Ima se utisak da se kod njih odjednom sve nekako srozalo. Prošle nedelje je orkestar ruske vlasti iznenada zazvučao kratkim i oštrim zvukom pokidane žice. Taj je stresni nemili zvuk odzvanjao u svim instrumentalnim deonicama državnog muzičkog ansambla. Glavni događaj je, naravno, bilo oslobađanje Nađe Savčenko koju je 22. marta 2016. Rostovski oblasni sud proglasio krivom i osudio na 22 godine zatvora. I nema nikakve sumnje da je odluku o oslobađanju ukrajinske heorine Putin doneo pod pritiskom, a svo to glupavo žuborenje o milosrđu koje se kao po komandi iznenada čuje od strane rodbine poginulih novinara, koji su živote izgubili navodno njenom krivicom, samo su još jedan dokaz tome da glavni načelnik nije imao nameru da Nađu tek tako oslobađa. Da je kojim slučajem ta razmena osuđenika bila planirana, vlast bi na vreme smislila nešto što bi više ličilo na istinu. A ovako čak i najverniji podanici sumnjaju u vođu. Kako bre tako, svi mesecima u jedan glas vičemo i naričemo „ma odležaće pun rok ta fašistkinja“, kad ono…
A odmah zatim stiže i veoma čudna reakcija Dmitrija Peskova, ovlašćenog tumača predsednikovih misli. Na izjavu Pjotra Porošenka da je sledeće na redu vraćanje Donbasa i Krima, on je odgovorio da je Kremlj navodno saglasan da Ukrajini vrati Donbas, ukoliko Kijev obeća da će se pridržavati određenih „principa humanosti“. On se ili neoprezno našalio rizikujući pritom da grubom imitacijom odigra ulogu svog načelnika, ili je neko zaista odlučio da posle Nađe Savčenko Ukrajini vrati i Donbas. Budući da su ove oblasti jugoistočne Ukrajine danas pod kontrolom kremaljskih marioneta, to bi moglo da znači da se Kremlj već sprema da istrguje human odnos ukrajinskih vlasti prema svojim štićenicima.
Sve ovo ne zvuči ništa ubedljivije i nimalo logičnije od sad već čuvenog odgovora Dmitrija Medvedeva tvrdoglavoj krimskoj penzionerki: „Para nema, penzija neće biti, no vi se nemojte predavati“. U ovoj premijerskoj zgodi, u tom neposrednom svedočanstvu premijerske i državne sramote, uočljiv je i jedan vrlo zanimljiv momenat. Državni mediji su spremno dočekali i na sva zvona objavili vest o bruci Medvedeva, nominalno drugog čoveka u zemlji. Nešto se čudno događa na putinskom dvoru, jer donedavno je na snazi bilo strogo pravilo koje glasi: nijedna brljotina, nijedan promašaj načelništva nipošto ne sme biti dostupan javnosti. Ispada da je naš nacionalni lider iznenada postao popustljiv i da se neko ipak usudio da diskredituje njegovog najbližeg saradnika.
A onda je usledio i neobičan otkaz nesmenjivog šefa Federalne službe obezbeđenja Jevgenija Murova. Objašnjenje da je jedan od najuticajnijih „državnih gorila“ otpušten samo zato jer mu je došlo vreme za penziju, može se – istina uz priličan napor – možda nekako i prihvatiti. Ali to da je kao rezultat kremaljske kadrovske zavrzlame mesto načelnika Putinovog obezbeđenja ostalo upražnjeno, to kategorično protivreči svim dosadašnjim pravilima. Tokom svoje dugogodišnje vladavine, predsednik se uvek veoma ozbiljno odnosio prema otpuštanju i imenovanju ljudi zaduženih za bezbednost. Kadrovske promene su uvek bile pripremane u dubokoj tajnosti i nosile su karakter vojne operacije. Uvek je ukaz o novom imenovanju takvom brzinom sledio za ukazom o opozivu, da upražnjena fotelja otpuštenog generala nije stizala da se ohladi. A sada direktora Federalne službe obezbeđenja otpuštaju, a da još uvek nisu našli glavnog telohranitelja najglavnijeg tela naše države… Doskora je to bilo apsolutno nezamislivo. Ili se desilo nešto što je iste sekunde moralo biti završeno uručenjem otkaza Murovu, ili su se putinske stege ozbiljno izlizale.
O piscima Putinovih tekstova da i ne govorimo. Glavni načelnik se spremio na put u Grčku čemu je Kremlj, naravno, pridao veliki značaj. A kako i ne bi – malo je mesta u takozvanom civilizovanom svetu ostalo gde su još uvek raspoloženi da ga prime. Njegov tekst namenjen grčkim novinama je po svim pravilima morao biti borben, izazovno vatren i prkosan, u narastajućem ritmu „Kaljinke“, napisan oštrim perom pres-sekretarice MID-a Marije Zaharove. Umesto toga, u javnosti se pojavio nekakav mlitav tekst (prosto me je strah da izgovorim) snishodljivog, poluizvinjavajućeg tona: „Između nas i Evropske unije nema nerešivih problema. Treba se samo odreći izvitoperene logike „igre pred svojim golom“ i istinski međusobno uvažiti pojedinačne interese svih zainteresovanih strana. Ovo je trenutak kada Rusija i Evropska unija stižu do raskršća svojih budućih odnosa i traže odgovor na pitanje u kom pravcu žele da se kreću? Događaji u Ukrajini nas navode na zaključak da je neophodno pristupiti stvaranju široke zone ekonomske i humanitarne saradnje, prostora koja bi se protezao od Tihog do Atlantskog okeana i unutar kojeg bi ta saradnja bila zasnovana na arhitektonskom rešenju politike ravnopravne, čvrsto zaokružene zajedničke bezbednosti“. A šta činiti sa, u najmanju ruku, dve sporne parcele koje su u preinačenom evropskom katastru zavedene kao Krim-naš i Donbas, to u ponuđenom „arhitektonskom rešenju“ nijednom rečju nije pomenuto.
Svilen konac kojim je šivena dosadašnja Putinova politika, pred našim očima se polako pretvara u običan kanap. Krajevi tog kanapa na porubima vire odasvud i to aktuelna vlast više ni ne pokušava (ili prosto ne može) da sakrije.
Navešću još jedan primer koji je široj publici najverovatnije ostao nepoznat, a koji je od sveg već nabrojanog na mene ostavio daleko najjači utisak. Radi se o veoma korisnom članku objavljenom 25. maja 2016. u nepodaničkom nedeljniku Военно-промышленный курьер. U njemu se navodi nešto zaista neverovatno: preduzeća iz takozvanog vojno-industrijskog kompleksa (mada je to nemoguće) posluju sa ogromnim gubicima. „Kako je moguće da je Nižegorodski mašinski zavod ostvario čist gubitak od 1,3 milijarde rubalja?“, pita se autor ovog teksta. „Taj zavod proizvodi najtraženiju tehničku opremu za sva oruđa protivvazdušne odbrane… „Tupoljev“ je po svedenim rezultatima za 2015. napravio minus od 527,6 miliona rubalja, što je 1,3 puta više od gubitka ostvarenog 2014. Ujedinjena avio-proizvodna korporacija (ОАК) knjiži gubitak od 9,4 milijarde rubalja, a godinu dana ranije je imala dobitak od 8,4 milijarde. Čist prihod Ujedinjene korporacije za proizvodnju motora (АО“ОДК“) pao je na 434,8 miliona rubalja. Ova korporacija je 2014. ostvarila čist prihod od 621,9 miliona rubalja“.
Pobogu brate, šta ovo treba da znači? Vicepremijer Dmitrij Rogozin nam svakog bogovetnog dana govori kako se u sferi odbrane uspešno ispunjavaju sve državne narudžbine. Vojno-industrijski kompleks je tokom 2015. uspešno realizovao čak 97% ukupnih državnih narudžbina. Ispada da sva preduzeća odlično rade, a da portfelj „Rosoboroneksporta“ prosto puca od narudžbina iz inostranstva. Putin redovno – čak dva puta godišnje – drži višečasovne sastanke s temom realizacije Programa naoružavanja zemlje. Njegove pristaše ga stalno uveravaju u to da će (evo, samo što nije) vojno-industrijski kompleks postati glavni motor industrijskog rasta Rusije. Kad odjednom, saznajemo da sva ta moćna industrijska grmljavina proizvodi samo gubitke, i to u milijardama rubalja. Ako pođemo od toga da to što nam načelnici pričaju koliko-toliko odgovara istini, onda nam to što čujemo ostaje neobjašnjivo. A ako pođemo od toga da oni u stvari neprestano lažu, onda sve postaje objašnjivo. Iz nataloženih laži odjednom na videlo izlazi istina, a za njom se nižu i neobjašnjive ostavke, i brljotine tipa „para nema, a neće ih ni biti“, i gomila gubitaka tamo gde bi morao biti profit… Rečju, reski zvuk pokidane žice.
Ежедневный журнал, 28.05.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 02.06.2016.