Kada je 2005. godine na desetu godišnjicu genocida u Srebrenici Inicijativa mladih za ljudska prava postavila bilborde podsećanja na ovaj zločin, reakcija javnosti i medija je bila histerična. Umetničke fotografije Tarika Samaraha nastale u Potočarima, uz samo jednu rečenicu teksta “Da vidiš, da znaš, da pamtiš” preko noći su bivale uništavane, premazivane crnom bojom, po njima su dopisivane pretnje “Biće repriza” ili “Nož, žica, Srebrenica”, kao i poruke slavljenja Ratka Mladića i Radovana Karadžića, koji su tada još uvek bili na slobodi. I tada je genocid u Srebrenici u srpskoj politici bio tabu-tema, do te mere da ljudi nisu bili ni svesni kada se dogodio i kakvu težinu ima za naše društvo.
Boris Tadić je, na primer, za svoju prvu predsedničku inauguraciju godinu dana ranije odabrao upravo ovaj datum, pravdajući se da je do toga došlo slučajno. Tako se ispostavilo da niko od članova limenog orkestra, niko u špaliru Vojne garde i Žandarmerije, niko iz KUD Lola, nijedan Gudač Svetog Đorđa, koji su učestvovali u svečanom programu, niko od kuvara Interkontinentala i Hajata (koji su za proslavu spremili posni meni da ne uvrede vernike), niko dakle, pa ni sam specijalni gost – patrijarh Pavle, izgleda nije znao da se tog 11. jula, ne tako daleko od Beograda, dogodio najveći zločin na teritoriji Evrope nakon Drugog svetskog rata. Ja čak ni ne sumnjam u to. Zaista mislim da najveći broj ljudi umešanih u organizaciju ovog žura na dan ukopa stotine sanduka nevinih žrtava rata, te 2004. godine zapravo nije znao kada se i kako dogodio srebrenički genocid, a da su oni koji su to odlično znali delili mišljenje većine – da je Srebrenica zapravo bila “oslobođena” i da je to bio herojski čin, a ne krivica srpske vojske.
Kada su predsedniku Tadiću aktivisti Inicijative mladih prigovorili za neprikladan odabir datuma, on im je lakonski odgovorio da ni njemu dan ne odgovara, jer je to godišnjica kada su mu “ustaše ubile dedu”. Diskurs “oko za oko” relativizacije zločina, “ko je prvi počeo” manir nezrelog čoveka i društva od tada je mogao da se ustoliči kao legitiman i kod one “pristojne”, takozvane “građanske Srbije”.
I sama sam godinu dana kasnije na ovaj dan doživela svoju prvu medijsku hajku kao reakciju na moj blog. Na B92 sam 10. jula 2006. prenela poziv Žena u crnom koje su organizovale svoje uobičajeno godišnje okupljanje u ime sećanja na žrtve i napisala, kao Tarik, bukvalno samo jednu rečenicu: “Sećanje je naša obaveza, Srebrenica naša sramota”. U satima koji su usledili doživela sam pravu hajku, koja nikada nije zaista prestala. Danas mi je to uobičajena stvar, ali sam tada bila u šoku. Uvrede i pretnje, razvlačenje u najgnusnijem kontekstu po tabloidima, psovke i primitivna pljuvačina, žigosanje da sam izdajnica i strana plaćenica, za mene je tek počinjalo.
Istog tog jula, samo nekoliko dana kasnije, aktivisti Inicijative mladih iz Niša bili su pohapšeni zbog crtanja grafita protiv Ratka Mladića. Ovi klinci su tada izradili šablone sa likom ratnog zločinca, šarali zidove po gradu, beležeći ponovo samo jednu rečenicu: “Ratko Mladić, traži se za genocid“.
Zbog bilborda sa slikom stradanja u Srebrenici, zbog grafita, zamerke na lumperaju u danima srebreničke tuge ili najobičnijeg poziva na dan sećanja na žrtve u ovoj zemlji je uvek bio otvoren lov na sve nas. Novine su povodom Tarikovih fotografija angažovale kuku i motiku da odbrani srpsku čast: kolumnisti, novinari i političari su na najprimitivniji način “denuncirali” plaćeništvo aktivista Inicijative mladih, vređali majke žrtava i podržavali negiranje zločina. Čedomir Antić, tadašnji funkcioner Dinkićeve stranke na vlasti, tvrdio je, na primer, da su “tvorci parole „Nož, žica, Srebrenica“ živi dokaz trijumfa ustaške ideologije, i to u Srbiji… To su vođe one Inicijative mladih kojoj je britanska ambasada dala 13.500 evra da postavi bilborde sa potresnim fotografijama iz Srebrenice” (Zločin i profit, Blic, 6. septembar 2005).
Večernje novosti su napale organizatore: “Zašto je Inicijativa mladih locirala Srebrenicu kao najveći problem mladih Srbije, a ne na primer nezaposlenost ili poboljšanje studentskog standarda? Ko vas plaća? Ko je platio i koliko akciju sa bilbordima o Srebrenici?” te negirali zločin: “Jeste li sigurni da su ti kovčezi stizali baš iz Srebrenice? Još nije dokazano da je Srbija učestvovala u tom zločinu” (Čistimo samo svoje dvorište, Večernje novosti, 6. juli 2005).
Ostali mediji su pozivali stručnjake za marketing i psihologe da objasne koliko je opasno postavljati bilborde sa takvim porukama, jer “to uznemirava javnost” i “deca to gledaju”. Ugledni kolumnisti Kurira i Glasa javnosti, Isidora Bjelica i Dragoljub Draža Petrović, optuživali su aktiviste Inicijative mladih da su plaćenici vređajući žrtve, a ovaj potonji bogami i majke žrtava, povodom podsećanja na zločin.
Bjelica je tako u tekstu “Srebrenica među kondomima” beležila: “Baš sam se sa prijateljima i decom vozila kolima, kad, najednom, između golih riba, flaša, reklama za uloške i prezervativa ugledah neke jezive bilborde sa mrtvačkim kovčezima na kojima piše „Pamti, seti se Srebrenice“ ili tako nešto… Ne zna se da li su ti bilbordi uvredljiviji za te mrtve ljude u sanducima i njihovu rodbinu, koji postaju predmet marketinške kampanje za mazijanje love nekog NVO-a (ne znam koja je to organizacija – Inicijativa mladih)” (Kurir, 2. juli 2005).
Njen kolega Dragoljub Draža Petrović je možda otišao najdalje optužujući Majke Srebrenice da prave “šou-program” za pare. U autorskom tekstu “Šou-biznis za pare”, Petrović denuncira srebreničke majke koje godinama traže kosti svoje dece: “Nema posla kao što je šou-biznis. Malo je ipak bljutavo za biznis koristiti leševe. Humanitarci, koji su humani dok god ima nekog da calne lovu, okitili su Beograd bilbordima o Srebrenici… Kada prekosutra u Potočarima bude odavana počast srebreničkim žrtvama skupiće se tamo i oni koji od ove tragedije prave i šou i biznis. Kao prvo, skupina zvana Majke Srebrenice. Žene koje svoju nesreću pretvaraju u zanimanje – profesionalne majke žrtava. Zar nije bol za najrođenijima intimna stvar? Jok. Od ovog bola treba neko da uzme veliku lovu… Pitam se – da li među majkama Srebrenice ima onih koje su sakrile svoje sinove da ne ginu za Alaha i Aliju Izetbegovića, kao što je uradilo pola beogradskih majki jer nisu dale da im sinovi ginu u jednom idiotskom ratu” (Čekajući fajront, Glas javnosti, 8. juli 2005).
Ovakvih primera unisonog napada na Inicijativu mladih za ljudska prava i svih onih koji su je osnovali ili koji je podržavaju i danas ima mnogo. Ti napadi ne iznenađuju kada dođu od vlasti, kao prošle godine kada je skup sećanja na žrtve genocida u Srebrenici zabranjen, ili od Šešelja, koji je na skup (uprkos zabrani, ipak održan) pokušao da upadne i silom se razračuna. Ti napadi teže padaju kada dolaze od građana, mladih ljudi, novih političkih snaga i aktivista. Kada je Dušan Pavlović iz pokreta Dosta je bilo pre nedelju dana postavio pitanje na Tviteru: “Je l neko razume zašto ponovo treba da usvajamo rezoluciju o Srebrenici? Šta fali onoj iz 2010. godine?”, on je samo reflektovao opšte neznanje i nezainteresovanost za posledice neobično velikog zločina, za naše društvo, za čitav region, za generacije koje dolaze. Malobrojni su Pavloviću, narodnom poslaniku “alternativne” političke snage u koju se kunu razočarani u politiku, pokušali da objasne šta sve “fali onoj iz 2010. godine”; za početak to da nije rezolucija nego deklaracija, a na kraju da fali najbitnije – reč “genocid”, ali on se, kao i njegove kolege i saradnici, nije osvrtao na kritike. Već pomenuti Draža Petrović je, sada kao urednik Danasa, istog tog dana po četvrti put reciklirao svoj tekst iz Kurira iz 2006. godine (u međuvremenu, nešto malo preuređen i drugim povodima objavljivan u Danasu 2012, u Nedeljniku 2013. i 2016. na N1) u kome je ismevao Čedomira Jovanovića povodom toga što je jedini srpski političar koji je pozvan da ove godine ode u Potočare. O Jovanoviću sam i sama pisala brojne kritike, ali nikada povodom njegovog stava u odnosu na ratove, žrtve genocida i pomirenje u regionu; utoliko mi je gadnije kad pročitam ovo neduhovito podsmevanje činu sahrane posmrtnih ostataka žrtava, koje Petrović čak ni ne priznaje: “Dženaza namaz. Odlično! Konačno koktel! Imate li neki namaz od guščije džigerice? Od namaza volim i kavijar? – raspitivaće se [Jovanović] kod ljubaznih domaćina za sadržaj menija” (N1, 1. juli 2016).
Neke majke su danas sahranile još stotinak tela svoje dece, svojih najbližih. One to nisu radile “za pare”, kao što niko od nas nije plaćen da godinama trpi uvrede kolumnista, političara, anonimnih internet ratnika i drugih šešelja ili sporadičnih prolaznika, samo zato što ne želimo da društvo ćuti o genocidu u Srebrenici. Podržavati taj diskurs lako je i donosi poene. Našalite se ili se poserete po nekom od nas u kolumni, na tviteru, u novinama i svi će vam aplaudirati. Samo što ste time, osim sebe, osramotili i celo društvo.
Ta ista “plaćenička” Inicijativa mladih za ljudska prava opet je jedna od retkih koja je pozivala građane da upale sveće ispred Narodne skupštine za seni ubijenih u Srebrenici. Oni time pozivaju da se pruži otpor svim relativizatorima i prostacima iz te iste Skupštine, iz vrhova redakcija, iz mraka interneta, iz partija i na vlasti i u opoziciji, iz partija u nastajanju, iz građanskih akcija, svih onih koji bi, kao jedan čitalac Danasa, na izjavu Florans Artman da raste snaga negacije genocida u Srebrenici, lepo odgovorili: “Nož, žlica, jogurt-gibanica… dajte ljudi malo veselije teme… ajmo se radovati malo životu…” (Danas, 11. juli 2016).
Ajmo, brate. Evo, može ko Azmir: “Spakovala sam mu komad kukuruznog hljeba, malo šećera i soli i jednu presvlaku. Idi sine, velim, valjda ćemo se sresti u Tuzli. Plačem ja, gledam kako zamiče iza kuće. Sutradan, u Potočarima, hiljade naroda, pojavi se ni od kuda moj Azmir. Sine, otkud tebe, pitam, a on se zaleti, zagrli me izljubi, kaže, nisam te mati poljubio, zato sam se vratio. Još mi na obrazu stoji njegov dah. Bi malo sa mnom i ode prema šumi, da se pridruži koloni… Godinama kasnije, na televiziji, čujem spominju Hag. Okrenem se i na ekranu vidim kako streljaju grupu momaka, među njima i moj Azmir. Gledam, ne vjerujem, jest moj Azmir, njemu pucaju u leđa. Pade moje dijete. Bos. Ni sedamnaest godina nije imao” (Potočari, 11. juli, Azmirova “plaćenička” Majka Srebrenice).
Peščanik.net, 11.07.2016.
SREBRENICA