Celokupna procedura predsedničkih izbora u SAD traje oko godinu dana. Samo na prvu, predizbornu etapu ovog važnog političkog događaja (primaries), obično odlazi najmanje polovina vremena predviđenog za takozvanu neposrednu izbornu aktivnost. A u Rusiji će start za predstojeću predsedničku kampanju biti objavljen negde između 7. i 17. decembra. I kada se oduzme vreme novogodišnjih i božićnih praznika, za čitavu tu takozvanu izbornu aktivnost ostaje u vrh glave dva i po meseca.
Za to vreme treba sakupiti 300 hiljada potpisa i objasniti stanovništvu zašto bi trebalo baš za vas da glasaju. To bi zaista bio veliki problem kada bi događaj zakazan za 18. mart 2018. makar malo ličio na izbore. Budući da to nije slučaj, o vestima koje se tiču događaja zakazanog za 18. mart 2018. se može raspravljati sa bilo kog aspekta osim elektoralnog. Jer ako među građanima Rusije postoji neko ko bi i na trenutak mogao da pomisli kako je ovim „izborima“ zaista moguće smeniti vlast, taj bi morao biti obdaren neverovatnom sposobnošću apsolutnog isključivanja iz ruske realnosti.
I zato, na odluku Ksenije Sobčak da se i ona pojavi na startu izborne trke za novog predsednika Rusije treba gledati kao na rutinsku delatnost kremaljskih pirotehničara, kao na ispaljivanje novog modela oslepljujuće zvučno-svetlosne granate nazvane „Sobčak“. Na ovu njenu odluku treba gledati kao na efektnu uvertiru kremaljske specijalne operacije pod kodnim imenom „Predsednički izbori“.
Kad god Ksenija Sobčak ostavlja po strani sve svoje uobičajene poslove i izlazi na političku scenu, to izgleda kao specijalna operacija vlasti uperena protiv opozicije. Tako je bilo i 2011, u onim srećnim vremenima masovnih protesta opozicije kada se Ksenija Sobčak, u svojstvu učesnice protesta popela na podijum i s govornice nam objasnila da vlast ne treba smenjivati, već da na nju treba uticati. Potom je dala i svoj nemali doprinos uspešnom samoubistvu tek začete ideje o ujedinjenju opozicionog otpora. Sergej Udaljcov ju je tim povodom nazvao „trojanskim konjem vlasti“, koristeći metaforu koja je po meni ne samo politički nekorektna, već i netačna. Taj izum Danajaca je imao ključnu ulogu u konačnoj pobedi nad Trojom, a Putinov „gambit Sobčak“ je imao samo pomoćnu funkciju u rešavanju čitavog problema.
Tako je i sad. Iznenadni izlazak Ksenije Sobčak na rusku političku scenu nije ništa drugo nego zvučno-svetlosna granata za privremeno zaglušivanje i oslepljivanje protivnika. Granata „Sobčak“ koju je Kremlj sa zavidnom preciznošću ispalio u rastresene redove mlitave ruske opozicije, već je dala očekivane rezultate. Opozicija je i pre zvanične najave predsedničke kampanje od njenog udara potpuno izgubila orijentaciju.
A Ksenija Sobčak – budući da je poštena devojka – iskreno navodi ciljeve svoje buduće kampanje. Svi oni su bez uvijanja redom bili izloženi u najčitanijem poslovnom dnevniku Vedomosti. Ksenija Sobčak je pošteno i otvoreno izložila svoj plan o tome da će njena kampanja biti uperena „protiv svih“. A u daljem tekstu njene obimne izjave ona nam otkriva i ko se sve krije iza te opšte zamenice „svi“. Pa evo ih ti „svi“.
Cilj br. 1: protiv bojkota – U uslovima kada činom glasanja treba učestovati u nečemu što je nemoguće nazvati izborima, teoretske šanse za pojavu masovnog bojkota vremenom postaju sve realnije. Opozicija je i ranije koketirala s idejom zajedničkog bojkota najavljujući osnivanje neformalne ujedinjene partije „Bojkot“, ali ova ideja je tokom svih 17 godina Putinove vladavine bila preko „sedam mora i sedam gora“ daleko od realizacije. To je donekle i razumljivo. Političare pokreću ambicije i stremljenje ka vlasti, a organizacijom bojkota malo je tih ambicija koje se mogu ostvariti. Međutim, šanse za organizovani bojkot ipak postoje i cilj Ksenije Sobčak je da te šanse maksimalno umanji. Ona već u prvom pasusu svoje izjave navodi kako će se svim silama boriti protiv bojkota izbora.
Cilj br. 2: protiv Navaljnog – Zahvat koji je Kremlj primenio puštanjem Ksenije Sobčak na Navaljnog u politici se naziva „gušenje zagrljajem“. Ona vrlo dobro zna da Alekseju Navaljnom neće biti dozvoljeno učešće u predsedničkim izborima i zato u svojoj izjavi kaže: „Ako se na biračkom listiću pojavi prezime Navaljni, istog trenutka ću povući svoju kandidaturu“ (tobože da mu ne smeta). Kandidatkinja Sobčak tačno zna da vlast Navaljnom neće dopustiti da učestvuje na predsedničkim izborima i zato izjavljuje da će se svim silama truditi da i on bude registrovan za predstojeću izbornu trku. Kada? Kada izborna kampanja već počne ili kada bude završena? Ona tačno zna da Navaljnog neće pustiti na izbore i zato javno izjavljuje da će ona tokom svoje kampanje govoriti sve ono što je glasačima hteo da kaže Navaljni i predlaže mu da njih dvoje ujedine svoje snage u predstojećoj izbornoj trci. Naravno, u okviru njene izborne kampanje, a ne njegove.
Kraće rečeno, kandidatkinja Sobčak stavlja Navaljnog u veoma težak položaj: ljutiti se i grditi nekoga ko vam pruža ruku „pomoći i saradnje“ je u najmanju ruku nepristojno, a ne primećivati da je reč o očiglednoj provokaciji je više nego glupo.
Cilj br. 3: protiv Javlinskog – Kandidata Grigorija Javlinskog Ksenija Sobčak u svom obraćanju najčešće pominje. Ona na razne načine podvlači svoj lični negativan odnos prema njemu i njegovoj stranci. Ona ga stavlja u isti koš sa Putinom i Zjuganovim, a njegovu liberalnu i građanski orijentisanu političku partiju Jabloko svrstava u dirigovanu „sistemsku opoziciju“, koja po njenim rečima „nikada nije bila izložena represivnim udarima vlasti“. Ona tvrdi da su svi pripadnici ove stranke dembeli koji žive na račun državnih dotacija, a na izborima učestvuju samo zato što za razliku od nje – Ksenije Sobčak – ništa drugo i ne znaju da rade.
Teško mi je da poverujem da, za razliku od mase slabo obrazovanih mrzitelja partije Jabloko, Ksenija Sobčak ne zna imena političara koji su zbog svoje političke pozicije bili ubijeni. Ona je po meni morala da čuje makar za dva gnusna kriminalna slučaja ove vrste, za dvoje nesrećnih ljudi koji su svoje živote izgubili samo zato što su pripadali ovoj političkoj stranci, za Larisu Judinu i Jurija Šćekočihina. A za slučaj kada je jedan od sinova Grigorija Javlinskog bio unakažen, pa je on iz razloga njihove bezbednosti bio primoran da oba svoja sina pošalje u inostranstvo, kandidatkinja Sobčak takođe ne može da ne zna. Jer ona je – koliko znam – između ostalog i novinarka. Što se pak finansiranja tiče, partiji Jabloko već duže vreme nije isplaćena nijedna jedina kopejka iz državnog budžeta, što je podatak koji bi novinarka Sobčak isto tako morala da zna.
Grigorij Javlinski, kao uostalom i svi ostali protivkandidati glavnom kandidatu u specijalnoj operaciji koju organizuje Kremlj, nema ni najmanje šanse da pobedi. Ali Javlinski, za razliku od ostalih, ima jasan i realno ostvariv alternativni program izlaska naše zemlje iz ove, po mnogo čemu bespotrebne krize. Cilj kandidatkinje Sobčak je da ometa Javljinskog u pokušajima da u nešto oštrijoj formi koju predizborna borba sama po sebi nalaže, ovaj svoj program prikaže široj javnosti. Njen cilj je da od izborne kampanje napravi lakrdiju, zabavni program u kome će ona, izazivajući razne skandale provocirati ostale kandidate i uvlačiti ih u niz besmislenih debata. Ima li ičeg smešnijeg i besmislenijeg od slike Javlinskog koji brani svoje političke stavove od kandidatkinje Sobčak?
Cilj br. 4: diskreditovanje protesta i agitovanje za Putina – To što kandidatkinja Sočak predstavlja kao svoj „program“ demokratskog, liberalnog i proevropski orijentisanog kandidata, najbolji je način kompromitovanja svih oblika demokratskog protesta u zemlji. „Ja nisam za „Krim je naš“, ali nisam ni protiv“ (!?) „Svi mi smo u istom čamcu“. Koji smo to mi? Ja, Sečin, Putin, Medinski i Kadirov? Pokažite mi taj čamac. „Ja sa svima njima mogu da se dogovorim da mirno odu s vlasti. Jer, za razliku od Navaljnog, ja sve njih lično poznajem“. Nema efikasnijeg načina diskreditovanja čitave ruske opozicije od ovog koji sadržajem svog nazoviprograma čini Ksenija Sobčak.
I baš zato je njenu kandidaturu s oduševljenjem podržalo svo to „liberalno“ društvo u dijapazonu od Vladislava Inozemceva i Sofiko Ševardnadze, do Anatolija Vasermana i Maksima Ševčenka. A poznati liberalni ekonomista Konstantin Sonjin već je za nju počeo da provodadžiše mesto drugog lica države upozoravajući Medvedeva da pričuva svoju fotelju.
Na sajtu radija Eho Moskve izašao je upitnik kojim se predlaže izbor između kandidata Putina i kandidatkinje Sobčak. Putin je dobio 19% glasova, a Sobčak 81%. Zanimljivo bi bilo znati koliko bi procenata dobio Verni, štenac rase alabaj kojeg je predsednik Turkmenije nedavno poklonio Putinu.
Ежедневый журнал, 20.10.2017.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 02.11.2017.