200 godina u slikama

Prvi deo – 1971, Kabul

Za sadašnju situaciju u Avganistanu odgovorni su mnogi pojedinci i mnogi fragmentarni događaji. Ali u jednom trenutku 1971. u Kabulu i u neposrednoj blizini dogodile su se četiri nepovezane stvari, od kojih je svaka na svoj način proizašla iz prošlosti i odredila tok budućnosti.

Te godine je BBC poslao filmsku ekipu u Kabul sa zadatkom da rekonstruiše najveću vojnu katastrofu u povesti britanske imperije – povlačenje iz Kabula 1841. Filmska ekipa je angažovala ljude iz lokalnih plemena kao statiste. Glumili su domoroce koji od Britanaca uče da igraju kriket.

Zatim su se Avganistanci pretvarali da su pobunjenici koji sa kabulske pijace jurišaju na britanske položaje izvan grada.

Stručni savetnik BBC-a bio je izvesni Luis Dupri. Bio je to Amerikanac koji je živeo u Kabulu od 1955. U ovoj priči će se pojaviti još nekoliko puta.

Ali za sada je dovoljno da znate da je pre toga jedne zime potpuno sam prepešačio maršrutu povlačenja britanske vojske iz Kabula i da je poznavao sve važne ljude u tom gradu.

Dupri je primetio da jačaju protesti studenata na kabulskom univerzitetu i da često prerastaju u tuče. Krajem 1970. fotografisao je jedan od tih protesta. Slika je mutna i nerazgovetna, ali je na njoj zabeležen trenutak koji će imati ogromne posledice za Avganistan i čitav svet.

Kabulski univerzitet osnovale su zapadne zemlje, posebno Amerika i Zapadna Nemačka.

Zatim je i Sovjetski Savez odlučio da uloži novac. Tako je izgrađena ogromna kabulska politehnička škola.

Ova dva mesta bila su rasadnici zapadnjačkih ideja. Sa svih strana su pohrlili strani studenti i predavači, i sa sobom doneli revolucionarne ideje iz univerzitetskih centara u Evropi i Americi. Kabulski studenti su ubrzo osnovali brojne lenjinističke i maoističke grupe.

Dupri je zabeležio trenutak kada su se te grupe sukobile sa novom revolucionarnom grupom na univerzitetu. To su bili islamisti. Islamisti su svoje revolucionarne ideje takođe preuzeli sa Zapada, ali su ih povezali sa islamskim učenjem. Jedna od islamističkih grupa pronašla je pesmu koju je napisao student lenjinista u kojoj je upotrebio reč do tada korišćenu samo za proroka Muhameda.

Podmuklo su je pokazali konzervativnim mulama u Kabulu i izbio je haos.

Razni ljudi su bili umešani u demonstracije i sukobe koji su usledili, i mnogi od njih će se ponovo pojaviti u ovoj priči.

Kabul je na različite načine pokušavao da imitira Zapad. Abdu Habib Aziz je otvorio prvi supermarket u Avganistanu.

Zatim se na proleće 1971. u Kabulu pojavio jedan od najpoznatijih italijanskih konceptualnih umetnika i odlučio da kupi zgradu iznad supermarketa g. Aziza i da je pretvori u hotel.

Umetnik se zvao Aligijero e Boeti. Boeti je fascinantna i tajanstvena ličnost. Bio je pripadnik umetničke avangarde ponikle iz radikalizma šezdesetih u Italiji.

Boeti je bio opsednut fenomenom slučajnosti. Slao je pisma umetnicima koje je poznavao namerno ih pogrešno adresirajući, a zatim bi izlagao ona koja su se vratila. Njegova dela često su u sebi sadržala skrivene poruke. Neke od njih su dešifrovane, a neke su do danas ostale nerazjašnjene. Niko ne zna da li je i sam hotel bio konceptualno umetničko delo ili samo zgrada koju je Boeti kupio da bi sa svojim prijateljima imao gde da odsedne. Ali jedno je sigurno – Boeti je u Avganistanu pronašao ključ za rešenje onoga za šta je tvrdio da je suštinski problem Zapada – opšte uverenje da svet pokreće kreativnost pojedinca.

Boeti je karijeru započeo kao član umetničke grupe Arte povera. Kao i mnogim drugim avangardnim grupama toga doba, njihov cilj je bila provokacija „sistema“, i zato su napadali ideju samoizražavanja i proizvodnje predmeta – jer su verovali da je to centralna odlika potrošačkog kapitalizma. Boeti je tvrdio da je u Avganistanu pronašao suprotnost tome. Bila je to zemlja bez proizvedenih stvari.

Na primer, kuće u Avganistanu su prazne: nema nameštaja, pa tako nema ni predmeta koji se obično stavljaju na nameštaj. Ima samo nekoliko tepiha i dušeka na kojima se leži, pije, puši i jede. Takođe mi se sviđa to što Avganistanci nose istu odeću i preko dana i uveče. Ništa se ne dodaje prirodnom okruženju. Kamenje se pomera i od njega se prave kuće. Oduvek me je fasciniralo to koliko se Avganistanci opiru našoj civilizaciji.

Sledeći svoje principe, Boeti je pronašao Abib i Fatimu. One su bile vezilje, i Boeti im je pokazao karte sveta sa tada važećim granicama. Rekao im je da te mape predstavljaju dijagram svetske moći. Zatražio je od njih da naprave seriju vezenih mapa, gde bi svaka zemlja bila izvezena bojama odgovarajuće zastave. „Time je moj posao bio završen“, rekao je Boeti. A 500 žena je pod nadzorom Abib i Fatime počelo da veze karte sveta.

Kao što su avganistanski revolucionarni studenti sanjali čudne snove o Zapadu koje će kasnije pokušati da nametnu Avganistanu, tako je i Boeti pokušao da se svojim doživljajem Avganistana oslobodi zapadnjačkih konvencija.

Vraćam se na ekipu BBC-a, koja prati trasu povlačenja britanskih vojnika prema Džalalabadu dugu 185 kilometara. Preživeo je samo jedan od 16.000 ljudi. BBC je angažovao lokalno stanovništvo da odglumi masakr – i pokaže kako su njihovi preci pucali na prestrašene britanske vojnike.

Ton ove emisije tipičan je za to doba. BBC je želeo da pokaže mračnu stranu britanske imperije i okrutno naređenje britanske vrhovne komande. Poruka emisije je – možda smo izgubili imperiju, ali smo postali bolji ljudi i ovakve strahote se više neće ponoviti.

Jedna scena na kraju filma prikazuje kako su Britanci imali običaj da vezuju indijske pobunjenike za topovsku cev i da ih tako raznesu u paramparčad. Ali pre nekoliko godina ova scena je izbačena i sada vam je potrebna posebna dozvola da je prikažete. Stvari su se opet promenile.

Scena je strašna i ne preporučujem je gadljivima, ali ako hoćete da je pogledate – evo je.

Dok je ekipa BBC-a snimala, pored njih je kolima prošla grupa studenata iz Notingema. To su bili planinari na prvoj ekspediciji izvan Evrope. Trebalo je da se popnu na vrh Koh-i-Khaaik planinskog lanca Hindukuša. Vođe ekspedicije bio je Piter Bordman. On će postati jedan od najpoznatijih svetskih planinara, ali ova ekspedicija se neće završiti dobro.

Bordman je 1977. pred kamerama ispričao šta se dešavalo tokom ekspedicije i u njegovoj glavi na ovom jezivom putovanju. I kako ga Avganistan od tada proganja.

bbc.co.uk, 18.09.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.11.2009.

Drugi deo – 1972-1772, Kabul

Početkom sedamdesetih, konceptualni umetnik iz Italije Aligijero e Boeti često je navraćao u hotel koji je kupio u Kabulu, Hotel broj jedan. Do 1972. u hotelu nisu odsedali samo Boetijevi prijatelji, već sve češće i drugi putnici sa Zapada.

Svuda po Kabulu su nicali revolucionarni pokreti koji su želeli da svrgnu kralja. Jedan od tih pokreta bio je islamizam. Zapadnjaci su slušali čudne priče o čoveku u studentskom gradu zvanom Inženjer. Navodno se šetao ulicama i bacao kiselinu u lice devojkama bez marama.

Dvesta godina ranije, na severu Avganistana – na Kavkazu – pojavio se prvi moderni islamista. Zvao se Šeik Mansur. Mansur je spojio ideje nacionalizma i antikolonijalizma sa islamom i iskoristio ih da podigne ustanak protiv ruskih snaga koje su pokušavale da okupiraju Čečeniju i Dagestan.

Godine 1876. jedan profesor iz Torina otkrio je kolekciju pisama koje je Šeik Mansur pisao njegovom ocu. U tim pismima Šeik Mansur tvrdi da je on zapravo Italijan iz Torina i da se zove Đovani Batista Boeti.

Bio je direktni predak Aligijera e Boetija.

Pisma otkrivaju fantastičnu priču. Đovani Boeti rođen je u okolini Torina. Početkom sedamdesetih godina osamnaestog veka pobegao je od kuće i postao kaluđer dominikanskog reda. Zatim je kao misionar otputovao u Malu Aziju gde se upuštao u razne avanture, skandalozne intrige i ljubavne afere. Onda se Boeti preobratio u islam i postao „muslimanski prorok“, kojeg je sledilo na hiljade muslimana.

Iz drugih dokumenata o Šeiku Mansuru jasno je da je njegova moć proizilazila iz činjenice da je ukrstio moderne zapadnjačke ideje nacionalizma i antiimperijalizma sa idejama islama. Do tada su jedini otpor rastućoj ruskoj imperiji pružale sekularne vođe u Čečeniji. I taj otpor je bio bezuspešan.

Mansur-Boeti je predstavljao nešto novo i tajanstveno.

Zatim su Boetija primetili Rusi. General Potemkin je 1785. pisao Katarini Velikoj:

„Na drugoj obali reke Sunje, u selu Aldiju, pojavio se prorok i počeo da propoveda. Opčinio je sujeverne i primitivne tvrdeći da je doživeo otkrovenje.“

Rusi su rešili da pošalju tri hiljade vojnika i unište proroka. Prešli su planine i zaseoke na mestu gde je danas Grozni, i preko reke ušli u selo Aldi. Ali tamo nije bilo nikog. Boeti i njegova vojska su prosto nestali. „Kao duhovi“, pisao je jedan Rus.

Rusi su sravnili selo sa zemljom i krenuli natrag. Ali Boeti im je postavio zasedu u šumi. Islamisti su pobili više od polovine ruskih vojnika, a većina preživelih se podavila pokušavajući da prepliva Sunju. To je bio početak onoga što Čečeni danas zovu dvestogodišnjim ratom za oslobođenje od ruske okupacije.

Ovo su fotografije Đovanija Batiste Boetija i njegovog potomka Aligijera e Boetija. Obojica su bili kulturni ratnici – lažni Šeik je ratovao protiv Rusa koji su uništavali čečenski nacionalni identitet, a mlađi Boeti protiv kulture samoizražavanja za koju je verovao da izjeda Zapad. Šeik se borio musketama, a njegov potomak verovatno manje efikasnim oružjem – performansom.

Ali možda to nije tačno. Poslednjih 100 godina istoričari raspravljaju o autentičnosti ovih pisama.

Možda se radi o fantastičnoj izmišljotini? O bajci koju je o Zapadu i islamu vešto napisao stariji Boeti. Ili falsifikatu koji je podmetnuo neko drugi. Niko nije sasvim siguran šta je u pitanju.

Do polovine XX veka islamizam je bio van sfere interesa Zapada. U jednostavnom hladnoratovskom svetu izgledalo je kao da je opasnost od složene kombinacije nacionalizma i ispolitizovane religije potpuno nestala. Ovo je insert iz filma koji je 1961. za BBC snimio Ficroj Meklejn. On je bio britanski avanturista, pripadnik više klase, povezan sa tajnom službom. Govorilo se i da je poslužio kao inspiracija za lik Džejmsa Bonda.

Meklejnov film govori o pokušaju Hruščova da izbriše nacionalni identitet u Sovjetskom Savezu. Meklejn sumnja da je to moguće, pa odlazi na Kavkaz, gde otkriva još jedan mogući scenario za zajedničku budućnost – svet u kojem će svi postati Amerikanci.

Ali dodaje i jedno upozorenje. Naglašava da svuda po Aziji i Africi Sovjeti rade upravo suprotno – potpiruju nacionalizam kao oružje u hladnoratovskoj borbi protiv Amerikanaca. Možda će to vremenom imati nepredvidive posledice i za Sovjetski Savez?

Prošle nedelje je šest italijanskih vojnika poginulo u samoubilačkom bombaškom napadu u Kabulu. Taj slučaj je šokirao Italiju i u Rimu je održana državna sahrana. Italijanski premijer Berluskoni je u svom govoru na sahrani zatražio povlačenje zapadnih trupa iz Avganistana.

Ali Roberto Savijano, stručnjak za napolitansku mafiju – Kamoru – ističe da je odnos Italije i Avganistana mnogo komplikovaniji. Ubijeni vojnici, kaže on, dolaze sa juga Italije, područja gde životne prilike kroji korupcija i organizovani kriminal. Za njih je vojska predstavljala jedini izlaz – a vojska ih je odvela u Avganistan. U zemlju koja proizvodi 90% italijanskog i evropskog heroina.

A upravo taj heroin pokreće korupciju i organizovani kriminal u južnoj Italiji.

Ali 1972. ta trgovina sa Avganistanom nije postojala. Dok zapadnjaci nisu počeli da se drogiraju. Jedan od prvih bio je Boeti u svom hotelu u Kabulu. Za njim će krenuti mnogi drugi.

U to vreme i dalje je radio na svom projektu, koristeći Avganistan kao oružje u napadu na zapadnjačku predstavu o umetniku kao nadahnutom tvorcu. Veziljama sa kojima je radio dao je novi zadatak – da izvezu još jedan šifrovani rad. Ali ovaj put šifre su bile datum njegovog rođenja i datum kada je predvideo da će umreti – još uvek je bio zatočenik individualizma.

Avganistanci su reagovali na potražnju droge – hašiša i heroina – prodajući je zapadnjacima. Zatim je otpočeo šverc droge. U početku su to radili sami zapadnjaci.

Ovo je insert iz BBC-jevog filma snimljenog u leto 1977. na granici Avganistana i Irana. Carinici pretresaju putnike koji se iz Avganistana vraćaju u Evropu. Pažnju im privlači kombi italijanskog advokata i njegove žene.

U filmu kasnije gledamo kratak ali potresan intervju sa advokatom iz zatvora u Mašhadu. Osamnaest meseci kasnije otpočeće revolucija u Iranu, a zatvor u Mašhadu će postati jedno od mesta gde revolucionarni režim trpa svoje zatvorenike. Nešto kasnije, kada su islamisti okupljeni oko Homeinija preoteli revoluciju, tu su vršene masovne egzekucije.

Pokušavao sam da saznam šta se dogodilo sa advokatom – Robertom Sagresijem (?). Nema podataka u arhivi BBC-a. Jednostavno je nestao. Voleo bih da saznam šta mu se desilo.

Nakon Berluskonijevog zahteva za povlačenjem vojnika, ostali političari sa Zapada samo su ponovili da borba protiv talibana mora biti nastavljena.

Ali ko su talibani? Oni su – kao i sve ostalo iz ove priče – i dalje misterija. Nikada ih ne viđamo na televiziji. Stalno su skriveni iza drveća na ovim slikama.

S vremena na vreme slušamo izveštače koji putuju sa vojskom kako su ušli u selo iz kojega su napadnuti, koje su kasnije bombardovali i raketirali, i kako sada tamo nema nikog. Nema leševa, nema ni tragova krvi. Ali oni znaju da su pobunjenici bili tu. Vojnici kažu da su talibani nestali „kao duhovi“.

Evo jednog zanimljivog izveštaja koji je za novine i televiziju uradio Šon Smit iz Guardiana. Snimak je napravljen tokom ovogodišnje operacije „Panterova kandža“.

Takođe se sve češće može pročitati da talibani više nisu fundamentalistička grupa. Da su te ideje uništene žudnjom za vlašću i profitom koje donosi trgovina drogom. I oni su postali žrtve heroina. Polako se pretvaraju u istočnjačku verziju Kamore. Obe grupe se izdržavaju ogromnom potražnjom sa Zapada.

To nije ono protiv čega nam govore da se borimo.

Ovo je insert iz vrlo dobrog izveštaja Stivena Greja, emitovanog u emisiji Newsnight. Vojnici ulaze u talibanski grad. Svi „duhovi“ su nestali – ali za sobom su ostavili 11 tona heroina.

Godine 1791. zarobljen je Đovani Batista Boeti. Odveli su ga Katarini Velikoj jer je poželela da vidi čoveka koji je pomoću islama porazio moćnu rusku vojsku. Zatim je utamničen u Petropavlovskoj tvrđavi. Odatle je napisao poslednje pismo ocu profesora Otina. Umro je 1794. godine.

Ali možda je i ovo pismo Boetijev falsifikat. I možda je pravi Šeik Mansur čovek iz sela Aldija nadomak Groznog. Niko to ne zna.

Skoro na isti dan 200 godina kasnije umro je njegov rođak Aligijero e Boeti. Umro je od raka, ali mnogi tvrde da ga je dodatno oslabila droga. To je bilo 1994. godine. Tog dana su talibani krenuli na jug da osvoje Kabul i obećali su da će zaustaviti trgovinu drogom. Imali su podršku Zapada.

Istovremeno je ruska vojska ušla u Čečeniju da suzbije islamističke i nacionalističke pobune. Ovo je jedna od najranijih slika – ruski helikopter u istoj onoj šumi u kojoj je Boeti – tj. Mansur – uništio Ruse 1785.

Aligijero e Boeti je u testamentu naložio da se njegov pepeo raspe po avganistanskim jezerima u sedam boja zvanim Bandi amir. Ali pošto su trajale borbe talibana i lokalnih vođa, to nije učinjeno. Njegov pepeo je i dan danas u Italiji.

U predviđanju svoje smrti pogrešio je za 29 godina.

bbc.co.uk, 25.09.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.11.2009.

Treći deo – Izgubljena istorija Helmanda

Kada danas gledamo reportaže o borbama u Helmandu, svi pretpostavljamo da se one dešavaju u selima i poljima starim nekoliko vekova.

To nije tačno. Ako pogledate čime su vojnici okruženi, ili pogledate malo u daljinu, videćete ruševine jednog od najvećih tehnoloških projekata Sjedinjenih Država. Smisao tog projekta bio je u pokušaju da se izmeni tok istorije i stvori savremena utopija u Avganistanu. Grad Laškar Gah izgradili su Amerikanci kao primer urbanog planiranja, a stotine kilometara kanala u kojima se talibani danas kriju sazidala je ista ona firma koja je sagradila i most u Zalivu San Francisko i Kejp Kanaveral.

Ovako provincija Helmand izgleda danas.

Priča o ovom čudnom i zaboravljenom projektu počela je sa holokaustom, koji je imao nepredviđene posledice u bogaćenju Avganistana.

Trgovina krznom u Evropi, koju su uglavnom držali Jevreji, naglo je prekinuta. Preseljena je u Njujork, gde je rasla potražnja za bundama od astrahana – koje se prave od krzna debelorepih ovaca iz Avganistana. Ovo je tipična reklama za glavnu avganistansku izvoznu robu. Tu je i iranska debelorepa ovca.

Kao rezultat toga u Avganistan su počeli da pristižu dolari i do 1946. država je imala 100 miliona dolara deviznih rezervi. Kralj Zahid Šah odlučio je da novac potroši na branu. Želeo je da stvori modernu državu – i da tako proširi uticaj paštunskih plemena. Zato je angažovao veliku američku firmu Morrison Knudsen koja je tridesetih sagradila branu Huver, i oni su počeli da premeravaju najveću reku u Avganistanu – Helmand.

Ovo je strana iz Morrison Knudsen Magazina koja opisuje ambiciju i razmere projekta: Mala Amerika u Avganistanu.

Želim da se zahvalim Niku Kalateru sa Univerziteta u Indijani za ovu sliku, kao i za mnoge druge neverovatne detalje iz ove priče. Radi se o sjajnom istoričaru.

Početkom pedesetih jedan od inženjera iz MK, Pol Džons, napisao je knjigu o svom iskustvu u Helmandu. Nazvao ju je „Avganistanski poduhvat“. Evo par pasusa iz te knjige. Iz ovoga se može naslutiti idealizam Amerikanaca – a možda i Avganistanaca – koji su radili na tom projektu.

Ali skoro od samog početka sve je išlo naopako. Prva skretnica podignuta je 1949. Ali zbog nje je u čitavom području porastao je vodostaj. Što je natopilo zemlju solju.

Američki inženjeri shvatili su da to znači da projekat verovatno neće uspeti. Ali upravo je tih dana predsednik Truman održao govor i obećao pomoć siromašnim zemljama. Bio je to početak Hladnog rata i Truman je odlučio da iskoristi razvojne projekte i američki novac kako bi sprečio pojedine države da krenu u pravcu komunizma.

Amerikanci su voleli brane. One su bile jedan od načina za suprotstavljanje komunistima, jer brane stvaraju plodniju zemlju – i ljudi mogu da žive bolje bez revolucionarne redistribucije dobara. Hiljadu devetsto pedeset druge formirana je Direkcija za dolinu Helmand. Bila je ustrojena po uzoru na Direkciju za dolinu Tenesija – TVA – koju je tridesetih godina oformio Ruzvelt.

Na tu vest sumnje inženjera smesta su zaboravljene. Počeli su da stižu ogromni krediti iz Amerike i izgrađene su dve gigantske brane, kao i 500 kilometara širokih kanala.

Ali pojavili su se drugi problemi. Svuda su probijale vlaga i mahovina. Neprestano se pojavljivala i so. A rezervoari i kanali su hladili vodu, što je značilo da više neće biti vinograda i voćnjaka. Ubuduće će se uzgajati samo žitarice.

Ali ponovo su svi prestali da brinu, kada je američke tehnokrate i političare zanela nova ideja. Zvala se „teorija modernizacije“. Prema toj teoriji, postojao je naučni metod da se u zemljama poput Avganistana spreči razvoj komunizma i da se one transformišu u demokratska kapitalistička društva kao što je Amerika.

Teoriju modernizacije postavio je jedan ambiciozni harvardski profesor po imenu Volt Vitman Rostov. On je tvrdio da ako se prava tehnologija upotrebi na pravi način i ako se elita obrazuje, države će nesumnjivo prerastati u napredna kapitalistička društva. Proći će kroz niz logičnih faza (ukupno pet) dok ne dostignu onaj stadijum koji je on skromno nazvao „rostovljevim uzletom“.

Rostov je svoju teoriju izložio u knjizi pod nazivom „Faze privrednog rasta: nekomunistički manifest“.

Američke agencije za razvoj bile su opsednute njegovim teorijama i smišljale su najrazličitije načine kako da zemlje poput Avganistana pretvore u moderne demokratske države.

Jedna od najčudnijih ideja bila je uverenje da je moguće naučnim metodama utvrditi ko su ključne „tranzicione ličnosti“ u jednom društvu. To su bili ljudi zadojeni „kapitalističkim duhom“, a da toga nisu bili ni svesni. Psliholog po imenu Dejvid Makleland osmislio je metod otkrivanja ove osobine kod ljudi – i tehniku za razvoj nečega što je nazvao „potrebom za uspehom“. Bio je ubeđen da se pomoću bihejvioralne psihologije od ljudi širom sveta mogu napraviti uzorni Amerikanci.

Ovo su scene iz promotivnog filma o Maklelandu i njegovom uverenju da se tok istorije može menjati naučnim metodama.

Mekleland je neumorno radio na dokazivanju svoje teorije. Evo jednog od njegovih dijagrama koji prikazuje kako učestalost scena uspeha u knjigama za decu s kraja 19. veka neizbežno dovodi do porasta novih izuma u Americi kada ta deca odrastu – što se vidi po broju patentiranih izuma.

Iz Rostovljevih i Meklelandovih teorija proizašao je talas projekata obrazovne i bihejviorističke psihologije, koji je trebalo da pretvore Avganistance u savremene, motivisanije ljude. Vlada Avganistana i američke agencije objavljivale su knjige pune slika tih modernizovanih bića u njihovom novom modernizovanom okruženju.

A za Amerikance su u čitavoj ovoj stvari glavnu ulogu igrali građevinski inženjeri. Uložili su milione dolara u izgradnju Građevinskog fakulteta na Univerzitetu u Kabulu. Evo jedne fotografije novih građevinskih inženjera.

Ali Amerikanci su posebno bili zabrinuti zbog jedne tranzicione ličnosti. To je bio premijer Muhamed Daud – koji je takođe bio i kraljev zet i rođak. Daud je bio Paštun i želeo je da Paštuni zadrže kontrolu nad Avganistanom. Kao političar bio je bezobziran i uglavnom se bavio okretanjem jednih država koje su želele da pruže pomoć protiv drugih.

Ovde vidimo Dauda sa Ajzenhauerom, Hruščovom i Džou En-Lajem i drugim važnim ličnostima.

Tako su Amerikanci odlučili da daju premijeru Daudu nešto o čemu je oduvek sanjao. Rešili su da pretvore provinciju Helmand u paštunsko područje, što će dodatno ojačati čvrstu kontrolu Paštuna nad čitavom državom.

Bio je to ambiciozan projekat. Amerikanci su naumili da okupe hiljade nomadskih paštunskih porodica, koje su tumarale pograničnim područjem na granici sa Pakistanom, i da im dodele male posede u Helmandu. Trebalo je da od njih naprave male poljoprivrednike. Bio je to veliki poduhvat socijalnog inženjeringa. Doveli su čak i stručnjake iz Švajcarske da uče Paštune kako se kosi trava kosama sa dugom drškom.

Amerikancima se projekat dopao jer su se tako raspušteni nomadi, koji su stalno prelazili granicu sa Pakistanom i izazivali lokalne ratove, pretvarali u miroljubive poljoprivrednike.

Premijer Daud je bio zadovoljan jer je u tome video priliku da osnaži Paštune – što se ostalima nije uvek sviđalo. Jedan od njegovih kritičara je to ovako objasnio:

„Želeo je da nove doseljenike iskoristi kao kaznene odrede za gušenje ustanaka drugih naroda na jugoistoku i u centralnom delu zemlje.“

Nisu izgrađena samo nova domaćinstva već i ogromna savremena infrastruktura. U njenom središtu bio je moderno planirani grad Laškar Gah. Po rečima mnogih graditelja koji su radili na njegovom planiranju, on je izgledao kao tipično američko predgrađe. Kao moderni svet u okviru kojeg će se ratnički i nedisciplinovani plemenski narod pretvoriti u demokratske i ambiciozne građane.

Ovo je link za fantastični sajt sa fotografijama Majkla Jona, koje prikazuju današnji izgled Laškar Gaha. Na ovoj fotografiji se vide ostaci američkog predgrađa iz pedesetih.

Upravo je u to vreme čuveni istoričar Arnold Tojnbi posetio Helmand. Tojnbi je čitav život posvetio proučavanju istorije ne bi li shvatio kako se civilizacije razvijaju i propadaju.

Iz Kandahara se kolima dovezao do Laškar Gaha, prolazeći pored ogromnih kanala i brana. Bio je šokiran. Prizor koji je zatekao, kako je kasnije govorio, nije ličio na novu civilizaciju, nego na „parče Amerike umetnuto u avganistanski pejzaž. Novi svet koji grade na reci Helmand trebalo bi da bude Amerika u Aziji.“

Tojnbi je citirao Sofoklovo upozorenje: „Njegov je izum prevazišao njegove snove“.

Pod time je mislio da se istorija ne može promeniti samo mašinama i naukom. Tojnbi je bio ubeđen da su za razvoj i propast neke civilizacije zaslužne njena kultura i religija.

Godinu dana po povratku, održao je niz predavanja pod nazivom „Amerika i svetska revolucija“, koja su kasnije sakupljena i objavljena u posebnoj knjizi. U intervjuu koji je 1962. dao televiziji BBC, upozorio je na zanemarivanje religije i verskih vrednosti prilikom ovog juriša u savremeno doba. Bio je to početak konzervativne reakcije na tehno-utopijske snove o napretku pedesetih i šezdesetih.

Fascinantno je to što je njegova teza – da je religija jedina istinska sila Zapada koja može da pruži smisao i cilj života – potpuno ista kao nove političko-islamističke ideje koje su mogle da se čuju od studenata u Kairu, Kabulu i Islamabadu.

Tojnbi je bio ateista, ali bio je ubeđen da će se bez smisla koji daje hrišćanstvo socijalne strukture u zapadnom društvu urušiti. To je ista ona argumentacija kakva se može pročitati u delima Saida Kutuba iz Egipta i Mavdudija iz Pakistana.

Ali avganistanskom kralju se američki projekat modernizacije strašno dopao, i sada je želeo da transformiše ne samo urbanu elitu, već i sve ostale Avganistance u „tranziciona bića“. A da bi to uradio, morao je da se otarasi feredža. Ovo je snimak kralja na paradi održanoj 1961. u njegovu čast.

Jedan od najoštroumnijih posmatrača prilika u Kabulu bio je američki arheolog Luis Dupri, koji će kasnije postati centralna ličnost ove priče. Upravo je bio došao u Kabul i odatle poslao pismo u kojem opisuje kakav je način odevanja žena odobrio kralj za taj tranzicijski period:

„Sve žene nose kostime odobrene za tranzicijski period. Nema šminke, nema naočara, kaputa niti haljina koje liče na kapute, ni rukavica. Neke u zatvorenom nose tamne naočare, druge ne.“

Projekat je bio glavna tema na zabavi u američkoj ambasadi, a grupa Amerikanki u Kabulu odlučila je da još dalje pogura kraljeve tranzicione ciljeve.

To su bile žene američkih direktora koji su rukovodili avganistanskom nacionalnom aviokompanijom Ariana. Čak je i aviokompanija bila deo razvojnog projekta, i bila je u vlasništvu i pod upravom Pan American Airlinesa iz San Franciska. Žene su odlučile da organizuju modnu reviju i pokažu Avganistankama kako da zaista budu moderne.

Kompanija Pan Am u Americi pomislila je da je to dobra ideja i obratila se časopisu Vogue za pomoć. Ovo je saopštenje za štampu iz Pan Am-ovog odeljenja za odnose s javnošću, u kojem piše šta se dogodilo.

A ovo su neki krojevi iz Voguea za 1960. godinu. Direktorske žene su se nadale da će Avganistanke ovako izgledati.

Siguran sam da negde postoje i fotografije i snimci sa te modne revije. Bezuspešno sam pokušavao da ih pronađem. Bilo bi sjajno to videti.

Ovaj veliki san o modernosti i kraljevoj moći koja bi je pratila, u potpunosti je zavisio od uspeha razvojnih projekata – pre svega od brane na Helmandu i plana navodnjavanja. Problem je bio u tome što projekti nisu bili uspešni. Zapravo, Helmand je bio katastrofa.

Zemlja je u pojedninim područjima bila toliko vlažna da su se kuće i džamije urušavale i tonule u blato. Što je još gore, ispod novih veštačkih oaza, graditelji su otkrili stenje, što je zemlju činilo još vlažnijom. Zato su morali da prokopaju duboke odvode, što je eliminisalo 10% obradivog zemljišta.

Zatim je jedno istraživanje pokazalo da se poljoprivredni prinosi lagano smanjuju. Ali stručni savetnici američkih razvojnih agencija imali su teoriju koja je to objašnjavala. Zvala se „dualna ekonomija“. Prema toj teoriji nije dovoljno modernizovati samo infrastrukturu, već se mora osavremeniti i agrikultura.

Američki stratezi su se okrenuli najmodernijoj teoriji. Zvala se „zelena revolucija“ (za razliku od „crvene revolucije“ koju su izvozili Rusi). Zasnivala se na novoj vrsti visokorodne pšenice koju je proizveo naučnik po imenu Norman Borlaug. I razvojne agencije su uvezle 170 tona te Borlaugove eksperimentalne patuljaste pšenice iz Meksika.

Do tada su se mnogi nomadi naselili u Helmandu i podelili zemlju na male posede. Ali da bi zelena revolucija uspela i da bi pšenica rađala, područje je moralo opet da se pretvori u ogromne otvorene površine. Drugim rečima, čitav sistem naseljavanja bi morao da se vrati unatrag.

Nepokolebljivo američko ministarstvo poljoprivrede je predložilo Direkciji za dolinu Helmand da raseli sve doseljenike. Zatim će oni „sravniti čitavo područje buldožerima i raspodeliti posede na velike, jednake njive“. Rekli su i da će poseći svo drveće.

Ali kada su pokušali da to urade, buldožere i američke tehnokrate dočekali su paštunski seljaci naoružani puškama. Nisu dozvolili da se njihovi novi domovi ruše.

USAID je poslao izveštaj Vašingtonu, primetivši da ovo „predstavlja realnu smetnju za dovršavanje projekta“.

Za veliki deo svega ovoga zaslužne su ideje američkog profesora Volta Rostova. Do tada je Rostov već postao jedan od najmoćnijih ljudi u Americi, na funkciji specijalnog savetnika za nacionalnu bezbednost. A svoje ideje je i dalje razvijao u jednoj drugoj zemlji – Vijetnamu.

Do 1965. Amerikanci su vodili težak gerilski rat protiv nevidljivog neprijatelja – Vijetkonga. Vijetkongovci su se skrivali po selima u Južnom Vijetnamu – odakle su napadali Amerikance. Rostov je bio ubeđen da se teorija modernizacije može iskoristiti da bi se transformisala zemlja i porazili komunisti.

Bio je zagovornik ideje „strateških sela“. Teorija je bila jednostavna – uzmeš sve „dobre“ Vijetnamce iz sela i smestiš ih u nova planirana sela koja bi štitili Amerikanci. Tu bi seljake obrazovali psiholozi i posebni kadrovi, kako bi od njih napravili nove „moderne“ građane posvećene demokratiji.

Na ovoj slici vidimo Rostova kako predsedniku Džonsonu objašnjava svoje ideje.

A ovo je insert iz BBC-jevog filma snimljenog 1966, iz kojeg se jasno vidi koliko je sistem koji su Amerikanci stvorili u Vijetnamu zapravo bio bizaran. Do tada je taj sistem već postao ključna tačka strategije u borbi protiv pobunjenika.

Godine 1969. avganistanska vlada i američki stratezi konačno su obećali „godinu visokih prinosa“.

Ali nastupila je suša. Reka Helmand se pretvorila u potok. Glavni rezervoar je potpuno presušio. Prinos pšenice je bio najniži na svetu – 2,7 tona po hektaru – u Ajovi je prinos bio 121 tona po hektaru. Ovo je dovelo do najmasovnije nestašice hrane, koja je počela da destabilizuje vladu i kralja.

Počeli su studentski protesti. Mnoge studentske vođe bile su sa Građevinskog fakulteta, koji je do tada bio prepun komunista i maoističkih ćelija. Zatim je jedan od komunista prešao u novu revolucionarnu grupu – islamiste. Zvao se Gulbadin Hekmatjar, i pročuo se po nasilništvu. Neki tvrde da je po ulicama bacao ženama bez marama kiselinu u lice, ali on to poriče i tvrdi da bi, kada bi živeo na zapadu, pokrenuo tužbe za klevetu. Nadimak mu je bio Inženjer.

Hiljadu devetsto sedamdeset druge ukinut je parlament, a godinu dana kasnije premijer Daud se pridružio vojsci da bi zajedno sa njima organizovao puč i svrgnuo kralja. Bio je to početak haosa koji će zemlju odvesti u anarhiju i katastrofu. To je bio i kraj snova o Projektu doline Helmand. Amerikanci su počeli da odlaze, ostavljajući za sobom ogromnu infrastrukturu koja je počela da propada.

Ali tokom Sovjetskog rata obe strane su iskoristile neke ostatke projekta. U ogromni rezervoar bacani su leševi izmučenih žrtava Kalk komunista. A mudžahedini su se u borbi protiv Rusa krili u kanalima za navodnjavanje.

Kvalitet zemlje bio je vrlo pogodan za novi usev – mak. Mak dobro uspeva u suvoj klimi i u alkalnoj i slanoj zemlji, i gajenje maka je naglo poraslo u Helmandu tokom osamdesetih. A sa njim i trgovina heroinom.

Zatim je 1994. u Helmandu nastao talibanski pokret, kao savez paštunskih klanova.

Dok je bila na vlasti, talibanska vlada je dovršila glavni deo projekta u dolini Helmand, koji su Amerikanci obustavili sedamdesetih. To je bila hidroelektrana koja je pomoću brane Kadžaki proizvodila struju za grad Kandahar. Talibani su je konačno dovršili početkom 2001.

Zatim su nekoliko meseci kasnije američki avioni bombardovali elektranu. Evo izveštaja televizije BBC o američkom napadu na branu iz novembra 2001.

Ali ni to nije bio kraj. Britanski vojnici su 2007. vodili borbe sa talibanima među ruševinama američke brane. Evo televizijskog izveštaja. Dopisnik ne spominje neobičnu i mučnu istoriju zidova iza njegovih leđa.

Zatim sledi izveštaj iz 2008, kada su talibani napali konvoj koji je dovozio novu turbinu za branu. Cilj je bio – kako su Britanci tvrdili – pokretanje razvojnog projekta koji će konačno od Avganistana napraviti modernu državu.

bbc.co.uk, 13.10.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.11.2009.

Što više istražujete istoriju odnosa Zapada i Avganistana, to vam se ona čini složenijom. 1978. grupa avganistanskih marksista zbacila je sa vlasti kraljevsku porodicu koja je vladala zemljom 150 godina. Namera im je bila da od Avganistana naprave savremenu socijalističku utopiju, ali sve se ubrzo pretvorilo u krvavu dramu.

Mnogi na Zapadu su to videli kao pokušaj Sovjetskog Saveza da od Avganistana stvori još jedan od svojih satelita. Ali ako istražite poreklo „komunističkih“ ideja koje su inspirisale ove revolucionare, doći ćete do vrlo neobičnog zaključka. Revolucionarne ideje nisu došle iz Sovjetskog Saveza.

Došle su iz druge zemlje – Amerike.

Četvrti deo – mrmot koji je želeo da bude kralj

Godine 1963. kralj Avganistana smenio je svog premijera, Muhameda Dauda.

Deset godina kasnije, 1973 – Daud je svrgnuo kralja i proglasio republiku.

Ali Daud je bio kraljev bliski rođak i zet. Tako je vlast ostala u rukama moćnog kraljevskog klana Durani.

Jedina Daudova opozicija bila je mala revolucionarna marksistička grupa zvana Narodna demokratska partija Avganistana. Ali kao i svi revolucionari, i oni su se podelili na zavađene frakcije.

Zatim je premijer Daud postao paranoičan. Bio je ubeđen da marskisti protiv njega spremaju puč. Naredio je njihovo hapšenje. Ali dogodilo se nešto neobjašnjivo. Hafizulah Amin, jedan od marksističkih vođa, nije uhapšen. Policija je opkolila njegovu kuću, zaplenila levičarske pamflete i povukla se. Niko ne zna zašto.

Amin je bio pravi veseljak. Bio je omiljen među ljudima. Islamisti su ga smatrali „nevernikom“. Ceo Kabul je znao da mu se ne može verovati, jer je bio strahovito vlastoljubiv.

Evo nekih Aminovih slika.

Dok su policajci čekali napolju, Amin je odlučio da zaista izvede puč. Po svojoj deci poslao je instrukcije revolucionarnim ćelijama koje je osnovao u avganistanskoj vojsci, i kroz nekoliko sati tenkovi su tutnjali u pravcu Kabula i predsedničke palate.

Evo inserta iz divnog filma koji je Amin snimio i koji govori o događajima te noći. U glavnoj ulozi je Amin koji glumi samoga sebe. U ovom insertu vidimo kako policija dolazi i konfiskuje literaturu, zatim vidimo njega kako daje svojoj ženi malo novca i provodi noć izdajući instrukcije za puč preko vojnih radio talasa. Na kraju dolazi na vlast u tenku.

Premijer Daud ništa od ovoga nije slutio, misleći da su marksisti pohapšeni. Svim vojnim komandantima u Kabulu rečeno je da narede vojnicima da pevaju i igraju i slave hapšenje „kafira“ – komunista.

Ali sutradan ujutru Daud se probudio i saznao da je puč u toku. Njegov ministar odbrane pozvao je komandira lokalnog garnizona i naredio mu da izvede vojnike da brane predsedničku palatu. Komandir je odgovorio:

„Kako? Svi već satima igraju i pevaju kao što ste naredili.“

Zatim je ministar pozvao Osmu raketnu diviziju. Komandir je rekao da će poslati rakete, ali svojim vojnicima je rekao da nastave da se vesele. Čekao je da vidi koja će strana pobediti.

Evo jednog Avganistanca kako se veseli, a zatim sledi usporeni snimak Amina koji objavljuje puč preko radija. Može se naslutiti o kakvoj se osobi radi.

Na kraju su u sedam sati uveče ministar i tri šefa kabineta pronađeni kako se kriju u kokošarniku iza palate. Pobunjenici su ih ubili, a zatim ušli u palatu i pobili Dauda i 30 članova njegove porodice. Bio je to kraj dinastije koja je 150 godina vladala Avganistanom.

Novi predsednik revolucionarnog saveta bio je Muhamed Taraki. Hafizulah Amin je postavljen za ministra spoljnih poslova. Na prvoj konferenciji za štampu Taraki je naglašavao da oni nisu komunisti već socijalisti i da su demokratski orijentisani. Evo jednog od prvih TV izveštaja nakon revolucije. Novinar je neutralan, ali sumnjičav.

Na Zapadu su pretpostavljali da su revolucionari samo sovjetske marionete, obučavane u Moskvi. Ali u Kabulu, jedan Amerikanac je rešio da to proveri. Bio je to antropolog Luis Dupri, koji je radio u Avganistanu za American Universities Field Staff.

Otkrio je prilično iznenađujuće podatke. Od ukupno 21 člana revolucionarnog kabineta, samo se jedan civil školovao u Sovjetskom Savezu. Tri generala su prošla vojnu obuku u SSSR-u, ali nijedan revolucionar nikad nije pozvan niti je učestvovao na nekom međunarodnom komunističkom skupu.

Dupri je zaključio da ova revolucija nije smišljena u Moskvi.

Možda je ideja stigla iz druge zemlje, Amerike, gde su mnogi revolucionari studirali i bili indoktrinirani raznim novim idejama o tome kako transformisati Avganistan.

Mnogi vodeći revolucionari koji su preuzeli vlast u Avganistanu školovali su se u Americi, a četrnaestorica su studirala na istom univerzitetu – Kolumbija u Njujorku. Tamo su prošli kroz program pod imenom Avganistanski projekat – što je bio pokušaj da se stvori nova generacija nastavnika koji će se vratiti u Avganistan da od plemenskog naroda naprave savremene, prozapadno orijentisane ljude.

Na Kolumbiji su studirali šezdesetih, kada su na američkim univerzitetima harali revolucionarni studentski pokreti, i to je doprinelo njihovoj radikalizaciji. Pre svega radikalizaciji Hazifulaha Amina – koji će kasnije organizovati puč i postati glavni ideolog avganistanske revolucije.

Amin je rekao Dupriju da je radikalne stavove počeo da usvaja kada je sa Kolumbije otišao da pohađa kurs na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu 1963. Medison je u to vreme bio centar takozvane Nove levice – pokreta koji će se ubrzo zatim proširiti na sve američke univerzitete. Ovo je strana iz godišnjaka The Bagder Univerziteta Viskonsin-Medison iz 1963.

Medison je bio pun inostranih studenata. Jedna od vodećih levičarki, Nina Serano – koja je sebe nazvala „medisonskim boemom“ – opisala ih je pedesetih:

Studenti iz inostranstva su se isticali u moru plavokosih. Nikada ranije nisam videla toliko ljudi sa Bliskog istoka, iz Afrike i Azije. Među njima su naročito štrčala dva Avganistanca. Bili su još dezorijentisaniji od mene. Zbog verskih običaja nisu smeli da jedu hamburgere, jer su mislili da se prave od šunke. Prvih nekoliko nedelja jeli su samo kolače i druge dezerte. Identifikovala sam se s njima kao još jedna riba na suvom, ali oni nisu smeli da mi se obrate. Često su svaćali u naš jednosobni stan, ali kada bih ja progovorila oni bi ućutali. Bila sam šokirana kada sam saznala da je to zato što sam žena i supruga njihovog prijatelja.

Ključna ličnost u Medisonu bio je istoričar po imenu Vilijam Eplmen Vilijams. On je bio rešen da stvori novi okvir za radikalnu politiku, kako bi je izvukao iz hladnoratovskog ćorsokaka – iz sukoba dva monolitna sistema. Uradio je to posegnuvši za zaboravljenom američkom radikalnom tradicijom – progresivizmom.

Progresivizam je nastao devedesetih godina devetnaestog veka u Viskonsinu iz sukoba nezavisnih farmera i takozvanih „interesnih grupa“. To su bili bankari i velike industrijske korporacije sa Istočne obale, koje su pile krv farmerima i ograničavale njihovu individualnu slobodu.

Junak progresivnog pokreta bio je senator iz Viskonsina, Robert La Folet. On je čitav život proveo boreći se protiv vašingtonskih političara koje su pokupovali i iskorumpirali bankari i velike železničke kompanije, to jest protiv zločinaca kao što su bili Džej Pi Morgan i Rokfeler, za koje je La Folet bio ubeđen da uništavaju istinsku revolucionarnu tradiciju Amerike. Ovo je karikatura La Foleta.

Eplmen Vilijams je uticao na La Foleta i osavremenio progresivizam, koji više nije bio samo borba protiv bankara i korporacija, već i borba protiv ogromnih struktura moći kreiranih od strane obeju hladnoratovskih država. Bila je to borba pojedinca protiv novog totalitarizma sovjetskih i američkih elita koje su raspirujući strah gušile slobodu oba naroda.

Ali radikalizam Nove levice je u suštini potekao od jednostavne ideje o farmerima na srednjem zapadu, slobodnima na svojoj zemlji. To je najromantičnije oslikao Vudi Gatri u svojim pesmama iz tridesetih i četrdesetih. Gatri je sebe doživljavao kao komunistu, ali nikada nije ušao u partiju – hteo je da bude slobodan i da luta gde god poželi.

Ovo je Pit Siger koji peva radikalne stihove pesme „This Land Is Your Land“, koji su do šezdesetih izbačeni iz pesme i zaboravljeni. Zatim sledi Gatri koji peva ostatak pesme. Ova pesma savršeno opisuje progresivni san.

Ovakve je ideje Amin slušao u letnjem kampu u Medisonu 1963. Nemoguće je sa sigurnošću utvrditi u kojoj meri su one uticale na njegove političke ideje. Svi iz toga doba sada su mrtvi.

Sigurno je jedino to da su Amin i ostali predvodnici revolucionarnog saveta postali marksisti. I da su tražili svaku vrstu pomoći, pa i vojnu, od Sovjetskog Saveza. Kabul Times je bio prepun marksističkih parola i napada na one koje su zvali „dupeliscima imperijalizma“ (što je kasnije, zbog negodovanja čitalaca, promenjeno u „čankolisci“).

Ali njihove reforme su bile kao iz snova američkih progresivaca. Zabranjeni su zelenaški zajmovi za poljoprivrednike. Svakom poljoprivredniku bilo je omogućeno da dobije zemlju. Nije bilo govora o kolektivizaciji. Usvojeni su zakoni o jednakim pravima za žene i zabranjeni su prisilni brakovi.

Jedini problem je bilo to što se seljacima reforme nisu dopadale. Bili su vrlo konzervativni i nisu želeli promene. Nisu bili zainteresovani za napredak. Onda su im islamističke partije rekle da je novi režim bezbožnički – i počele su da izbijaju oružane pobune.

Ovo je snimak jedne od prvih parada u Kabulu, održane u okviru promocije reformi, i snimak mladih revolucionara punih ideala kako idu na selo i mere nove male posede. Zahvalni seljaci ljube svoje nove potvrde iz katastra.

Ali to nije bilo prvi put da se u Avganistanu ostvaruju snovi američkog progresivizma. Tridesetih godina devetnaestog veka jedan Amerikanac u Kabulu je sanjao o pretvaranju Avganistana u, kako je govorio, „carstvo slobode“.

Zvao se Džozaja Harlan. Harlan je bio neobični avanturista i plaćenik koji se 1828. obreo u Kabulu. Bio je fasciniran tadašnjim emirom po imenu Dost Muhamed Kan. Dost Muhamed se održavao na vlasti samo zahvaljujući svom ugledu i stalnom potplaćivanju plemenskuh poglavara koji su upravljali raznim oblastima zemlje. U razgovoru sa Harlanom, princ se raspitivao o Americi.

„Kakav je sistem vladavine u Americi“, upitao je. Objasnio sam mu kako naša vlada funkcioniše, na šta je on ljubazno primetio da je to slično avganistanskom plemenskom sistemu.

Ovo je jedina Harlanova fotografija, i njegov crtež Dosta Muhameda Kana u Kabulu.

Nakon mnogih avantura Harlan je dospeo na čelo vojske Dosta Muhameda. A 1838. krenuo je na dugo putovanje severno od Kabula da uguši pobunu jednog plemenskog vođe. Išao je na čelu kolone jašući slona. Dok su prelazili jedan planinski prevoj, Harlan je ugledao neku životinjicu kako zuri u njega i upitao Avganistance šta je to. Rekli su mu da je to „planinski mrav“. Bio je to mrmot. Harlan je rešio da ga zadrži, i krenuo dalje u rat sa mrmotom u džepu.

Evo kako izgleda mrmot.

A onda je Harlan doživeo nešto što ga je potpuno promenilo. Na krajnjem severu susreo je pleme Hazara. Harlan je shvatio da je naišao na narod koji nije nalik nijednom drugom u Avganistanu. Rukovodili su se kodeksom časti koji je bio, kako je napisao, „temelj sistema čistog morala“.

Posebno se divio ulozi hazarskih žena. Nisu se krile iza zarova niti su bile zarobljene u kući. Živele su, radile i išle u lov – čak se i borile rame uz rame sa svojim muževima. Što je najvažnije, učestvovale su u donošenju odluka:

Vekovima su Hazari bili potlačena manjina. Njihov vođa, Muhamed Refi Beg, zamolio je Harlana da mu pomogne da porazi svoje neprijatelje. Zauzvrat mu je dodelio titulu princa Gora, proglasivši ga novim vođom plemena Hazara.

Harlan je prezirao Britansku imperiju i njenu brutalnost. Verovao je u romantične revolucionarne ideje osnivača američke države. Oni su pobegli od korupcije u staroj Evropi i represivnih evropskih carstava i osnovali novo društvo na zapadu. Novu imperiju, ali ovaj put utemeljenu na idealima individualne slobode.

Harlan je sada imao svoju viziju. Da će Hazari i on kao njihov kralj transformisati Avganistan u jednu novu zemlju. „Takvo bi ljudstvo,“ napisao je, „u rukama inteligentnog vođe, postavilo temelje novoj imperiji.“

I odjahao je nazad u Kabul.

Sto šezdeset dve godine kasnije, septembra 2001, Amerikanci su se opet pojavili i zamolili Hazare da im pomognu da transformišu Avganistan u novu, slobodnu zemlju. Ali Hazare je trebalo ubediti u to.

Do aprila 1979. marksistička revolucija je propala. Pobune su izbile u mnogim delovima zemlje. Hafizulah Amin je na to uzvratio nizom čistki. Već je ubio rojaliste i mnoge islamiste. A sada je počeo da ubija i muči građanske intelektualce – lekare i nastavnike. Zatim se ustremio na različite frakcije unutar svoje partije i revolucija je počela da truli iznutra. Na kraju je u septembru naredio da ubiju i predsednika Tarakija. Taraki je ugušen jastukom.

Na ovim slikama vidimo Amina kako se nekoliko nedelja pre toga zaklinje na vernost Tarakiju, čoveku koga se spremao da ubije.

Sada je Amin imao ono što je oduvek želeo. Vrhovnu vlast. Pokušavao je da se pokaže kao fin i otvoren, pa je objavio spisak od 12.000 imena stradalih u čistkama. Jedini problem je bilo to što se mnogi Avganistanci slično zovu – ima hiljade Muhameda Alisa i Abdula Muhameda – i desetine hiljada ljudi pohrlilo je u ministarstvo unutrašnjih poslova želeći više detalja.

Zato je prestao da objavljuje spiskove. Što je dovelo do još većih protesta i nasilja.

Sovjeti su bili užasnuti. Tajni zapisnici sa sednica Politbiroa i transkripti telefonskih razgovora koje je nedavno objavio Wilson centar – možete ih naći ovde – pokazuju da su sovjetski političari bili šokirani Aminovim postupcima. Bili su prestravljeni jer je postojala mogućnost da će zemlja skliznuti u haos.

Brežnjev je na jednom sastanku u Kremlju povikao:

„Kakvo je đubre taj Amin! Da uguši saborca iz revolucije!“

Verovatno je zaboravio kako su se ponašali mnogi njegovi prethodnici u Rusiji. Ali bila je to prekretnica. Sovjeti su odlučili da moraju da se otarase Amina.

Zatim je Amin telefonirao Brežnjevu moleći ga da pošalje vojsku za borbu protiv islamista. Na njegovo iznenađenje, Brežnjev je pristao. Amin nije shvatio da ruski vojnici dolaze da ga ubiju.

Počele su da se šire glasine kako Rusi dolaze. Ovo je snimak vođe islamista Gulbadina Hematata kako reaguje na novosti. Niko nije imao pojma ko je to, i na snimku je predstavljen nadimkom koji je dobio tokom studija na Građevinskom fakultetu u Kabulu. Inženjer.

Godine 1839. Džozaja Harlan, princ Gora, trijumfalno je dojahao u Kabul sa mrmotom koji mu je virio iz džepa. Sanjao je o tome da iskoristi svoju vojničku snagu i svoju novu poziciju i pretvori Avganistan u utopijsko kraljevstvo sa sobom kao prosvećenim vladarom.

Ali po povratku je saznao da Britanci već stižu. Kretali su se iz Pandžaba, preko Kandahara, porazivši vojsku Dosta Muhameda Kana. Dolazili su da postave svoju marionetu na tron. Britanci su se bojali da će Dost Muhamed sklopiti savez sa Rusima – pa su zato rešili da ga uklone.

Harlan je gledao kako Dost Muhamed lagano gubi vlast – što je značilo da su i njegovi utopijski snovi o Avganistanu završeni. Evo jednog opisa iz Harlanovog dnevnika koji je citiran u sjajnoj knjizi Bena Mekentajera o Harlanu:

„Pozvao je slugu, ali posrnuli princ nije imao čak ni vernog roba. Straža je nestala. Drugi sluga je drsko istrgao jastuk ispod prinčeve ruke. Treći je počeo da odseca deo prekrasnog persijskog tepiha.

Najednom se podivljala rulja stuštila na paviljon, zablistali su mačevi i počeli da seku šator i konopce. Tepisi, jastuci, platna – sve su to pljačkaši razgrabili i podelili među sobom.

Neorganizovana vojska trgla se začuvši eksploziju. Ogroman klobuk belog dima dizao se u čistom, nepomičnom vazduhu, kao duh prizvan magijom rata. Princ je okrenuo konja prema gustom oblaku, i pojurio sam ka tom zastoru koji je prekrivao njegovo nekadašnje bogatstvo.“

Harlan je ostao u Kabulu i ljutito posmatrao kako Britanci ignorišu složenu ravnotežu vlasti različitih plemena i dopuštaju svom marionetskom vladaru da vrši odmazdu nad svim svojim neprijateljima. Britanska vojska je provodila vreme deleći međusobno medalje i igrajući kriket izvan gradskih zidina.

Ali kroz 18 meseci svih 16.000 Britanaca, osim jednog, biće pobijeni.

Decembra 1979. u Moskvi, Politbiro je doneo odluku da se Amin ubije i da se pošalju stotine hiljada vojnika koji će preuzeti kontrolu nad Avganistanom. Ali jedan čovek je bio ubeđen da će to dovesti do katastrofe. Bio je to načelnik Generalštaba – maršal Ogarkov. Otišao je u Kremlj da urazumi sovjetske rukovodioce i evo šta im je rekao. To je neverovatno precizno predviđanje onoga što će se dogoditi.

Ali Ogarkova su ignorisali i smenili. Ni posle toga nije imao sreće. Evo ga nekoliko godina kasnije kako opravdava obaranje korejskog putničkog aviona 007.

Dvanaestog decembra prve vojne jedinice ušle su u Kabul da ubiju Amina.

Snajperisti su prvo raspoređeni duž glavnog autoputa. Ali Aminov konvoj kretao se prebrzo.

Zatim su pokušali ponovo. Ovoga puta su mu u predsedničkoj palati sipali otrov u kozervu Pepsija. Ali popio ju je Aminov nećak.

Onda je 27. decembra Amin organizovao prijem u palati izvan Kabula. Palata je bila okružena minskim poljima i štitilo ju je 2.000 vojnika. Ali Sovjeti su uspeli da ubace kuvara koji je zatrovao hranu. Ovaj put je uspelo i svi gosti su pali u komu.

Avganistanci su pozvali Kabul i zatražili pomoć – pojavila su se dva ruska lekara. Ušli su u svečanu salu prepunu ljudi koji su se previjali po podu i kolutali očima od bolova. Amina su pronašli na spratu u gaćama.

Lekari su mislili da se radi o savezniku Sovjetskog Saveza i ispumpali mu stomak i povratili ga. Zatim je ruska vojska napala palatu.

Jedan od lekara seća se poslednjih Aminovih trenutaka. On opisuje Amina kako se u Adidas šorcu podignutih ruku tetura hodnicima palate. U rukama je držao infuzijske boce „kao da su bombe“ koje su iglama bile povezane sa njegovim venama. Tražio je Sovjete za koje je još uvek mislio da će ga spasiti.

Ali kada ih je pronašao, gađali su ga bombom. A zatim pucali u njega.

Sutradan su Sovjeti postavili svog marionetskog vladara. Zvao se Babrak Karmal.

Ovo je zanimljiv snimak otvaranja glavnog kabulskog zatvora deset dana kasnije. Zatvor se nalazi na poljani izvan grada i u njemu je držano hiljade političkih zatvorenika koji su preživeli gnev Hafizulaha Amina. Sovjeti su ih pustili da pokažu kako je u Avganistanu nastupilo novo doba otvorenosti i slobode.

Pokret Nove levice u Americi zamro je do kraja šezdestih. Mnogi aktivisti su napustili politiku i okrenuli se komunalnim problemima. Umesto da menjaju društvo, promeniće sebe – kao nezavisni farmeri.

Drugi su se okrenuli revolucionarnom nasilju – mislili su da će tako izazvati represiju u Americi i da će tako Amerikanci shvatiti da žive u fašističkoj državi.

Ali postojala je i treća grupa levičara, koji su smatrali da su oba ova rešenja glupa. Mnogi od njih su prvobitno bili trockisti koji su verovali u teoriju Trockog po kojoj je nemoguće izvesti revoluciju u samo jednoj zemlji. Da bi se dostigla permanentna revolucija, potrebno je delovati širom sveta.

Ali do šezdesetih ovi bivši trockisti razočarali su se u Sovjetski Savez. Umesto toga, uzdali su se u Ameriku kao izvor svetske revolucije. Postaće poznati kao neokonzervativci. Mnogi od njih su verovali da je pravi zadatak Amerike da širi svoje ideale po čitavom svetu. To je značilo da treba uništiti Sovjetski Savez – ako treba i silom – kako bi se stvorila nova globalna „Imperija slobode“.

Mnogo ambicioznih, mladih neokonzervativaca oduševljenih ovim idejama sada je bilo angažovano u predizbornoj kampanji Ronalda Regana. Avganistan im je poslužio kao dobra prilika.

Džozaja Harlan se vratio u Ameriku. Dane je provodio promovišući upotrebu kamila u poljoprivredi i vojsci. Godine 1854. osnovana je Američka kompanija za kamile, koja je počela da uvozi kamile iz Azije. Kamile su dobro radile, ali američki konji i mazge su ih se plašili. Kada god bi konj naleteo na kamilu, dao bi se u beg.

Džozaja Harlan umro je u San Francisku 1871, ostavivši za sobom nekoliko usamljenih kamila na ravnicama Srednjeg zapada.

bbc.co.uk, 28.10.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.11.2009.

Peti deo – Interkontinental

Avganistanski kralj se zvao Muhamed Zahir Šah. Verovao je u modernost.

Njegova loza vladala je zemljom preko 150 godina i svuda se vozio crnim ševroletom.

Zahir Šah je voleo da se hvali time koliko je njegova zemlja moderna. Dobra prilika za to bio je Međunarodni sajam trgovine u Kabulu 1956. Ovo je slika koju je kralj naručio i koja prikazuje lokaciju u punom noćnom sjaju.

Ali sajam se pretvorio u hladnoratovsko bojno polje. Amerikanci su saznali da Rusi i Česi planiraju da postave ogromne paviljone, a SAD nisu imale ništa. Zatim su otkrili vizionara po imenu Bakminster Fuler. Fuler je projektovao ogromne radarske kupole na Arktiku u sklopu američkog nuklearnog odbrambenog sistema. Kupole su štitile čitav svet od sovjetskih balističkih raketa.

Ovo je Fuler ispred svojih, kako ih je zvao, „radar-kupola“.

Fuler je bio ubeđen da njegove kupole predstavljaju nov način organizovanja sveta kao isprepletenog sistema koji bi pokretali kompjuteri pod rukovodstvom elitne grupe tehnokrata, sličnih njemu, koje je on zvao „sveobuhvatnim dizajnerima“. Razradio je maštovite planove, među kojima i plan ogromne kupole nad Menhetnom.

Sada je Bakminsteru Fuleru pružena prilika da se pokaže u Kabulu. Na snimku on govori o tome.

Ovo je slika krave koja govori, kojoj se Fuler na snimku podsmeva. A pored nje je i kokoška koja govori.

Sledeća moderna stvar koju je kralj poželeo bila je nacionalna aviokompanija. Da bi je dobio, obratio se drugom hladnoratovskom vizionaru po imenu Huan Trip. Trip je bio direktor kompanije Pan American World Airways, i, kao i Fuler, verovao je da njegova moderna tehnologija to jest njegovi mlaznjaci mogu da stvore svetski sistem koji ujedno proširuje američku moć i doprinosi stabilizaciji prilika u svetu.

Trip je oformio avganistansku nacionalnu aviokompaniju – Arianu. Kralj je ponovo naložio da se naprave lepe fotografije koje prikazuju kako se njegova zemlja uključuje u savremeni svetski sistem – „globalnu vazdušnu eru“.

Nije sve išlo glatko. Ubrzo nakon što je isporučen Ariani, njen prvi mlaznjak, Boing 727, srušio se na kuću u okolini aerodroma Gatvik. To je bilo u januaru 1968, u 1.30 posle ponoći. U avionu je bilo 66 putnika od kojih je 50 stradalo.

Evo jednog izveštaja u kojem građani opisuju spasavanje Avganistanaca iz ruševina.

Osamnaest meseci kasnije, avganistanski kralj doputovao je Arianinim avionom u Britaniju u državnu posetu. Bezbedno je sleteo, a zatim je sa pratnjom seo na voz za stanicu Viktorija, gde je trebalo da ih dočeka engleska kraljica. U međuvremenu, Valeri Singlton iz Blue Petera¹ pripremala je specijalni, avganistanski doček kralja.

Ali mlaznjaci su bili tek deo Tripove vizije širenja američke moći i ulepšavanja sveta. Gradio je i hotele u gradovima sa kojima su saobraćali Pan Am-ovi avioni. Svi ti hoteli izgledali su manje-više isto i zvali su se isto – Interkontinental. Trip je ovako sumirao glavnu zamisao izgradnje Interkontinentala:

„Masovno putovane u doba mlaznjaka će se možda pokazati značajnijim za sudbinu sveta od atomske bombe. Jer nema snažnije atomske bombe od aero-turiste – punog radoznalosti, entuzijazma i dobre volje, koji obilazi sve krajeve sveta, i susreće, u duhu prijateljstva i razumevanja, pripadnike drugih naroda i rasa.“

Tako je 1969. Kabul dobio hotel Interkontinental, pod upravom Pan American Airlinesa. Ovo je rezglednica iz hotela, i link za trodimenzionalni prikaz koji se može rotirati.

Interkontinental je izgrađen iznad grada, sa divnim pogledom. U njemu su odsedali poslovni ljudi sa zapada, diplomate i bogati turisti. Ali hotel je ubrzo postao i okupljalište kabulske elite – odlazili su tamo na čaj, zabave i venčanja. To su bili moderni građani Kabula, koji su pomagali da se ostvari kraljeva vizija.

Ali bili su i „ljigava oportunistička klika“ – kako tvrdi Nensi Heč Dupri. To je američka arheološkinja koja je poznavala ceo Kabul.

Zahvaljujući Interkontinentalu, u Kabul je stigla i rok muzika.

Interkontinentalov menadžer za hranu i piće pitao je muzičara po imenu Klod Selvaradna da li može da napravi hotelski bend. Klod je bio narednik u vojsci Šri Lanke, ali sada je živeo u Kabulu i znao je da je rok muzika budućnosti. Doveo je neke muzičare iz Šri Lanke i sastavio grupu koju je nazvao The Esquire Set.

Klod je dozvoljavao muzičarima da piju, ali bio je izričito protiv droge. Verovao je da je dobra rok muzika moguća bez droge. Esquire Set su počeli da nastupaju u Interkontinentalu 1971. i uskoro postali velika atrakcija – posebno prilikom tematskih večeri, od kojih se jedna zvala „Kung-fu ples“.

Ovo je snimak njihovog izvođenja pesme Whole Lotta Love

The Esquire Set – Whole Lotta Love

Zatim su u Avganistan stigli hipici. Nisu odsedali u Interkontinentalu, već u jeftinim hotelima u gradu, u koje je spadao i Hotel broj jedan italijanskog konceptualiste Aligijera e Boetija. Masovno su kupovali avganistanske kapute. Evo sjajne razglednice iz jedne od njihovih omiljenih prodavnica. Obratite pažnju na kraljevu sliku u uglu.

Hipici nisu sebe doživljavali kao turiste. Verovali su da se bore protiv zapadnjačkog kapitalizma i imperijalizma. Ali to je bila samo utešna priča, koju su ponavljali da bi od sebe samih sakrili činjenicu da im to trošenje para omogućava politička moć. I oni su bili deo zapadne imperije.

Stvorili su čak i svoju globalnu industriju. Hipici su pokrenuli trgovinu heroinom između Avganistana i Evrope.

Evo nekih „putnika“ kako stiču nova iskustva u Avganistanu i Pakistanu i filozofiraju. Tu je i zabavna scena kada u peščanoj oluji nalete na Avganistanca i njegovu kamilu.

A ovo je deo razgovora sa devojkom koja se zaputila u Avganistan 1970. godine. Na slici je njena roditeljska kuća u Engleskoj. U glasu joj se oseća neodlučnost. To je osećanje jedne klase koja više nije sasvim sigurna u sopstvene vrednosti i moć, koja je zbunjena i izgubljena u velikom svetu. Svuda oko njih odvijale su se ogromne promene, koje su samo nazirali kroz prizmu sopstvenog iskustva.

Razgovor je snimljen na nekom krovu u Delhiju. Na kraju filma saznajemo da se kasnije vratila u Englesku i da je podvrgnuta psihijatrijskom lečenju. Voleo bih da saznam šta se na kraju sa njom desilo.

Do 1970. Kabul se pretvarao u jedan od centralnih delova zapanjačke mreže koja se pružala preko Bliskog istoka i dopirala do Azije. Ostvarivao se san u kojem svi postaju „prozapadni“, slušaju rok i postaju turisti – ili „putnici“. Stvarala se nova globalna mreža – upravo onakva kakvu su zamišljali Bakminster Fuler i Huan Trip.

Ali pojavljivale su se nove snage koje su tu mrežu doživljavale kao snažan simbol ugnjetavanja njihovog naroda. To su bili Palestinci. Oni su bili ubeđeni da zapad – a naročito Amerika – kuje zaveru sa Izraelom da spreči njihov povratak u otadžbinu. Zato su se spremali da napadnu dva ključna simbola – mlaznjak i hotel.

Sve je počelo u septembru 1970. u jordanskom gradu Amanu. A ono što se tamo dogodilo na kraju će, čudnim spletom okolnosti, dovesti do apokaliptičnog užasa osmišljenog u Avganistanu 31 godinu kasnije.

Prvo je grupa palestinskih terorista otela četiri putnička aviona koji su leteli ka Njujorku. Dva su bila američka, avioni Pan Am-a i TWA, a druga dva avioni BOAC-a i Swissaira. Tri aviona su prisilno spuštena na napuštenu pistu u jordanskoj pustinji. Palestinci su pistu smesta nazvali „Revolucionarni aerodrom“.

Evo nekih snimaka sa aerodroma koji prikazuju šta se posle desilo. Svi putnici – Britanci i Amerikanci – pokušavaju da shvate o čemu se ovde radi i kakva je sad ovo „avio-otmica“. Zatim su žene i deca pušteni i prebačeni na bezbedno mesto – u hotel Interkontinental u Amanu.

Ali jordanski kralj Husein upravo je tada odlučio da se obračuna sa hiljadama palestinskih boraca koji su u njegovoj zemlji boravili kao izbeglice. Otmica je bila kap u prepunoj čaši i kralj je poslao vojsku na Palestince. Hotel je pretvoren u poprište borbe, a oslobođeni taoci ponovo su se našli u bezizlaznoj situaciji, samo su ovaj put tu bile i televizijske kamere zapadnih medija.

Zapadnjaci su se danima krili u hotelu od neprijatelja koga nisu mogli da vide. Novinari su spali na to da intervjuišu jedni druge. Jedan od njih, po imenu Mari Sejl, tačno je predvideo šta se sprema zapadu.

A onda su Palestinci digli avione u vazduh. Ali pre toga su oslobodili sve taoce.

Avganistanski kralj Husein je 1973. pogođen u glavu loptom za odbojku. Lekar mu je rekao da je sve u redu, ali kralj nije imao poverenja u avganistanske lekare. Otišao je u London kod očnog specijaliste. Ovo je izveštaj američkog ambasadora poslat Vašingtonu.

Zatim je kralj otišao na odmor u Italiju, i dok se kupao u blatu na Iskiji nadomak Napulja, njegov rođak (koji mu je bio i zet) – svrgnuo ga je sa prestola.

U Kabulu se na prvi pogled ništa nije promenilo. Stizali su izveštaji o tome da „verski fanatici“ napadaju emancipovane žene. Bacali su im kiselinu u lice. Hospitalizovano je 200 žena sa opekotinama. Jedan čovek je uhapšen i 5.000 Avganistanki se okupilo ispred kancelarije premijera, skandirajući „Daj ga nama, daj ga nama!“ Ali muškarci Avganistanci su i dalje išli u noćne klubove.

A onda je formiran prvi avganistanski rok bend.

Azam Parvanta je živeo u Kabulu. Jedne večeri ga je posetio rođak, Džamal Masumi, i izašli su da se prošetaju. Priznali su jedan drugome da maštaju o tome da naprave bend koji bi svirao zapadnjački rok u Interkontinentalu. Te večeri su odlučili da realizuju svoj san.

Na slici vidimo Azama i njegovog rođaka na probi. Grupu su nazvali The Stars.

Azam je planirao osvajanje Interkontinentala. U Kabulu nisu mogle da se kupe note, a Azam ionako nije umeo da ih čita. Zato bi vrteo svoju omiljenu pesmu na kasetofonu dok je ne bi naučio. Zatim je kasetu prosledio ostalima u bendu. To je bila pesma Nights in White Satin.

Ovo je snimak te pesme u njihovom izvođenju. The Stars su bili na putu da ostvare svoj san – da se proslave u Kabulu.

The Stars – Nights in White Satin

Za to vreme se u Britaniji avganistanska moda spuštala do nižih staleža – dok nije došla do Džonatana Kinga i emisije Top of the Pops. Ovo je avganistanski kaput bez rukava u emisiji Top of the Pops (izvinjavam se zbog crno-belog snimka).

A avganistanski hrt je već postao najpopularnija pasmina u Britaniji. Ovo je izveštaj o njihovoj popularnosti, i snimak nove razonode – trka avganistanskih hrtova na trkalištu u Volverhamptonu. Ali i kao kućni ljubimci i na trkalištu, avganistanski hrtovi imali su nezgodan običaj da ne slušaju naredbe već da napadaju jedni druge.

bbc.co.uk, 13.11.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.11.2009.