i 1944, daleko od svake okupacijske groze; nasmejane Parižane, vesele devojke koje sede sa nemačkim podnarednicima po parkovima i kavanama, jedan doslovni grad svetlosti, skoro bez senke i bez tame. Onda se protiv ovog prilično čudnog stvora, koji jedno vreme radio je za nemački vojni časopis Signal, a odmah potom, za potrebe francuskog oslobodilačkog generala deTassignya –digla golema buka pariške javnosti, nespremne da prizna ono što je precizni okular gospodina Andrea Zucca otkrio, jedan Pariz ležeran prema osvajaču koji mu je stajao nad glavom. Sada izlazi da nije kriva pariška mlađarija i sasvim odrasli ljudi onog doba, koji su, mimo oskudice i kojekakvih ratnih neprilika, voleli da zadrže svoj osmeh i svoju vitalnost, nisu dakle, u tom lakom moralnom prekršaju našli se građani Francuske iz godine 1940, no ovaj pomni dokumentarist, što je te osmehe i tu lagodnost ulice Belleville, usnimio. Vrlo je lako, kako vidimo, pokleknuti pred bilo kakvim okupatorom, mnogo je teže ovo priznati, posteriorno. A fotografski papir čudna je materija, po njemuj ostaju tragovi ne samo snimljenih događaja, nego i nešto drugo, ovakav ili onakav duh jednog naroda, njegove okoline i vremena u kome trajao je. Postoje svakako i drugi dokumenti iz istog vremena, žurnalske trake približnih sadržaja, onde bi jedan znalac govora gluvonemih mogao čak utvrditi tekst razgovora tih ljudi po ulicama, po platformama autobusa, po terasama kavana. Ali sada je pronađeno žrtveno jagnje, taj prilježni stvor sa lulom u zubima, čiji snimci deponovali su jedan segment istine za neko buduće vreme. Jer ni to što ovakav reporter izdvoji iz slike sveta nije cela istina, pored nje uvek postoji još nešto, pa ipak! Ono što u toj ćudljivoj sirovini istine ostaje na upotrebu njenim naslednicima, mogućnost je da se ova mesi i premesi na bilo koji način. Pa kako bi bilo moguće da mi, naslednici sankilota i onih junaka sa Verduna, da mi sinovi Marseljeze, koje golih sisa sloboda je vodila u pobede, neobavezno kasnije ćeretamo sa nemačkim soldatima u Cupoli i kod Dex Magot, kad je nepotkupljivi pesnik Eluard napisao Pariz je gladan, Pariz ne jede više kestenje po ulicama. Vercor je, istina, načinio magistralnu pripovest o ćutanju mora, tamo jedan obrazovani okupatorski oficir izvodi svoj neprekidni solilokvij, a njegov prisilni domaćin, francuski gospodin u provinciji, samo ćuti. Svejedno, u sred Pariza, u isto vreme izvodila je svoje melanholične napjeve Edith Piaf, a nisu baš bile prazne ni dvorane gde se mogao slušati gostujući nemački patriot Karajan. Ljudi su slaba bića u mnogo čemu, samo se to najčešće teško priznaje. Ima ih koji ono što znaju prećutkuju, drugi ovo šapuću sebi u rukav, treći bacaju sve pred noge pa se mirno šetaju ulicama okupiranog Beograda ili Pariza, jer sunce neodoljivo sija, bez obzira na pokrete tuđih trupa i njihove katkad krvave tragove. Pri tome ostaje nejasno šta bi se u tim okolnostima moglo nazvati patriotizmom, a šta ne. Jer i jedna nedeljna šetnja Tilleriama, moguće da pokazuje onaj unutrašnji otpor ljudski, nije sve ni u bacanju bombi po okupatorskim kamionima. Možda je pojava otpora katkad sasvim subjektivan čin, ne samo kada je kolektivan i u skupnim akcijama se izražava.
*
Potreban je, možda i jedan umetak o okupatorima. Mnogo toga na ovu tome čuo sam od Zuke Džumhura, onog mudrog karikaturiste koji mi je tumačio drugu stranu petvekovne turske okupacije srpskih zemalja; mimo seče sabljama i paleža, bilo je onde i uvođenja javnih kupatila po Beogradu, kao što su austrijski zavojevači, nekoliko stoleća kasnije, mimo vlastitih grubosti, učinili nešto u poslovima administrativnim po osvojenim krajevima. Ali nisu sada u pitanju dobri ili loši potezi okupatora, već ti koji pripadaju osvojenima, pokorenima i okupiranima. Jedna je umna spisateljica srpska pre skoro stotinu godina razjasnila mnogo toga o duhu sopstvenog naroda i o njegovim teškim manjkavostima. Ta je dama, prvorazredna literatkinja srpskog jezika, polihistor i vidovita analitičarka, gospođa Isidora Sekulić, gorko i sumorno opisala ponašanje beogradskog stanovništva za okupacije, austrijske, godine 1915. Ničega tu nema od one slavodobitne ponositosti srpskom artiljerijom i seljačkom upornošću kojom se u Srba ratovalo protiv nadmoćnijeg neprijatelja. Samo jad i beda običnog i neobičnog čoveka Beograda u nevoljnim uslovima okupacije: ova je „naprotiv, dokazala da čovek u poniženju i zaboravljanju koje sam nad sobom vrši, ume biti bezgranično neosetljiv i nemilosrdan. Okupacija austrijska, to je bilo stradanje naroda koji nije bio ni vitez ni svetac. U okupaciju se ušlo letargično. Nesimpatično je što je iz te letargije narod probudilo, pre svega, pitanje namirnica i hrane. Generali su vukli zembilje, ugledni ljudi od pera jeli su one kobne ćevapčiće kod Junaka iz Like.“
Jer sve se u zemlji Srbiji završava u kafani, masnoj i zadimljenoj, sa olajisanim podom, ma kako loša vremena bila. To je pokazao i Živojin Pavlović u jednom filmu iz šezdesetih godina prošlog veka, koji opisuje okupaciju, nemačku, 1941-1944.Tamo je, mimo sveg herojskog dobovanja o partizanskom ratu, prikazan Beograd pod Nemcima, koji šenlučio je po svadbama, urlao uz svoju nacionalnu muziku, i opijao se do besvesti kao u onom globalnom selu Bruegelovom, punom alkoholisanja i ždranja. Pa se pored obešenih rodoljuba na glavnom beogradskom trgu odvijao i ovaj drugi, paralelni film tog naroda, neobazriv, brutalan, primitivan, i bez ikakve sućuti. Narod, nacija, populus, rahla je materija, to su dokazali mnogi među njima, bez obzira na junačku ili duhovnu tradiciju, kao što bi u Nemaca 1933, ili u malih Srba 1991. To je očitovao stid jednog reditelja beogradskog, koji u doba nacionalističke okupacije nije izlazio iz kuće. Zar danas, rekao je Vladimir Pogačić, čestit čovek može da izađe na ulicu?
Peščanik.net, 15.02.2010.