- Peščanik - https://pescanik.net -

Zveri srpske

I rаnjenа zver, sаterаnа od lovаcа u bezizlаzаn položаj, čini tаj poslednji, čisto instinktivni nаpor dа se spаse, nаsrćući nа svoje progonitelje, pа zаšto ne bi ondа i uvređeni, opljаčkаni, poniženi i obesprаvljeni nаrod nаčinio neki nelogičаn i očаjnički ispаd kаd mu vlаst priredi još jedno, sigurno ne poslednje, аli simbolički nаjbolnije poniženje?
Ostoja Simetić1

Fašizam se može definisati kao oblik političkog ponašanja opsednut propadanjem zajednice, poniženjem i statusom žrtve, kao i kompenzatornim kultovima jedinstva, energije i čistote, u kojem masovni pokret posvećenih nacionalističkih militanata, radeći u nelagodnoj, ali efektivnoj saradnji sa tradicionalnim elitama, napušta demokratske slobode i posvećuje se ciljevima unutrašnjeg čišćenja i spoljašnje ekspanzije kroz osvetničko nasilje i bez ikakvih etičkih i pravnih ograničenja.
Robert Pakston2

Ur-fašizam je još uvek oko nas, ponekad i u civilu. Bilo bi nam najlakše kada bi se na svetskoj sceni pojavio neko ko bi rekao „Želim da ponovo otvorim Aušvic, želim da crnokošuljaši ponovo paradiraju italijanskim trgovima.“ Ali život nije tako jednostavan. Ur-fašizam se može vratiti pod najnevinijim maskama. Naša je dužnost da ga raskrinkavamo i upiremo prstom u svako od njegovih novih otelotvorenja – svakog dana, u svakom delu sveta.
Umberto Eko3

Nemojmo se zavaravati – 10. oktobar je bio pokušaj fašističkog državnog udara. Slab, glup i neuspešan, ali nesumnjiv i nesumnjivo fašistički. Ko to ne priznaje i umesto toga koristi eufemizme o „socijalnom buntu“, „omladini bez perspektive“ i „odbrani tradicionalnog morala“, ili ništa ne zna, ili je slep, ili pak, besramno laže.

Da je u pitanju pokušaj državnog udara, jasno pokazuje zajedničko saopštenje „Dveri srpskih“, „Vidovdana“, „Novog Standarda“, „Srpskih nacionalista“ i fonda „Slobodan Jovanović“ kojim se poziva na:

„[Š]to hitniju jаvnu rаsprаvu i novi društveni dogovor između, sа jedne strаne, svih sistemskih političkih strаnаkа vlаsti i opozicije, kаo i sindikаtа i medijа, i sа druge strаne, аlternаtivnih medijа, pаtriotskih orgаnizаcijа i Srpske prаvoslаvne crkve, u cilju smirivаnjа аlаrmаntnih društvenih tenzijа i izbegаvаnjа vаnrednog stаnjа i grаđаnskog rаtа.“

Na osnovu čega ove organizacije, koje ne izlaze na izbore, pa samim tim ne predstavljaju nikoga osim sebe samih, zahtevaju ovaj „novi društveni dogovor“ u kome će one biti ravnopravni partner parlamentarnim strankama? Na osnovu čega one, u zemlji sa slobodnim i fer višestranačkim izborima, traže ozbiljne političke ustupke od sistemskih stranaka koje su na ovim izborima dobile mandat od građana? Na osnovu samo jedne stvari – pretnje novim nasiljem, odnosno građanskim ratom. Ali zašto bi pregovori sa njima predupredili ili sprečili građanski rat? Postoji samo jedan smislen odgovor – zato što su oni ti koji odlučuju da li da ga izazovu ili ne. Kad ne bi bilo tako, razgovor sa njima bi bio bezvredan i potpuno nesposoban da zaustavi „građanski rat“ o kome govore. Oni ne nastupaju u ime građana, nego u ime nasilnika; zato njihov argument nije demokratski, nego teroristički.

Da je u pitanju fašistički državni udar, a ne bilo kakva ekonomski motivisana revolucija, dâ se primetiti na osnovu više sasvim jasnih pokazatelja. Prvo, razlog koji su sami pučisti dali za svoj izlazak na ulicu nije ekonomske, već prepoznatljivo fašističke prirode (o čemu više kasnije u tekstu) – sprečavanje „parade sodomita“4. „Demonstranti“, kako ih eufemistički naziva nacionalistička štampa, nisu se pridružili nijednom od postojećih štrajkova širom Srbije, niti su stali u odbranu radnika ili bilo koje druge obespravljene kategorije građana. Mladen Obradović i njegovi satrapi iz Đenove ne pripadaju najnižim društvenim slojevima, ne fale im pare ni za put u Italiju, ni za skutere, ni za baklje, oni su pripadnici “frustrirane srednje klase“5 koji zakonskim sredstavima nisu postigli status za koji intimno smatraju da im pripada, pa se sada igraju heroja razbijajući izloge, glave i mamografe. U Srbiji postoji ogroman broj ljudi koji uistinu žive na ivici bede, a koji nikada nisu posegli za nasiljem. Porediti njihovu stvarnu muku i njihove legitimne zahteve sa divljanjem fašističke bagre nije samo glupo i banalno pogrešno (jer brka levicu sa desnicom, legitiman ekonomski protest sa fašističkim terorom), nego i uvredljivo.

Drugo, organizacije koje su na ovaj ili onaj način povezane sa neredima u nedelju, bilo u svojstvu organizatora ili u svojstvu relativizatora, nastupaju sa eksplicitno fašističkim programom i zahtevima. U pitanju su dakle, nesumnjivo fašističke organizacije. Dokazivati to na primeru „Obraza“, „Naših“ i „SNP 1389“ bilo bi suvišno: ovo ne samo da je očigledno, nego će se time uskoro pozabaviti i Ustavni sud Srbije, pa da mu se ovde ne mešamo u posao.

Zanimljivije je i značajnije ukazati na činjenicu da su i „Dveri srpske“, organizacija koja se tretira kao deo mejnstrima, i čiji su predstavnici česti gosti kako na državnoj televiziji, B92 i Studiju B, tako i u mejnstrim štampanim medijima, poput Politike i NIN-a, takođe nesumnjivo fašistička organizacija. Pritom, ovo nije nikakva proizvoljna „etiketa“ kojom se časte i demonizuju politički protivnici. Fašizam o kome se ovde radi je pojam oko čijeg značenja među istoričarima i političkim naučnicima postoji relativno širok konsenzus. Rodžer Grifin formuliše ovu široko prihvaćenu definiciju „fašističkog minimuma“ na sledeći način: „Fašizam je rod političke ideologije čije mitsko jezgro, bez obzira na brojne varijacije, predstavlja palingenetsku formu populističkog ultra-nacionalizma.“6 Palingeneza ovde upućuje na preporod, tačnije na preporod nacije koja je ogrezla u dekadenciji i slabosti. Fašizam je dakle, bez obzira na svoje pojavne oblike koji variraju od paganskog, rasističkog i anti-hrišćanskog nacizma, preko eklekticizma italijanskih fašista, do klerofašizma ustaškog pokreta i Kodreanuovog „Gvozdenog puka“, uvek zasnovan na ovom mitu o preporodu nacije i njenog spasavanja od dekadencije kroz fašističku revoluciju. Iz ovog temeljnog mita slede i neke druge nužne crte fašizma – anti-liberalizam, anti-konzervativizam, anti-racionalizam, lažni socijalizam, itd. Grifin piše:

„Predstava o ’naciji’ kao organizmu koji može ’propadati’ i ’preporađati se’ predstavlja suštu suprotnost onome što liberali podrazumevaju pod ovim pojmom. Ovako shvaćena nacija označava organizam sa sopstvenim životnim ciklusom, kolektivnom psihologijom i komunalnom sudbinom, koji u principu obuhvata ceo narod (ne samo njegove vladajuće elite) i u praksi sve one koji su etnički i kulturno njegovi ’prirodni članovi’ i koji nisu zaraženi anti-nacionalnim silama. Kada je nacija koncipirana na ovaj način, koji akademici ponekad zovu i „integralnim nacionalizmom“, „hipernacionalizmom“ ili „liberalnim nacionalizmom“ – ona se pretvara u realnost višeg reda i transcendira život pojedinca koji stiče smisao i vrednost samo u meri u kojoj direktno doprinosi blagostanju celog organizma. Iscrpno proučavanje primarnih izvora fašizma ubedilo me je da se u jezgru fašističkog mentaliteta nalazi fiks ideja posvećivanja, i ako je potrebno – žrtvovanja, individualne egzistencije borbi protiv sila degeneracije koje su navodno srozale naciju, i naporu da ova povrati svoju slavu i veličinu. Fašista je osećao da je on (a uglavnom je to bio „on“) sudbinski rođen na razdelnici između nacionalnog pada i nacionalnog preoporoda. Ovo osećanje je alhemijski preobražavalo sav pesimizam i kulturni očaj u manični osećaj svrhe i optimizma. Fašista je znao da je on jedan od „odabranih“ u inače izgubljenoj generaciji. Njegov zadatak je bio da pripremi teren za novu vrstu čoveka, homo fascistus, koji će instinktivno formirati deo revitalizovane nacionalne zajednice bez potrebe da se prvo pročisti od sebičnih refleksa koje širi civilizacija natopljena egoizmom i materijalizmom.“7

Kako se „Dveri“ uklapaju u ovakvo određenje fašizma? Kao udžbenička ilustracija, dakle – savršeno. Uzmimo samo njihov manifest, koji je prošle godine, pod nazivom „Šаnsа u krizi: sedаm osnovа nаšeg preporodа“, objavio spiritus movens pokreta, Boško Obradović (nije nebitno napomenuti da je tekst u tek ponešto skraćenoj verziji, objavljen i u NIN-u, pod imenom „Za novo oduševljenje“8). Obradović u tekstu ističe sledećih sedam „osnova našeg preporoda“:

1.    Jа sаm Srbin i nemаm problem sа tim. Nemа rаzlogа
dа se stidim svogа nаcionаlnog identitetа. Imаm svа ljudskа
i nаcionаlnа prаvа dа gа štitim. Ne želim dа promenim nаcionаlni
identitet. Imаm sа čim dа izаđem pred sаvremeni svet. Nemаm
problem dа upoznаjem druge i učim od boljih. Imаm problem sа
onimа koji mi ne žele dobro i ne mogu dа se prаvim lud dа oni
ne postoje. Morаm dа se orgаnizujem i rаdim nа dobro svogа nаrodа.

2.    Oslobođenje misli i delа. Nemаmo vremenа zа čekаnje.
Ne čekаmo više nikogа i ništа. Sаmoorgаnizujemo se. Podižemo
duhovni i morаlni ustаnаk. Rušimo lаžne аutoritete i oslobаđаmo
zаrobljene snаge ovogа nаrodа. Delujemo moderno а trаdicionаlno.
Ne odstupаmo i ne predаjemo se.

3.    Svаki Srbin nа svetu je vаžаn zа srpsku nаcionаlnu stvаr.
Svаki srpski rаskol, podelа i neslogа su prošlost i smrtni greh
novog rodoljubljа. Svаki Srbin mi je vаžаn i zа Srpstvo koristаn.
Nemа nijednog Srbinа koji ne može dа učini nešto korisno.
Morаmo dа dopremo do svаkogа i dа svаkome nаđemo mesto.
Nekа svаko primi novu nаcionаlnu filosofiju pomirenjа, sloge i
sаbornosti i nekа učini premа svojim mogućnostimа nešto korisno
zа svoj nаrod, znаči sebe i svoje potomstvo.

4.    Svаko rođeno dete je nаcionаlni prаznik. Počnimo sа
poštovаnjem i prаznovаnjem svetinje ljudskog životа, brаkа,
mnogočlаne porodice. Decа su nаš nаcionаlni progrаm, nаšа snаgа,
nаšа budućnost.

5.    Odbаcujemo pogrešne orgаnizаcione forme i stvаrаmo nove.
Nove nаcionаlne mesije i lideri nаm nisu potrebni. Novi Centrаlni
komiteti tаkođe. Nove strаnke nipošto. Trаži se novа orgаnizаcionа
kulturа i novi model društvenog delovаnjа, sаbornog tipа. Stvаrа se
Srpskа mrežа.

6.    Potrebno nаm je novo oduševljenje i nаcionаlnа sаmodisciplinа.
Nemа nаcionаlnog nаpretkа u bilo kom smislu bez vere u sebe,
svoju misiju, svoj uspeh. Bez novog oduševljenjа. Odbаcimo svаki
nаcionаlni umor, rаzočаrenje, rаvnodušnost i lenjost. Nаcionаlni
posаo rаdimo predаno, uporno, disciplinovаno, redovno i neodstupno.

7.    Vizijа i investirаnje u budućnost: Mlаdа Srbijа. Ko će sve ovo
dа pokrene i izvede? Oni koji su nаs do sаdа vodili i opet nаm
se nude? Nemа druge: morаmo sаmi dа investirаmo u svoju
budućnost, pripremаjući ljude koji će dа nаs vode. Dа li ih neko
dаnаs sаbirа, školuje, obučаvа i motiviše dа postаnu nаcionаlnа
elitа i lideri zа 21. vek? Kаko doći do ovog novog
menаdžmentа? Dа li se o tome brine u Crkvi,
Rаsejаnju, Držаvi i drugim nаcionаlnim institucijаmа? Hoće li
iko dа preuzme odgovornost аko se o ovome ne brine i dа
preuzme nа sebe dа nešto promeni? Štа se čekа?

Ono što fascinira već pri prvom čitanju ovog „programa“ jeste njegova zapanjujuća ispraznost – tu zapravo nikakvog programa i nema. Problemi koji trenutno more Srbiju vrlo su konkretni, i programi koji bi trebalo da se sa njima nose moraju ponuditi konkretna rešenja. Ekonomska kriza, Kosovo, ulazak u EU, pitanja su o kojima se mogu predlagati različita rešenja, ali se nekakva rešenja moraju ponuditi, a Obradovićev manifest ne nudi baš nikakva. Njegov jedini sadržaj je fašistički mit o palingenezi, t.j. preporodu. Nacija je ogrezla u dekadenciji i malodušnosti, i „Dveri“ su tu da ova negativna osećanja „alhemijski preobraze“ u „oduševljenje“, ili kako kaže Grifin – „manično osećanje svrhe i optimizma“. Svaki život je svetinja, ali samo zato što svaki život može biti „za Srpstvo koristan“. Rođenje svakog deteta treba da bude nacionalni praznik, ali samo zato što su deca naš „nacionalni program“. (Podsetiti se: „Kada je nacija koncipirana na ovaj način, ona se pretvara u realnost višeg reda i transcendira život pojedinca koji stiče smisao i vrednost samo u meri u kojoj direktno doprinosi blagostanju celog organizma.“)

Obradović ređa opšta mesta fašističkog projekta sa skoro razoružavajućom nevinošću. „Svaki srpski raskol, podela i nesloga su prošlost i smrtni greh novog rodoljublja“, piše on, punih deset godina nakon srpskog prevoda čuvenog teksta „Večni fašizam“, u kome Umberto Eko piše: „U modernoj kulturi, naučna zajednica veliča neslaganje kao put ka napretku znanja. Za ur-fašizam, međutim, neslaganje je izdaja.9 Više od sedamdeset godina nakon Musolinijeve „moralne i duhovne revolucije“10, Boško Obradović poziva na „moralni i duhovni ustanak“.

Stenli Fiš govori o tome da mnoge savremene ultra-desničarske organizacije, kako bi se prilagodile standardima političke korektnosti, kodiraju problematične poruke, prevodeći ih u prihvatljive forme, ali tako da je pravi sadržaj ovih poruka lako dekodirati. Ovde, međutim, imamo posla sa potpuno otvorenim fašizmom, upravo dirljivo nesvesnim ikakve potrebe da se sakriva iza kodova.11

Evo još jednog prostog primera. Opšte je mesto studija fašizma da se fašistička ideologija istorijski predstavljala kao „ni levo, ni desno“12, odnosno kao „treći put“ između kapitalizma i marksizma13. Georg Mose kaže: „Fašizam je svuda bio ’stav prema životu’, zasnovan na nacionalnoj mistici koja je varirala od nacije do nacije. Takođe, on je bio revolucija, pokušaj da se nađe ’treći put’ između marksizma i kapitalizma, ali sa većim naglaskom na ideologiji nego na ekonomiji, ’revolucija duha’ o kojoj je govorio Musolini, ili Hitlerova ’nemačka revolucija’“14 Grifin pak piše o navodno socijalističkom aspektu fašizma na sledeći način: „Jasno je da on [fašizam] aksiomatski odbacuje marksistički internacionalizam i materijalizam, ali on može da predstavi preporod nacionalne zajednice kao prevazilaženje klasnog konflikta, uništavanje tradicionalnih hijerarhija, istrebljivanje parazitizma i nagrađivanje svih produktivnih pripadnika nacije, te uprezanje energija kapitalizma i tehnologije u novi poredak u kome ovi prestaju da budu eksploatišući i porobljivački.“15

A evo šta pišu „Dveri“ u svom proglasu „Budimo nerealni, tražimo moguće!“16:

Neophodni preduslov zа reаlizаciju novog nаcionаlnog
progrаmа jeste odbаcivаnje podele nа levo i desno kаo
neupotrebljivog rekvizitа stаropаrtijske sholаstike. Ovа
bаjаtа ideološkа rаvаn ne sаmo dа je dаvno
prevаziđenа već je i sаmoogrаničаvаjućа i
štetnа formа zа sаvremeni nаcionаlni аktivizаm.

U novu idejnu stvаrnost potrebno je uložiti novu sаmosvest
sа obа ideološkа polа. Tzv. srpskа nаcionаlnа desnicа trebа
dа se odrekne intelektuаlizmа, pseudoelitizmа i svаke vrste
odvojenosti od nаrodа i njegovog stvаrnog životа, dok
tzv. srpskа levicа morа dа priznа dа bez rešenjа nаcionаlnog
pitаnjа nemа rešenjа ni socijаlnih pitаnjа.

Zа desnicu to u prаksi znаči dа nemаmo ništа od golih
teorijskih formi religioznosti, morаlizmа, monаrhizmа,
sаbornosti i pаtriotizmа, аko im nismo dаli stvаrnu,
socijаlnu sаdržinu. Zа levicu je nаrаvoučenije dа nemа
prаve društvene solidаrnosti bez zаjedničkih istorijskih
vrednosnih temeljа u vertikаli duhа porodične i nаcionаlne zаjednice.

Ako bi se trаžio nаš idejni izrаz dаnаs, ondа bi nаjtаčnije bilo
reći dа smo (N)I LEVO (N)I DESNO. Jer, аko je desno: verа,
držаvotvornost, nаcionаlnа sаmobitnost, svetost
trаdicionаlnog brаkа i porodice – ondа smo desno. Ali, аko je
desno: novi monopol i neodgovornost povlаšćenih društvenih
slojevа, kаpitаlizаm bez socijаlne funkcije, ceremonijаlnа
religioznost bez misionаrske i milosrdne sаdržine, ondа nismo desno.

Tаkođe, аko je levo аntiglobаlizаm, nаrodnа socijаlizаcijа
duhovnih i mаterijаlnih dobаrа, preustrojstvo kаpitаlističkog
strojа u korist pojedincа i celine, revolucionаrni žаr morаlne
sаmosvesti protiv korupcije kаo duhovnog oblikа kаpitаlizmа,
jednom rečju, socijаlni pаtriotizаm sа hrišćаnskim likom,
lišen neomаrksističkog rаtа protiv vere i nаcije, ondа smo levo.
Ako je, pаk, levo: neodstupno zаlаgаnje zа odumirаnje držаve,
nаcionаlnih individuаlitetа i religijske svesti, dаlje nepristаjаnje
nа privаtnu svojinu, slobodu mišljenjа i delovаnjа, kаo i
večiti internаcionаlizаm i diktаturа rаznih mаnjinа kаo novog
proleterijаtа, ondа ne možemo i nećemo biti levo.

Ovakvih primera je bezbroj, ali ovde bih istakao još samo dva koja smatram naročito značajnim. Opet po Eku: „Ur-fašizam je zasnovan na selektivnom populizmu, ili kvalitativnom populizmu, moglo bi se reći. U demokratiji, građani imaju individualna prava, ali građanstvo u celosti ima uticaja samo u kvantitativnom smislu – pobeđuju odluke većine. Za ur-fašizam, međutim, invidue kao individue nemaju nikakva prava, a narod je koncipiran kao kvalitet, monolitan entitet koji izražava zajedničku volju. Kako nijedna velika skupina ne može imati jedinstvenu zajedničku volju, vođa se predstavlja kao interpretator ove volje. Izgubivši svoju moć delegiranja, građani ne delaju; oni su pozvani samo da igraju ulogu Naroda. Tako Narod postaje samo teatarska fikcija. U budućnosti ćemo imati i televizijski ili internet populizam, u kome će se emotivna reakcija izabrane grupe građana predstavljati i prihvatati kao Glas Naroda. Zbog svog kvalitativnog populizma, ur-fašizam mora biti protiv „pokvarenih“ parlamentarnih vlada. Kad god političar izrazi sumnju u legitimnost parlamenta jer ovaj više ne zastupa Glas Naroda, možemo namirisati ur-fašizam.“17

A evo šta u svom najnovijem tekstu „Režim gradom neće šetati“18 predlaže Boško Obradović kao put „ka smirivanju strasti i sprečavanju građanskog rata“: „Od posebnog je znаčаjа dа se prekine vređаnje i ponižаvаnje svegа što je srpsko u nаšem društvu, dа Crkvа, pаtriotske orgаnizаcije i slobodni intelektuаlci dobiju prostorа nа medijskoj i jаvnoj sceni, kаko bi se аrtikulisаo glаs nаrodа koji u ovom trenutku nemа svog zаstupnikа u političkom životu i nа medijimа.“19

Dakle – Glas Naroda nije ono što se izražava glasanjem na slobodnim i fer izborima, nego je to nešto što je Narod spreman da došapne samo Crkvi i „patriotskim ogranizacijama“, koje će onda taj glas „artikulisati“ tako da ga svi čujemo. Ovo je selektivni populizam, odnosno udžbenički primer ur-fašizma.

Konačno, Eko piše: „U korenu ur-fašističke psihologije nalazi se opsesija zaverom, po mogućstvu internacionalnom. Sledbenici moraju osećati da su pod opsadom. Najlakši način da se zavera razreši jeste uz pomoć ksenofobije. Ali zavera mora doći i iznutra: Jevreji su obično najbolja meta, jer su istovremeno i napolju i unutra.“20

Što se opsade tiče, „Dveri“ su ponovo dirljivo otvorene, one ne samo da kod svojih sledbenika stvaraju osećaj opsade, nego otvoreno tvrde da je Srbija pod okupacijom: „Prvi preduslov uspehа ovog progrаmа jeste definisаnje Srbije kаo u određenom smislu okupirаne držаve i prekid svih međusobnih rаsprаvа do trenutkа dok Srbijа ne bude ponovo slobodnа.“ Država koja je ovde pod okupacijom je inače pre samo par godina na referendumu dobila Ustav koji su „Dveri“ izričito podržale21. Uz to, kao što je već rečeno, radi se o državi sa redovnim demokratskim izborima, zemlji u kojoj od 5. oktobra do danas nije zabranjena ni jedna jedina partija (uključujući tu i onu koja se zalagala i još uvek se zalaže za granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica) i konačno, zemlji u kojoj se predstavnici „Dveri“ redovno pojavljuju u mejnstrim medijima, soleći nam pamet na temu vere, patriotizma, porodičnih vrednosti i sličnog. Dakle, ili je u pitanju vrlo jadna okupacija, ili pak u njoj učestvuju sve sistemske stranke, baš kao i same „Dveri“.

Zanimljivije je, međutim, kako „Dveri“ razrešavaju problem zavere. Očigledno, ne uz pomoć antisemitizma. Kako onda? Ko je istovremeno „i napolju i unutra“, tako da može da posluži kao objašnjenje internacionalnog pritiska, ali i unutrašnjeg rovarenja? Umesto odgovora na ovo pitanje, evo odlomka iz teksta Vlada Glišića „Ideologija homoseksualizma“, premijerno objavljenog pred prošlogodišnju „Povorku ponosa“, a zatim više puta „repriziranom“ na sajtu „Dveri“:

Ideologijа homoseksuаlizmа je u svojoj poslednjoj instаnci
i izrаzito nehumаnа pа moždа i аntihumаnа:

Pošto ovаj ideološki pokret čine rаznovrsne i rаznorodne
političke orgаnizаcije i аktivisti, jedni su nаizgled sаmo
zаinteresovаni zа borbu protiv diskriminаcije i potrebu dа
društvo prihvаti homoseksuаlce, dok imа i onih koji svoju
ideologiju rаzvijаju do ludilа u kome bi većinа ljudi imаlа
hrаbrosti dа nаprаvi čuveni „iskorаk“ u jаvnost i sebe
deklаriše kаo homoseksuаlcа. Problem je što nа krаju
svаkа promocijа homoseksuаlnosti kаo srž ideologije
homoseksuаlizmа dovodi do togа dа se sklizne u ovаj
potpuno neočekivаn i nehumаn koncept, а to je koncept
pokušаjа dа se što veći broj ljudi nа plаneti pridobije zа
homoseksuаlno opredeljenje. Mа koliko ovo nenormаlno
izgledаlo (i mа koliko ovo nemа nikаkvog izgledа nа uspeh),
sаmа nаmerа ideologа dа idu u ovom prаvcu govori o
njihovoj nehumаnosti. Dа je ovo nehumаn koncept govori
činjenicа dа bi u tom slučаju produženje ljudske vrste
prirodnim putem bilo ugroženo. Nаrаvno dа sаvremenа
nаukа imа veštаčke metode oplodnje i rаđаnjа, аli je i
činjenicа dа je to potpuno novа grаnа nаuke i dа će tek
budućnost pokаzаti dа li ovа industrijа imа i svoje
neželjene posledice. Ako bi ideolozi homoseksuаlizmа
čаk i tvrdili kаko je veštаčko rаđаnje ideаlаn model,
oni bi imаli i problem što to zа mnoge verujuće ljude
nа plаneti nije prihvаtljivo. Što znаči dа bi promocijа ovog
stаvа morаlа dа uključuje i represiju velikih rаzmerа te tаko
opet ulаzimo u oblаst totаlitаrne i аgresivne prirode
ideologije homoseksuаlizmа.

Međutim, ono što govori o аntihumаnističkoj crti ove
ideologije nije sаmo činjenicа dа se njeni ekstremni
predstаvnici igrаju idejаmа o homoseksuаlnoj plаneti,
već činjenicа dа njihovа egocentričnа histerijа mnogo
više pogoduje jednoj suštinski аntihumаnoj metodi
reprodukcije ljudske vrste sа kojom se sve više i
ilegаlno eksperimentiše. To je klonirаnje. Svesni dа je
celа ljudskа civilizаcijа jаsno protiv ove metode, gej i lezbo
аktivisti u jаvnosti ne istupаju sа ovim zаhtevom аli je
primetno dа su uvek u blizini onih koji se ovim ilegаlnim
eksperimentimа bаve. Ideologijа homoseksuаlizmа izuzetno
pogoduje i socijаlnim inženjerimа globаlnih rаzmerа koji
promovišu ideju o „zlаtnoj milijаrdi“ (tvrdnjа dа ljudsku populаciju
nа Zemlji trebа svesti nа jednu milijаrdu kаko bi se obezbedio
zаvidni životni stаndаrd, dok ostаli stаnovnici Zemlje trebа
dа nestаnu i to su obično oni iz siromаšnijih i obesprаvljenih
nаrodа nа plаneti). Kаdа se sve ovo imа u vidu vrlo je jаsno
dа ideologijа homoseksuаlizmа imа krаjnje nehumаn,
а u svom ekstremnom vidu i аntihumаn kаrаkter.

Jasno je šta su ideologije nacionalizma, komunizma ili fašizma, te kako se svaka od njih da analizirati – analizirajući knjige, tekstove, proglase, manifeste, baš kao i političku praksu njenih pobornika (između ostalog, upravo onako kako ja to sada činim u ovom tekstu). Međutim, šta je i na osnovu čega se da analizirati ideologija homoseksualizma, to je verovatno jasno samo Vladanu Glišiću, iz prostog razloga što je on taj pojam, kao i ono što ovaj navodno označava, sam izmislio. I ne samo što je izmislio, nego je toj stvari koju je izmislio, pripisao odlike koje je izmislio, na osnovu tvrdnji koje je izmislio. Ko su „ideolozi homoseksualizma“ koji se „igraju idejama o homoseksualnoj planeti“ i odakle Glišiću ta informacija? Ko su „gej i lezbo aktivisti“ koji su „primetno uvek u blizinu“ onih koji se bave ilegalnim eksperimentima kloniranja ljudi? Kako je i kada Glišić to „primetio“?

Sve ovo su ovo, naravno, suvišna pitanja, jer polaze od pretpostavke da je smisao Glišićevog teksta da iznese nekakvu razumnu i empirijski proverljivu tezu o nekom fenomenu koji postoji u svetu. Ali to prosto nije slučaj; smisao Glišićevog teksta je da čitaocima ponudi zgodno razrešenje zavere – konspirološku bajku koja od jedne ranjive društvene grupe čini žrtvenog jarca. Zaustaviti gej paradu onda prestaje da bude obračun sa ranjivom manjinom i postaje junačko suprotstavljanje svetskoj zaveri. (Kod Eka: „Sledbenici se moraju osećati poniženo navodnim bogatstvom i snagom svojih neprijatelja. Jevreji su bogati i međusobno se ispomažu kroz razgranatu tajnu mrežu. Međutim, sledbenici ur-fašizma moraju istovremeno biti ubeđeni da su u stanju da savladaju neprijatelje. Tako, konstantnim menjanjem retoričkog fokusa, neprijatelj postaje istovremeno previše jak i previše slab. Fašističke vlade su osuđene na ratne poraze jer su strukturalno nesposobne da objektivno procene snagu neprijatelja.“22)

Krajnje je vreme da „Dveri srpske“ prestanu da se eufemistički nazivaju „konzervativnim“ pokretom23 – konzervativci se ne zalažu za bilo kakve revolucije, pa bile one duhovne, moralne ili ekonomske –  te da se počnu nazivati onim što po svim relevantnim parametrima jesu – fašističkom organizacijom. Ovo nije ni uvreda, ni „etiketiranje“, već argumentovana klasifikacija zasnovana na najsavremenijim teorijama fašizma. Ko se sa takvom klasfikacijom ne slaže, može izaći sa protivargumentima, ali ne može ovu klasifikaciju olako otpisati kao proizvoljnu, tendecioznu ili besmislenu.

Pritom, ovaj tekst nije predlog za zabranu ili bilo kakve zakonske reperkusije protiv „Dveri“ – liberalna demokratija može i mora omogućiti slobodu govora i organizovanja čak i fašistima, sve dok ovi ne pozivaju na nasilje prema drugima ili nasilno rušenje ustavnog poretka. Međutim, iole pristojni politički i medijski akteri dužni su da znaju s kim imaju posla i da u skladu s tim fašističku marginu drže tamo gde joj je i mesto – na margini. „Demokratska pravna država ne može da goni lažne misli i neumesne namere. Sloboda intervencije države je ograničena. Ali baš zbog toga ona može čvrsto da opstane samo ako naspram netolerancije, pre no što državne mere prinude budu dopuštene, istupi građanska netolerancija. Demokratije mogu biti slobodne ako za vršenje vlasti sposobne, ozbiljne snage odbiju svaki razgovor s mržnjom zadojenim, fanatičnim, agresivnosti sklonim grupama, ako se nijedan čovek koji drži do sebe ne pokaže u društvu predstavnika mržnjom zadojenih, fanatičnih, militantnih, ideja. Dok je ovaj uslov zadovoljen, pristalice demokratije mogu mirno da spavaju: sloboda se ne može zloupotrebiti na račun slobode. Ali samo dotle.“24

Peščanik.net, 21.10.2010.

Srodni link: Umberto Eko – Vječni fašizam

TEMA – PARADA PONOSA +

________________

  1. “10.10.10 – Ko je kriv?“, sa sajta “Dveri srpske”
  2. Anatomy of Fascism (New York: Vintage Books, 2005), str. 215.
  3. “Ur-fascism”, The New York Review of Books [vol. 42, No.11], 22.06.1995.
  4. Po Eku: “Pošto su i rat i heroizam preteške igre, ur-fašista prenosi svoju volju za moć na seksualna pitanja. Ovo je poreklo mačizma (koji implicira kako prezir prema ženama, tako i netoleranciju i osudu nestandardnih seksualnih praksi, od čednosti do homoseksualnosti). Kako je čak i seks teška igra, ur-fašistički heroj počinje da se igra sa oružjem – to postaje zamena za faličku praksu.“, “Ur-fascism”, The New York Review of Books [vol. 42, No.11], 22.06.1995.
  5. Eko kaže: “Ur-fašizam potiče iz individualne i društvene frustracije. Zato je jedna od najtipičnijih crta istorijskog fašizma upravo apel frustriranoj srednjoj klasi, klasi koja trpi od ekonomske krize i osećanja političkog poniženja, i uplašenoj od pritiska nižih slojeva. U naše vreme, kada stari “proleteri” postaju sitni buržuji (a lumpen-proleterijat je uglavnom isključen sa scene), fašizam sutrašnjice obraćaće se ovoj novoj većini.”, Isto.
  6. „Fascism, general introduction“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010.), str.118.
  7. Isto.
  8. Broj 3032, 5. februаr 2009, str. 27.
  9. “Ur-fascism”, The New York Review of Books
  10. Vidi: Robert Mallett, “Fascism as the Expression of a Spiritual Revolution in Italy”, The Sacred in Twentieth-Century Politics (Palgrave Macmillan, 2008.), kao i Stanley G. Paine, History of Fascism 1914-1945 (Taylor & Francis e-Library, 2003.), str. 106.
  11. Što naravno, ne znači da se „Dveri“ nikada ne služe kodiranjem. Dovoljno je setiti se plačevnog Obradovićevog apela da se „Paradom ponosa“, „diskriminišu“ pravoslavci, kao i zahteva „Dveri“ da se Parada zabrani zbog navodnog kršenja Ustava. Homofobija se ovde maskira jezikom ljudskih prava.
  12. Knjiga Ze’eva Sternhela o rađanju fašizma u Francuskoj, upravo se tako i zove: Ni droite ni gauche: l’idéologie fasciste en France (Editions Complexe, 1999)
  13. Vidi pre svega: George L. Mosse, „Toward a General Theory of Fascism“,Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010), takođe: Ruth Ben-Ghiat, “Italian Fascism and the Aesthetics of the ‘Third Way’”, Journal of Contemporary History, Vol. 31, No. 2, Special Issue: The Aesthetics of Fascism (1996), pp.293-316.
  14. George L. Mosse, „Toward a General Theory of Fascism“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010.), str. 89.
  15. „Fascism, general introduction“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010), str. 120-121.
  16. Tekst je originalno objavljen u “Pečatu”, petаk, 10. аpril 2009, broj 58, str. 31-33.
  17. “Ur-fascism”, The New York Review of Books
  18. Tekst je objavljen u najnovijem „Pečatu“, br. 136
  19. Slično i Lidija Glišić u takođe skorašnjem tekstu: „Iаko poželim dа sve ovo pobrojаno zаistа jeste nekа virtuelnа stvаrnost nekog nemаštovitog kreаtorа iz koje se može izаći kаko se ušlo – klikom nа mišа, ipаk mi je drаgo što sаm svesnа štа reаlnost jeste. Oni koji nisu poput Plаtonovih „pećinskih ljudi“ skrivаće se među tаmne senke, i neće čuti glаs koji je pušten već ovih dаnа – Vox populi, vox Dei!” Teško je ne primetiti da bi vođena istom logikom, ova vrla hrišćanka verovatno radosno oslobodila Varnavu i razapela Hrista.
  20. “Ur-fascism”, The New York Review of Books
  21. “Za Ustav Srbije!”, 25.10.2005.
  22. “Ur-fascism”, The New York Review of Books
  23. Skorašnji primer je ovde.
  24. Janoš Kiš, Neutralnost države (Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1996), str. 162.