Prošlo je trideset i tri godine od uklanjanja Ivana Stambolića iz političkog života Srbije i dvadeset godina od njegove fizičke likvidacije. Dva puta je bio prepoznat kao nepomirljivi protivnik onog izbora koji je u Srbiji napravljen na granici dva veka, kao odgovor na epohalne promene u svetu i kraj Hladnog rata. Ako se u magmi 80-ih i 90-ih godina nisu mogle razaznati različite politike i njihovi nosioci, danas mogu. U međuvremenu, kristalisali su se istorijski procesi i u svetlu njihovih ishoda mogu se, ali i moraju, posmatrati – i politike i njihovi nosioci. Pa ipak, ni danas, nakon trideset odnosno dvadeset godina, srpsko društvo nije načisto sa tim ko je, zapravo, bio Ivan Stambolić. Zašto? Zato što nije u stanju, ili ne želi, ni posle svega, da postavi pitanje: zašto je zemlja tu gde je danas? Bez odgovora na ovo pitanje nije moguć izalazak Srbije iz istorijske izgubljenosti.
Ivan Stambolić pripadao je generaciji koja je odrastala posle Drugog svetskog rata. Njegovi roditelji, poljoprivrednici, imali su pet sinova. Samo jedan od njih ostao je na selu, svi ostali završili su fakultete (filozofija, svetska književnost, pravo, arhitektura). Na Ivana je, sigurno, uticalo porodično okruženje. Ali, za razliku od svoje braće, on je učio ne samo u školi. Posle Industrijske škole, radio je kao kvalifikovani radnik u Fabrici reznog alata „Cer“ u Čačku, a zatim i u Industriji motora u Rakovici. Više od deset godina bio je na čelu Združenog preduzeća „Tehnogas“ u Beogradu. Započeo je, dakle, u privredi i držao je do iskustva koje je tu stekao. Radeći u privredi posumnjao je u „savršenost sistema“, posebno u vladavinu politike nad ekonomijom. Osetio je i nužnost smene generacija: svuda gde je radio, okupljao je mlade i stručne ljude. Kao privrednik postao je narodni poslanik, a zatim predsednik Privredne komore Beograda. Sve je to bila i velika životna škola.
Ivan Stambolić je u politiku ušao u svojoj četrdesetoj godini. Od početka 80-ih godina do uklanjanja iz političkog života posle Osme sednice CK SK Srbije (1987), bio je na visokim partijskim i državnim funkcijama: sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije, sekretar Gradskog komiteta SK Beograda, predsednik CK SK Srbije. Najzad, predsednik Predsedništva Republike Srbije. Na ovu dužnost došao je posle generala Nikole Ljubičića, koji je stavom „da će Jugoslaviju braniti Srbi i JNA“ demonstrirao jedno shvatanje Jugoslavije. Iz naknadne perspektive, Stambolić je Ljubičićev mandat smatrao „vojnom okupacijom Srbije“. Stambolićev mandat pokazaće se kao epizoda. Posle njega, na mesto predsednika Predsedništva Republike Srbije došao je još jedan general – Petar Gračanin. Oba generala pružila su snažnu podršku usponu Slobodana Miloševića, koji je, posle generala Gračanina, došao na mesto predsednika Predsedništva Republike Srbije.
Uspon Ivana Stambolića na hijerarhijskoj lestvici bio je uobičajen za sistem bez konkurencije i demokratskih procedura: izbor je vršen u krugu nomenklature. Ali nije bio slučajan: preporučivala su ga velika radna energija (u radu je završio Pravni fakultet i napisao dve knjige) i dokazane sposobnosti.
Posle Osme sednice, Stambolić je nestao iz javnog života pod pritiskom okolnosti ali i po ličnom izboru. Vratio se 1995. godine knjigom sa politikologom Slobodanom Inićem – Put u bespuće. Posle ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. I posle Dejtona. „Knjiga je imala da u meni sazri“. To jest: za razumevanje onoga što se desilo bilo je potrebno preispitivanje i samopreispitivanje. Zatim je usledila njegova knjiga Koren zla (2002) u kojoj su sabrani njegovi tekstovi i intervjui posle 1995. godine. Opet zaokupljenost Srbijom 80-ih i 90-ih godina, ustvari, Srbijom danas, zarobljenom svojom zamišljenom prošlošću kao osnovom za uvek iste pretenzije. A taj sudar uvek vodi u istorijske poraze, a ovi u kolektivnu frustraciju.
Ivan Stambolić nije prikrivao da je pomogao da na čelo podmlađenog partijskog rukovodstva dođe Slobodan Milošević umesto Dragoslava Markovića koji je pripadao staroj generaciji. Prve razlike između Stambolića i Miloševića javile su se povodom Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. Stambolić je Memorandum označio kao „in memoriam Jugoslaviji“ i javno ga je napadao. Milošević se o Memorandumu nije izjašnjavao.
Nacrt Memoranduma SANU, dokument institucije sa velikim autoritetom, razlog jugoslovenske krize nalazio je u promeni položaja Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji, ocenjujući dotadašnji položaj – gubitničkim. Na tom pitanju kristalisale su se dve politike. Obe imaju koren u političkoj istoriji Srbije, ali prvi put tako oštro suprotstavljene u njenom komunističkom pokretu.
Zagovornik politike dijaloga, sporazumevanja sa drugim republikama bio je Ivan Stambolić. To je bilo u skladu sa shvatanjem da „Jugoslavija nije bila i nije mogla biti više od sporazuma jugoslovenskih naroda“. Zagovornik, tačnije glasnogovornik, druge politike bio je Slobodan Milošević (akademik Dobrica Ćosić u svojim dnevnicima piše – u Akademiji, posle Osme sednice – „pozdravljali smo se s nadom“). Počeo je od promene ustavnog položaja pokrajina, ali brzo će se pokazati da je to bilo samo sredstvo za preoblikovanje jugoslovenske federacije u interesu odbrane „ugroženog“ srpskog naroda. To je podrazumevalo političko nasilje (vaninstitucionalna i vanstatutarna sredstva, mobilizaciju masa), ali nije isključivalo ni oružane sukobe. Na Gazimestanu, prilikom obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke, Slobodan Milošević je, milionskom auditorijumu, saopštio da nisu isključene ni „oružane bitke“. Dogma državne ideje apsorbovala je društvo: Ivan Stambolić je morao biti udaljen iz političkog života Srbije. A zašto je morao biti ubijen?
Posle knjige Put u bespuće, Stambolić se povezao sa opozicijom u Srbiji, putovao je i davao intervjue. Postao je sagovornik diplomatskih predstavnika zapadnoevropskih zemalja i Sjedinjenih Američkih Država. U kampanji za predsedničke izbore u Srbiji septembra 2000. godine bio je pominjan kao jedan od kandidata. To je bilo nezamislivo za režim Slobodana Miloševića. Ali i za znatan deo opozicije koja nije htela „bivšeg komunistu“. Uoči smene vlasti oktobra 2000. godine, Ivan Stambolić je (25. avgusta), na treningu u Košutnjaku, „nestao“. Skoro tri godine neznatan deo srpskog društva nije hteo da se pomiri sa tradicijom da ljude u Srbiji „proguta mrak“. Formiran je Odbor za istinu o Ivanu Stamboliću (predsednik Živorad Kovačević) koji je nastojao da održi zainteresovanost za slučaj Ivana Stambolića. I predsednik dvočlane federacije, dr Vojislav Koštunica, izjavio je da će nadležni organi države i dalje tražiti „nestalog“ Ivana Stambolića, iako je „bio komunista“. Uzgred, niko se tada nije upitao nije li to još jedna najava, posle Obzane (1921) u Kraljevini SHS, stavljanja komunista van zakona.
Istina o Ivanu Stamboliću postala je poznata tek posle atentata na reformskog premijera Zorana Đinđića (12. mart 2003). Na Fruškoj gori otkrivena je njegova grobnica. Pre ubistva bila je iskopana jama i zalivena živim krečom nad kojom je vezanom Ivanu Stamboliću pucano u potiljak. Saopštena su imena neposrednih izvršilaca zločina, pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO). Na sudskom procesu izrečene su im kazne, ali o istorijskom kontekstu zločina još uvek je govorio samo Ivan Stambolić.
Nije bio opsednut sopstvenom sudbinom posle Osme sednice CK SK Srbije. Išao je hronološkim redom: „Naš glavni problem jeste što mi još uvek nismo u prilici, i situaciji da postavimo pravo pitanje: zašto smo tu gde jesmo, gde je leglo inicijalnog zla?“ On ga je nalazio u nacionalizmu u poslednjoj deceniji i po 20. veka u Srbiji. A u poslednjem intervjuu koji je dao neposredno pre „nestanka“, sa sigurnošću je rekao: „Dok god budemo odbijali da sebi postavimo istinska pitanja, uočimo zlo i pogledamo u oči svojoj ne tako davnoj prošlosti, nećemo se moći izvući. Nije dovoljno lišiti vlasti Slobodana Miloševića. Pitanje odgovornosti nije akademsko i pravno, naša budućnost je stavljena na kocku. Potrebno je razumevanje kako smo do ovde došli“.
Ivan Stambolić je bio suviše iskusan, zreo i human, da bi išta pojednostavljivao. Ličnost Slobodana Miloševića ne objašnjava po njemu, tragediju Srbije. Podsećao je srpsko društvo: „Sećate se, slikari ga slikaju, pesnici opevaju, istoričari ga slave, od njegovih fotosa Srbija se ne vidi. Pa ko je onda u Jugoslaviji mogao i smeo da to ignoriše?“
Vraćanje knjigama Ivana Stambolića i Zorana Đinđića otkriva veliku srodnost pogleda. Zato su i podelili sudbinu. Ubistvo obojice predstavlja vododelnicu u istoriji postkomunističke Srbije.
NIN, 28.08.2020.
Peščanik.net, 31.08.2020.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Krvave patike
Ivan Stambolić – Poslednje pismo Slobodanu Miloševiću
Olga Popović Obradović – O stvarnom (dis)kontinuitetu