Srebrenica i društveno pamćenje
VIDEO – Povodom godišnjice genocida u Srebrenici Fond za humanitarno pravo je organizovao debatu na kojoj su govorili i istoričari Srđan Milošević i Milan St. Protić i lingvistkinja Marija Mandić.
O dugim godinama koje su potrebne da bi se u Srbiji priznao genocid u Srebrenici.
VIDEO – Povodom godišnjice genocida u Srebrenici Fond za humanitarno pravo je organizovao debatu na kojoj su govorili i istoričari Srđan Milošević i Milan St. Protić i lingvistkinja Marija Mandić.
Zločin nad Bošnjacima u Srebrenici jula 1995. godine kvalifikovala su kao genocid dva kompetentna međunarodna suda. Te oduke su obavezujuće jer su deo pravnog poretka Srbije.
29 godina od genocida u Srebrenici: Žena kojoj su ubijeni muž i dva sina, pred MKSJ svedoči na suđenju Karadžiću. Snimak Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove iz Haga.
DwP – Uz reinkarnaciju ideje Velike Srbije, negiranje genocida u Srebrenici je dobilo novu interpretaciju, u kojoj su Srbi zapravo najveće (i jedine) žrtve.
Dokumentarni film koji su snimili sami Škorpioni u julu 1995. bio je deo njihove arhive kojom su nameravali da se hvale nakon rata – kada će takvi zločinci biti proizvedeni u nacionalne heroje.
Oslobođenje – Očekivati da će društvo koje odobrava ili negira devedesete i sustavne zločine iz tog doba naglo progledati i postati bolje, nije samo uzaludno nego i autodestruktivno.
Mladina – Bratski narodi opet igraju utakmicu, samo umjesto lopte koriste trule ljudske kosti. Ima li spasa građanima Srbije i Hrvatske s takvim vlastima i relativiziranjem stratišta?
Sve je za tu kalkulantsku svest u funkciji opsesivne mržnje prema stvarnim ili, možda još i češće, izmaštanim večnim neprijateljima (do prve rezolucije?), naročito „unutrašnjim“.
Na aerodromu „Nikola Tesla“, na samoj pisti, postavljen je ogroman natpis: „MI NISMO GENOCIDAN NAROD…“ tako da se, bukvalno, vidi iz aviona, a posebno kad putnici slete.
Većina građana ne bi bila ni primetila Rezoluciju, Srbija je trebalo da za nju glasa – i ako se smatra nevinom, i ako se oseća indirektno potkačenom, jer nije baš da smo bili samo bogobojažljivi susedi.
Raznolike manifestacije sirotinjskog fašizma i teško gledljivi kič ogrnut u zastave još jednom su pokazali kakva je huliganska ekipa, na čelu s vrhovnim vođom, otela državu od njenih građana.
Oslobođenje – Naravno da ne postoji genocidan narod, pa to svakako nisu ni Srbi, jednako kao što se ne može, niti treba djecu i nove generacije teretiti za grijehe očeva.
Reaktivne pretnje sopstvenim inat-rezolucijama, kao svojevrsnom „osvetom“ motivisanom rezolucijom o genocidu u Srebrenici, predstavljaju naročito bednu zloupotrebu žrtava.
Pokažu nam predsednika države, ogrnutog zastavom u navijačkom zanosu, koji krši pravila institucije u kojoj se nalazi, i kažu nam da je to vrhunac diplomatije.
Možda je A. Vučić dodatno učvrstio vlast posle svoje male seoske priredbe u Njujorku. Tamo je inače promašio sve što je naumio, ali je sigurno potrefio svoju publiku u Srbiji.
Generalna skupština UN usvojila je Rezoluciju o Međunarodnom danu promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici. Sva je prilika da je promišljanja na ovu temu u Srbiji bilo vrlo malo.
Vučić može nama da otima jezik, kao što nam je oteo državu; ali ne može to da radi drugima usred Skupštine Ujedinjenih nacija. Otuda taj epohalni moralni slom koji smo juče gledali.
Generalna skupština UN glasaće danas o rezoluciji kojom se 11. jul proglašava Međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici i osuđuju negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca.
Kako je samo ta gumica efikasna: mrtvim Srbima kao krpom prebrišete sve novije masovne zločine, uključujući i genocid u Srebrenici – narod koji je jednom stradao ne može počiniti zločin, zar ne.
Sama Srbija je, mada ne izrekom nego tek posredno, potvrdila da je u Srebrenici izvršen genocid. To je učinila Deklaracijom od 31. marta 2010.
Srbija je institucionalizovala devedesete upravo da iz njih ne bi izašla, da nastavi sa odbijanjem da prizna činjenice – da je Kosovo nezavisno i da je u Srebrenici učinjen genocid.
Nakon više krugova inkluzivnih konsultacija, prijedlog Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici usaglašen je i predat predsjedniku Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Predsednik Republike Srbije odneo je svoj otoman za psihoanalizu u Njujork, u sedište UN i tamo pokazao svom terapeutu, u ovom slučaju globalnom, na šta su osuđeni građani Srbije.
Organizacije za ljudska prava iz Srbije pozivaju Vladu i predsednika Srbije da podrže Rezoluciju UN o Međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici.
Predlog rezolucije o kojoj će se ovih dana razgovarati u skupštini Ujedinjenih nacija: Odlučuje se da se 11. jul proglasi za Međunarodni dan refleksije i sećanja na genocid počinjen u Srebrenici.
Ovaj novi predlog rezolucije o Srebrenici skupštini UN-a blizanac je britanskog predloga rezolucije Savetu bezbednosti UN-a iz leta 2015. Tada rezolucija nije prošla zbog veta Rusije.
Ovdašnjim i zvaničnicima Republike Srpske leta 2024, trideset godina posle rata, izvinjenje Bošnjacima za počinjene zločine ni u snu ne bi palo na pamet. Ta mala i jednostavna reč je hiljadama milja daleko.
Gotovo trideset godina posle Srebrenice, svaka prilika se koristi da se još jednom negiraju presude međunarodnih sudova, a genocid svede na priču o zaveri protiv srpskog naroda.
DwP – Učenje o genocidu u Srebrenici omogućilo bi mladima da identifikuju propagandu, dezinformacije i govor mržnje, da razumeju mehanizme i procese koji dovode do genocida.
Iz arhive – VIDEO i transkript razgovora sa Nedžadom Avdićem: „U tom organizovanom sistemu ubijanja dešavaju se greške kada vojnik propusti pregledati strijeljane. E ja sam njihova greška”.
Posle više od četvrt veka Srbin u Srebrenici ponovio je jedan od raširenih obrazaca za negiranje zločina. Mi smo ubijali vas, vi ste ubijali nas, tako je to u ratu i da sad stavimo tačku na sve to.
Analiza rasprave o Deklaraciji o Srebrenici iz knjige Sofije Mandić „U krugu negacije. Godine parlamentarnog (ne)suočavanja s lošom prošlošću – slučaj Srbija“ u izdanju Fabrike knjiga i forumZFD-a.