Бест оф Сербиа

Ovih dana se u svim medijima pominje i proslavlja Prvi balkanski rat iz kojeg smo, pre sto godina, izašli kao pobednici. I to bi moglo biti lekovito po mentalno zdravlje nacije. Mada bi bilo lekovito i pominjanje ratova koje smo izgubili. Makar ovog jednog.

Godinama smo slušali kako smo izgubili ”medijski rat”. Žalosna istina je da ga nismo ni vodili. Aleluja! Znači da ipak ima neki rat koji smo izgubili, a da izistinski (a ne samo na rečima kao u nedavnim balkanskim ratovima devedesetih) u njemu nismo učestvovali.

Ali, šta bi bilo da smo ga vodili? Pa da smo makar polovinu od tih milion dolara dnevno, umesto ”za Kosovo”, davali nekoj kredibilnoj, inostranoj, agenciji za formiranje takođe inostranog javnog mnjenja kao što su to učinili lideri Albanaca? Sada bismo, a verovatno i mnogo ranije, bili u boljoj pregovaračkoj poziciji. Ali ne, naši lideri više od dvadeset godina ulažu i domaće i strane pare u formiranje samo domaćeg javnog mnjenja sa jedinim ciljem – uspeh na domaćim izborima. A o tome ko bi trebalo da radi na građenju onog drugog, po državu važnijeg javnog mnjenja, naši lideri su imali različite stavove.

Milošević je rekao da će to on sam raditi. Da bi na kraju rekao: zar na Vidovdan, braćo Srbi?

Ćosić je takođe rekao da će to on sam raditi – napisaće sve najgore o Albancima čim se vrati pisanju romana.

Šta je Panić rekao, ne znamo, jer mu je srpski bio jako loš.

Milutinović je rekao da to neće niko raditi jer ”ke sera, sera”.

Koštunica je rekao da će to dobrovoljno i besplatno da radi naša dijaspora u rasejanju, a onda je nahuškao ove na domaćem terenu da pošalju zapaljive slike u svet.

Đinđić je, čim je uzeo vazduh da kaže, uz svesrdnu pomoć mnogobrojnih izdahnuo.

Tadić je rekao da će to raditi nacionalni savet, ali je mislio na svoje drugare iz mladosti, kraja, gimnazije, đakuzija, bazena, kafića…

Dačić je rekao – ima da im odbrusim ono što ću vama da otpevam (ili beše obratno: ima da vam odbrusim ono što ću njima da otpevam – na uvo?).

Nikolić i Vučić, koji svojim sadašnjim položajima svedoče koliko je važna profesionalna usluga, reći će: to će da rade isti ovi koji su i nama radili, ali ipak i dalje samo za nas i našu stvar.

I tako ćemo i dalje, umesto da sebe promovišemo drugima, sebe reklamirati nama samima, uglavnom nakaradno, sve praveći se da je to u cilju građenja i očuvanja nacionalnog identiteta, a ne građenja i očuvanja glasačke mašine.

I zato, zažmurite, opustite se i ponavljajte za mnom:

Naši huligani su deca, tuđi su – nacionalisti.

Srebrenica je diskutabilna, ”žuta kuća” je van svake sumnje; kad mi omalovažavamo Srebrenicu to je na osnovu istorijskih činjenica, kad oni omalovažavaju ”žutu kuću”, to je državni skandal.

Kad mi iskopavamo Dražu i Nedića to je zbog nacionalnog pomirenja, kad oni iskopaju Aćif-efendiju to je zbog nacionalne svađe.

Naši, Dveri, Obraz, 1389 su otačastveni pokreti, 64 županije su zabranjene.

Kad kradu ovi iz naše stranke to je manje zlo nego kad kradu oni iz druge. Fakat.

Naši u Hagu su toliko superiorni da mogu i sami da se brane, dok njihovi čak nisu ni stigli do Haga. U-ta-ta!

Peščanik.net, 29.10.2012.