Afrika

Zamislite Afriku 
Breyten Breytenbach

 
 

Proganjaju me dve slike. One nisu direktno povezane i samo posredno ukazuju na probleme koji kao aveti kruže savremenim svetom – varvarstvo, terorizam, imperijalizam, siromaštvo, zaraze, odsustvo etičkih normi i hijerarhije vrednosti, sumanuti materijalizam, intelektualni i umetnički narcizam.

Obe slike kojima sam opsednut nalaze se na granici „privatnog“ i „javnog“. Prvu zovem Klavirista. Jedne olujne noći 7. aprila 2005. pronađen je mladi belac kako luta ulicama duž plaže Širnes u Kentu. Njegovo elegantno crno odelo bilo je mokro i nije imao dokumenta. Bilo je očigledno da je izgubio pamćenje, jer nije znao ko je. Ako zaboravite kako vas drugi vide, vi više ne postojite. Mladića su odveli u bolnicu Midvej Meritajm i poslali dopis Nacionalnom centru za nestale osobe. Niko nije došao po njega. U sledećih par nedelja pojavilo se hiljade reakcija, spekulacija, teorija i lažnih identifikacija na internetu (koji je samo ogromna dvorana koja odzvanja iluzijama i teorijama zavere), a potom je interesovanje za slučaj naglo opalo. Mladić je bio jako uplašen: čim bi neko ušao u njegovu sobu, on bi se skupio u ćošku. Posle nekoliko dana nacrtao je klavir na parčetu papira. Odveli su ga do klavira, on je seo i svirao nekoliko sati. Opuštao se samo kada svira. Mladi tuđinac melanholičnih očiju nije odgovarao na pitanja i pisao je samo note; očigledno je bio ostvareni koncertni pijanista odvojen od svoga instrumenta. Nije se odvajao od fascikle sa svojom muzikom.

Druga slika iskrsava ili, još bolje, sunovraćuje se na mene sa neba, poput Ikara. Otrgnuta ljudska noga je pala na krov kuće u vlasništvu Pem Hern, na par kilometara od aerodroma JFK u Njujorku. Kada se avion kompanije South African Airways na letu iz Johanesburga sa presedanjem u Dakaru bude spustio, u delu sa opremom za sletanje biće pronađeno još udova i razmrskanih delova tela. Ponovo nije bilo nikakvih ličnih dokumenata. Pem Hern je izjavila da je prvo pomislila da buka potiče od komšijinog kamiona. „Drago mi je što živim ovde, pa ne moram da bežim spasavajući goli život, kao što je taj čovek očigledno činio“, izjavila je. A vlasti su objavile: „Nijednog časa putnici nisu bili u opasnosti.“

Može se slobodno reći da se dogodio gubitak vrednosti u internacionalnom društvu, i fizički i moralno.  Svuda uz zlatnu nit ljudske svesti postoji saznanje o štetnim posledicama za različite grupe ljudske zajednice kada se razlike izmiruju kroz konflikte, a istovremeno izgleda da je oduvek postojalo vrednovanje mira i potraga za mirom – da bi  se prigušile tenzije, da bi se postigla modernizacija i kompromis, da bi se uspostavila pravda kako bi se zavađeni interesi prevazišli na prihvatljive načine, prikazujući tako uzaludnost krvoprolića. Ali „mir“ je samo privremena obustava nasilja. Bez ulaženja u čovekovu nikada gotovu naklonost i pristrasnost ka ratovanju, pa samim tim i bez pretenzije da razumemo zašto ovaj „način života“ izgleda tako fatalan i neizbežan (ako se ubijanje suseda može nazvati stilom života), i takođe samim tim bez toga da se drznemo da procenimo celishodnost prastarih pokreta prema pacifikaciji – mislim da je jasno i smisleno tvrditi da smo tokom prošle dve decenije gledali porast masovnog ubijanja i povećanje neosetljivosti na posledice toga.

Mi sada fatalistički prihvatamo – ponekad čak izgleda da opraštamo – nešto na šta bi malopre i sama pomisao bila stravična. Ceo svet je bio zgrožen nad pokušajima nacista da eliminišu Jevreje, Rome i homoseksualce u divljem ludilu „konačnog rešenja“ – čak i kada je deo otpora došao zakasnelo i možda je bio vođen ličnim interesom. Ipak, uopšteno govoreći, izgleda kao da svet pasivno pomaže državu Izrael  dok ona neprestano preduzima teroristička dela protiv Palestinaca – ubijajući njihove vođe, uništavajući njihove građevine, maltretirajući njihovu decu, ponižavajući njihove žene, oduzimajući njihovu zemlju, i kao posledica toga, lišavajući ih budućnosti. Zašto? Da li je ovo ravnodušnost? Nesvestica? Cinizam? Prećutno odobravanje?

Ceo svet – ili bar značajni delovi tog sveta – protivili su se ubijanju i represiji crnaca u Južnoj Africi samo zbog toga što su crni, a mi smo podržavali tu borbu za pravdu. Da li možemo da kažemo da je postojalo tako glasno protivljenje genocidu u Ruandi pre deset godina? Da li smo podjednako zabrinuti za ono što se desilo u Sijera Leoneu, Liberiji i Somaliji, za ono što se danas dešava ljudima u Darfuru i Zimbabveu i Kongu, ili mogućim masovnim ubistvima na Obali Slonovače – i da li smo isto toliko angažovani u našim nastojanjima da sprečimo ove konflikte? Zašto nismo? Zbog toga što su ovo daleka mesta sa malo uticaja na ravnotežu snaga u svetu i samim tim imaju neznatnu vrednost na tržištu? Ili je sve to previše komplikovano? Da li smo mi samo umorni od pokušavanja da razumemo? Da li smo svi mi uklonili naše moralne oznake sa imenima i izbrisali sećanja na to ko smo, svirajući egzistencijalne melodije na klaviru?

Martin Luter King je rekao: „Naši životi počinju da se završavaju onog dana kada postanemo nemi oko stvari koje su važne.“

Mi smo progonjeni porastom fundamentalizma sa svih strana, ponovnim rađenjem religioznosti, naturanjem svetskog kapitalizma (benigno nazvanim „globalizacija“) kao moralnog imperativa, produbljavanjem siromaštva i nejednakosti i povratkom rasizma, izumiranjem zdravog razuma i etikom vođenom političkom korektnošću… Sjedinjenje Države postale su bitanga, Evropa je postala uska poput clay-ox arse (koristim izraz na afrikaansu), a um je u Africi nemaštinom doveden do ludila – naše slobode su oslabljene proizvoljnim aktima bednih vladara ili neobuzdanom pohlepom elita i iznuđivanjem izazvanim vojnom otimačinom, a na nekim mestima ne postoji nikakva sloboda zbog toga što ne postoje ekonomska i politička sredstva pomoću kojih bi se ona konstruisala. Zar nije onda razumljivo to što očajni pojedinci pokušavaju da pobegnu u trošnim, nakrcanim čamcima, ili da se skockaju negde u delovima aviona koji služe za sletanje, gde nemaju nikakve šanse da prežive – zbog toga što će se ili smrznuti na smrt ili će biti zgnjecani u kašu?

Gde smo to dospeli kada tolerišemo preporod kanibalizma i činjenicu da se deci daje oružje za ubijanje? Kako smo to, kolektivno, došli do tačke gde možemo prihvatiti ideju „neuspelih država“, „crnih rupa“ – ili bar do tačke gde nam izgleda da možemo da živimo sa tim? Kada smo to izgubili iskonsko znanje da ono što se radi ili dozvoljava da se radi nad onima koji ne mogu da se brane tiče svih nas, i da to zvono zvoni za svima nama? I da samim tim što implicitno zaboravljamo ono što je neprihvatljivo, mi u stvari razaramo tkivo naših moralnih principa, tako da kao posledica toga postajemo sve brutalniji – u stvari, manje civilizovani?

Istina je da je većina naših internacionalnih briga bila izgrađena na osnovu krhkih sporazuma, da je licemerna i informisana nacionalnim ili tržišnim interesima – ali one su, pored svega toga, konstituisale određene polazne tačke i otelotvorivljavale su date stavove, definišući naše ponašanje u svetu. Činjenica da jedna supersila unilateralno interveniše gde god proceni da je to poželjno, toliko jasno i brutalno propagirajući svoje interese, dok u tom procesu umanjuje vrednost ljudskog života i poštovanje prema ne-zapadnim kulturama, ubrzala je uništenje naših krhkih internacionalnih sporazuma i pokušaja da živimo zajedno i imamo bar šačicu mira. Da li onda treba da nas začude bombe u Madridu i Parizu?

Koje su to vrednosti koje pokreću svet? Džejms Volfenson, pređašnji predsednik Svetske banke, u skorašnjem intervjuu je istakao da 900 milijardi američkih dolara koje svetske vlade troše na globalnom nivou ide na odbranu, 300 milijardi na podršku ili subvencionisanje najbogatijih svetskih poljoprivrednika, a samo 56 milijardi dolara ide na razvoj podrške siromašnima. To je pitanje investiranja. Siromašni, očigledno, nisu toliko profitabilni kao oružje. Slično tome, mediji su izvestili da će „svemirski štit“ predsednika Buša koštati oko 58 milijardi dolara, a takođe je procenjeno da najavljeni milenijumski razvojni ciljevi (značajno smanjivanje siromaštva do 2015. i tako dalje) mogu biti dostignuti tek do godine 2147.

Ova arogancija bi trebalo da se posmatra u odnosu na neke cifre poređenja:

U 2003. godini, 704 miliona ljudi je živelo u Africi, 307 miliona u Evro-zoni; očekivani životni vek u Africi je bio 45.6 godina u proseku, 78.9 u Evropi; HIV-sidom je bilo zaraženo 7.2 procenata Afrikanaca, a u Evropi 0.3 procenata; u Africi je korišćeno 457 kilovata struje po stanovniku, a u Evropi 5912 kilovata; prosečna zarada u Africi je bila 500 američkih dolara, a u Evropi 22 810 dolara; 13 procenata puteva u Africi su bili prohodni, a u Evropi 95 procenata; preko godine bilo je 348 000 avionskih letova u Africi,  a u Evropi 3.5 miliona. Između 1981. i 2003, broj ljudi u Africi koji živi na manje od dolara na dan podigao se sa 40 na 50 procenata, a u Kini je u istom periodu pao sa 60 na 20 procenata. NEPAD (Novo Evropsko Partnerstvo Za Razvoj Afrike) je izdvojio 64 milijarde godišnje za razvoj srozane i često neprikladne infrastrukture u Africi, ali tokom prošle četiri godine samo je jedan postotak uložen u infrastrukturne projekte.

Zaista, Afrika je sada siromašnija nego što je to ikada bila. Ekstremno siromaštvo je četvorostruko uvećano tokom poslednje dve decenije. Više od trećine populacije na kontinentu jedva sastavlja kraj s krajem sa manje od pola dolara na dan. Više „novca za razvoj“ je otišlo u Afriku nego što je Maršalov plan doneo u ratom uništenu Evropu (iako se većina tog novca vraća u džepove donatorskih agencija) – a gde su onda mogućnosti naše privrede, univerziteta, javnih institucija, bolnica, puteva? Naši građanski ratovi – kao oni u dve najnaseljenije države, Sudanu i Kongu – traju toliko dugo da izgleda da postaju endemični, trajni i nerazrešivi. Prosečan Nigerijac, uprkos izobilju nafte, siromašniji je nego 1970; zemlja je uništena etničkim i religioznim čarkama i trenutno je jedna od najkorumpiranijih država na svetu; sudski sistem je skoro u kolapsu; građanski nemiri i beg kapitala su norme, a nekada ugledni univerziteti su se urušili sami u sebe.

Da, mi i dalje živimo prema dubokim humanističkim tradicijama; i da, ni na jednom drugom kontinentu ljudi ne ubijaju druge ljude tako lako i ne počinju sa tim tako rano. Da, mnogo od užasa može se ispostaviti na račun vampirolikih lidera, predatora koji su smanjili populacije svojih država i doveli ih do bankrota i propasti i izgladnjivanja – Idi Amin, Bokasa, Mobutu, Ejadema, Čarls Tejlor, Arap moi, Robert Mugabe, Dos Santos…Ali takođe da, moramo se upitati, šta su oni koji nisu bili lično pohlepni, „hrišćanska gospoda“ poput Kaunde i Nierere, ostavili u nasleđe drugačije sem ludačkih i kobnih ekonomskih strategija? Pokojni Klod Ake je jednom rekao: „Nije u pitanju to što je razvoj propao, nego više je to što on nikada i nije bio u planu.“

Usput želim da napomenem da ja ne smatram afričko siromaštvo jednostavno usudom nepravednog globalnog sistema. Jedan od razloga naše zaostalosti je sigurno sistemski – šta drugo možemo očekivati u svetu sa kapitalističkim sistemom? – ali da li ćemo nastaviti da se valjamo u sopstvenom siromaštvu, u našem samosažaljivom stavu da smo žrtve istorije, to zavisi isključivo od nas samih. Afrika nije siromašna. I čak ako su korupcionaši locirani u Londonu i Parizu i Vašingtonu, saučesnici i često oni koji imaju korist od toga su upravo oni u Africi koji se goje na bedi siromašnih. Niko drugi ne može niti će spasiti ili promeniti Afriku sem samih Afrikanaca. Imperativ koji se nameće je da pomognemo sebi, da prekinemo da se krijemo iza izgovora „običaja“ i „kulture“, da razvijemo osećaj za zajedničko dobro, da ne živimo više za trenutačne otimačine ili mršava sredstva za puko preživljavanje.

Ali dosta više! Šta nam sve te cifre govore o našem svetu?

Pa govore nam da ćemo u mračnom srcu globalne nesigurnosti pronaći siromaštvo, koje je sve više endemično, razarajuće i ide nagore. Ili pohlepu. Pohlepu nezasitih. Ja takođe govorim o pohlepi predatora – proizvođača oružja i naftaških žderonja i krijumčara ljudima. Da u srcu našeg varvarskog novog doba, ma koliko ono bilo osavremenjeno napravama modernizma, pronalazimo fundamentaliste kako istrebljuju jedni druge (i hiljade nedužnih kao „kolateralnu štetu“, ili kao argumente terorista za vođenje asimetričnog rata), iz očajanja ili iz zbog nečega u šta veruju da je religijski cilj u ime njihovog okrutnog i ljubomornog Boga. Da u srcu zemalja koje tvrde da su slobodne i demokratske postoji cinično pravilo o neumerenosti njihove pohlepe za moći i profitom. Da u ispranom srcu našeg takozvanog prosvećenog sveta mi i dalje pronalazimo istu tvrdokornu i institucionalizovanu diskriminaciju protiv žena. Da u srcu ove guste šume surovosti nama i dalje fali istinsko saosećanje za decu.

Kako ćemo očuvati um slobodnim? Jer, važno je da oslobodimo um i održimo ga slobodnim ako želimo da ga držimo podalje od tame.  Da bi preživeli, mi moramo pretpostaviti odgovornost zamišljanja sveta na drugi način – jer kakav bismo to horizont mogli da ponudimo dečaku u Monroviji koji misli da je njegov jedini mogući put u odraslost ostvarljiv tako što nabavi AK-47, nadrogira se, našminka lice nekim jeftinim karminom, stavi periku na glavu i obuče jeftinu imitaciju venčanice, a onda krene da ubija? Šta je to što mi predlažemo toj deci? Za šta ona to treba da žive? Ne može svako da bude Klavirista.

Namerno sam širom otvorio mrežu svojih primedbi. Postoji određena međupovezanost i Afrika je deo te jednačine, čak i ako to nije mesto gde gori linija fronta između Zapada i Istoka. A Afrika je oduvek bila doživljavana kao nešto napolju i unutra, najčešće kao vežba iz eskapizma. To se dešava čak i sada: sa jedne strane imamo trubljenje na sve strane za podršku kontinentu kroz rok koncerte i sastanke G8 i upostavljanje Komisija i Ciljeva; sa druge strane mi slušamo samougađajuće mantre o „suverenitetu“, o tome kako svet duguje Africi dostojnu egzistenciju zasnovanu na pojačavanju svih obmana koje smo spoznali u pogledu veštine  državno-političkog upravljanja, od kolonijalizma do post-nezavisnosti.

Odnos Sever-Jug je definisan istorijskim procesima, opažanjima, i odnosima moći. Dve komponente koje mene interesuju jesu etika i moć – preciznije, kako ne-moć (ili imaginacija) mogu biti upotrebljeni kao sredstvo promene.

U osnovi istorije stavova koje pripadaju Africi – istorije uspona i padova sa više padova nego uspona, priče uzimala-davala, ali sa mnogo više uzimanja nego davanja – u osnovi toga postoje stvarne kulturološke razlike. Po mom mišljenju, „razlike“ na koje se može ukazati idu od  nijansiranih pristupa jednom te istom događaju i značenju smrti do ideja o kontinuitetu razvoja sa generacije na generaciju i čak u shvatanju vremena, razlika u načinima na koji osećajni život spoznaje nepoznato, upotrebi i percepciji tela, razlika u tradicijama koje prenose sile tame u svetlo kroz ritam i vračanje. „Tama“ koju pominjem može biti shvaćena kao fatalistička predodređenost, kao jedan opskuran svet pun straha i strave, ali takođe i izvor magije i egzorcizma. Svi mi slavimo život da bismo savladali smrt; u mnogim krajevima našeg mračnog sveta mi takođe slavimo smrt da bismo učinili život podnošljivijim.

Ova razmišljanja su inspirisana izložbom afričke umetnosti kojoj sam nedavno prisustvovao u Parizu. Zvala se „Afrički ReMiks“ – grozno ime, samo da napomenem, koje kao da sugeriše da se stare ekspresije mogu iskoristiti za stvaranje nove mešavine!

Na toj izložbi, posetilac bi mogao biti zapanjen vitalnošću izraza koji su često otvoreni i hrabri, svesnošću teksture materijala i površina, i upotrebama metoda ismejavanja. Primetno je mešanje onoga što bi se moglo smatrati „tradicionalnim“ u afričkom kontekstu – tlo, odeća, bodi-art, draž magije – sa zapadnjačkim formama i izrazima kao što su instalacije i video-art. Instalacije su često imale narativnu nameru; video-art (kao i skoro svuda po svetu) je uglavnom bio banalan i ružan i prazan. Ove forme predstavljanja uglavnom pronalaze svoje opravdanje jedino u muzejskim sredinama takozvanog globalizovanog materijalizma i umanjene estetike – koje su u suprotnosti sa više humanističkim delovanjem koju možete pronaći u uobičajenim sredinama. Drugim rečima: ova umetnost je stvorena za zapadnjačkog posetioca muzeja. Za svaki slučaj, neke sadašnje afričke „specifičnosti“ su prikazane radom sa odbačenim otpacima potrošačkih društava – starim, kalajisanim vatrenim oružjem, plastičnim kontejnerima, recikliranim slikama – stvarajući iskrivljenu sliku da Afrika živi od odbačenih ogrizaka razvijenog sveta i da bilo šta, ma koliko skromno bilo, može biti pretvoreno u umetnost.

Ali iza te hibridnosti – većina izlaganih afričkih umetnika u stvari živi i radi u Evropi – izranjaju neka neprijatna pitanja. Zašto su ovi umetnici okupljeni na jednom mestu? Šta to umetnici iz Severne Afrike i, recimo Konga, imaju zajedničko? Šta je to što Afrika ima a što je čini kolektivno drugačijom od ostatka sveta? (Preporučujem da jedna od tačaka buduće saradnje između institucija Severa i Juga bude studija o sličnostima i razlikama između umetnika afričkog kontinenta, kao i o sličnostima i razlikama između njih i ostatka sveta.) A zašto izgleda da postoji potreba „od spolja“ da se Afrika posmatra kao celina? Da li je to možda zbog toga što bi se tako potvrdili stereotipi, najnovije manifestacije egzotičnosti, sada sa novim naslovima poput „pokazivanje poštovanja prema stranjskom?“ – kada su implikacije toga da je veoma ugodno ostaviti kontinent prepušten slučaju, koji je egzotičan ali izdvojen u svom svom „stranstvu“?

Zar ne bi bilo umesnije predložiti da ono što je zaista „stranjsko“ ili „čudno“ jeste upravo način na koji je Evropa evoluirala? Uzmite u obzir suštinski dobročineće zemlje u kojima se građani osećaju dobro, poput Holandije i Danske: sigurno je opravdano tvrditi da je većina Holanđana i Danaca revoltirana politikama tolerancije i blagosti i internacionalne solidarnosti koja je definisala njihove države proteklih 30 godina, i za koje sada možemo slobodno reći da su pokazali besno, ksenofobično i čak rasističko nacionalno lice.

Kako je to došlo do ovoga?

Pored očiglednih problema, uglavnom ekonomskih, kao što je nemogućnost absorpcije velikog broja imigranata, mora da postoje i neke kulturološke protivrečnosti: prekomerna tolerancija različitosti zajedno sa bezgraničnim dopuštanjem doveli su do krivog shvatanja potrebe za osećajem nacionalnog jedinstva i struke, čak i identiteta; mešanje ne dovodi nužno do većeg prihvatanja različitosti – pogrešno se pretpostavlja da one koje prihvatite u svojoj različitosti recipročno odgovaraju tako što poštuju vašu „drugost“ i da ćete tako pronaći zajedničke nereligijske temelje na kojima možete zajednički graditi; zapovednički internacionalistički moralistički pristup  – i vrsta fundamentalističkog pokušaja da siromašni svet usvoji ono što ste smatrali da je dobro za njega (kao što je to „demokratija“!) – nije uzeo u obzir istoriju, vaše vlastite licemernosti, a to je rezultiralo, kao u praznom hodu, ponovnim usponom ekstremne desnice na sopstvenom tlu; naginjanje unazad kako bi ostali politički korektni i, u stvari, propisno multikulturalni, učinilo je nemogućim korišćenje zdravog razuma i najosnovnija angažovanja za ljudska prava. Zar ne bi ljudska prava – kao što je neotuđivo pravo žene da ne bude rob bilo kog religijskog jarma – morala uvek da prevagnu, bez obzira na postojanje samougodnog i eskapističkog poštovanja za „kulturnu specifičnost“ drugog?

Ništa od gorenavedenog ne može da zamagli pitanja koja treba da postavimo sebi u okvirima Afrike kako bi oslobodili stvaralačku i transformativnu imaginaciju. Znam da priznavanje naših užasa – našeg delanja, naše odgovornosti – je izdajničko, pošto može da pojača rasističke prisilne konverzije. To će izdati borbu i to je često potvrđeno. Takođe, samoprocena će nam uskratiti udobnost pozicije u kojoj smo žrtve istorije, kolonijalizma, rasizma, kapitalizma, socijalizma, naše sopstvene nevinosti i urođene dobrote…

Zaista se moramo maknuti od groznih i gorkih uzajamnih optužbi preko kojih saznajemo da smo pali iz euforije oslobođenja u srce tame. Mi moramo priznati da koncept „jedna nacija-jedna država“ kakav postoji trenutno u Africi, a koji je podesan samo grabežljivim elitama i korumpiranim i ciničnim stranim kompanijama, nije više primenljiv. Demokratija koja se raširila među nama, čak i kada je zašećerena otrovom izbora, polako nas ubija. Mi moramo priznati da nam strana pomoć za razvoj ne pomaže. Mi znamo da Afrika mora da se ponovo zasnuje na radikalno novim premisama, sa principima istinske autonomije i nezavisnosti – a ovo niti je zadatak niti je odgovornost sveta koji je tamo negde. Znamo da nam je potrebna revolucija u etici, u angažovanju prema potrebama kontinenta, u odustajanju od naše napumpane retorike i demagoškog stava.

Šta ako se naši umetnici i intelektualci samozadovoljavaju ironičnim komentarima, kao u „Afrika ReMiksu“? Šta ako oni samo čuvaju sopstvenu kožu, koprcajući se u mreži viktimizacije, prebacujući krivicu, odlazeći u sve zamršenije lavirinte i sledeći svoj otuđeni ego? Ko će onda govoriti ispred svih i plakati? Ko će onda usavršavati britkost slobodnog uma?

Kako sam izlazio sa izložbe „Africa ReMix“, primetio sam starijeg belca, skromno obučenog u crno odelo preko crne majice na kojoj je crvenim slovima pisalo: „Afrika gori.“ I zapitao sam se da li smo došli do toga da budemo svedeni na otmen slogan na majici.

Jer ja ne očajavam. Mogli biste reći: Sloboda jeste krivica, pošto sa sobom donosi znanje o neslobodi. Možete takođe reći: Sloboda je svesnost, pa samim tim i odgovornost.

Želim da verujem da je moguće imati interakciju između Juga i Severa u kojoj će postojati svestan napor ka jačanju jednog od strane drugog – postavljen na potpunoj iskrenosti, ali takođe zasnovan na apsolutnoj jednakosti. Zbog onoga što Evropa čini Africi, Afrika mora biti u stanju da prijateljski odgovori. Ja verujem da takva interakcija treba da favorizuje i promoviše pokret, da bi namerno trebalo da bude stavljena u akciju kako bi se osvojili novi prostori kreativnosti, borbe, i transformacije (u oba pravca), i na taj način bude usmerena na jačanje individua. Verujem da bi trebalo da praktikujemo ne-moć (u oba smera) tako što ćemo odbijati da podupiremo kredibilitet i pretpostavljeni suverenitet korumpiranih režima koji žive na lopovluku i represiji i protokolu i izgledu, i podjednako odbijajući globalizaciju sistema slobodnog tržišta koje ubija slabe.

Imaginacija o kojoj pričam mora biti stvorena. Iz pozicije sa koje ja govorim, u okviru institucije kao što je Gorée Institut, ovo znači da mi radimo u partnerstvu sa drugima – NVO-ima, internacionalnim organizacijama, donorima – tako da, kroz građenje neophodne pozadine istraživanjima i kroz jačanje naših sredstava kojima razumemo uzroke sukoba i stepenice razvoja, i kroz uspostavljanje socijalnih mreža, možemo da napravimo ekspertsku procenu. To znači da stalno tražimo načine na koje možemo da iskujemo naše alate koje će i drugi koristiti, za stvaranje modela koji mogu biti pokazani za primer, i da ćemo biti pod vođstvom rigorozne procene uticaja koji ima to što radimo. Kao mala institucija – prokleta potragom za izvanrednošću, negovana kroz ravnotežu između refleksije i akcije – mi ćemo uvek hteti da budemo inovativni, da „mislimo izvan kutije.“

Da postavimo stvari u širi kontekst: sigurni smo da će esencijalne doprinose građenju mira, razvoju, ponovnom oblikovanju Afrike, dati ženske i omladinske organizacije, od strane onih koji su aktivni u kulturalnoj kreativnosti, obezbeđivanjem čvrstih stega pri apliciranju za državljanstvo, davanjem podstreka našim naporima ka sticanju temeljitog i preciznog znanja i na neprekidnoj potrazi za razumevanjem razloga socijalnih tenzija i izlaska iz takvog stanja, ponovnim vrednovanjem uloge koju igraju tradicionalne strukture i urođenički metodi po pitanjima medijacije u konfliktima i preživljavanja – a sve gorenavedeno mora biti zasnovano na razumevanju i istraživanju veza između imaginacije i stvaranja.

Jer ja verujem da je moguće ojačati slobodu uma i pustiti je da sazri, i da ova sloboda konstituiše neophodan stepenik za predstojeće promene.

 
Breyten Breytenbach, Eurozine, 10.07.2006.

Autor (1939) je južnoafrički pesnik, pisac i politički aktivista.

Original in English
First published in Poets Against the War
© Breyten Breytenbach/Einstein Forum
© Eurozine

Preveo sa engleskog: Vladimir Mušicki

Peščanik.net, 13.07.2010.

Ostavite nas na miru! 
Žorž Niangoran Bua

 
 

Živimo u okovima.
O kako bismo voleli
Da nas Evropa pusti na miru
i ode odavde!

Afrika je danas
kontejner čovečanstva,
ono što se ne želi,
šalje se u Afriku,
ono što je dotrajalo,
šalje se u Afriku,
ono što ne valja,
šalje se u Afriku.
Kao da je čitav kontinent,
sa svim svojim narodima,
kontejner.
Neki čak misle da bi bilo bolje
bez Afrike,
da se ona može precrtati.

A ja mislim da nas Evropa usporava,
da zbog Evrope ne napredujemo,
da nas Evropa sputava,
oduvek uostalom,
od trgovine crnim robljem do
danas.
Da smo bili ostavljeni
na miru,
da su nas pustili, sami bismo pronašli
put svoga razvoja.

Napredak ne treba posmatrati
samo očima Evrope.
Trka nije gotova, još uvek svi trčimo.
Oni koji misle da su razvijeni
sutra mogu biti iza nas.
Nismo nimalo obeshrabreni.
Kada bi nam Evropa dala slobodu,
I otišla odavde,
Kako bismo to voleli,
da ne budemo neprestano u okovima,
zato što mi jesmo okovani.

Kad god poželimo da uradimo nešto,
da se sami razvijamo,
kažu nam: „morate se obratiti Evropi,
slaže li se Amerika?
slaže li se Evropa?
slaže li se srednjoistočna zajednica?“
A nama to nije potrebno.

Amerika je danas nezavisna
baš zato što je imala hrabrosti
da sama donosi odluke,
bez konsultovanja sa bilo kim.
I u Evropi ste na isti način
izgradili svoje zemlje.

Ostavite nas na miru,
ostavite nas našoj sidi,
ostavite nas našim bezemljašima,
ostavite nas našoj gladi,
ostavite nas našem manjku vode.
Mi smo ljudi,
mi smo misleća bića,
možemo da pronađemo rešenja suprotna rešenjima Evrope,
da krenemo ka drugačijem razvoju.
[…]

Naći ćemo afrički način razvoja,
zasnovaćemo društvo,
od A do Š,
bez mešanja spolja.
Ali oni nas nikada neće pustiti
da stremimo tom društvu,
zato što će reći da
je to stremljenje protiv njih.
Ne, mi ne stremimo
protiv njih.

Ponekad su nam i pomogli,
kao meni, na primer:
studirao sam u Francuskoj,
mnogi mladi ljudi moje
generacije studirali su u Francuskoj,
i šalju i svoju decu u Francusku.

Evropljani su rekli
i to
da smo kolevka
čovečanstva.
Mislite li da bez Afrike,
bez afričkog kontinenta,
bez afričkih crnaca,
svet može naći sreću?
sa svet može bez nas ući u raj?

Svesni smo svoje bede,
svesni smo svih nevolja koje nas pritiskaju,
ali smo svesni i toga
da nam valja naći isključivo afričko rešenje za naše probleme.
[…]

Da Evropa nije došla
u Afriku,
mislite li da bismo ostali
u stanju neandertalskog čoveka,
ne,
kromanjonskog čoveka, ne!
U XVI veku, kažu neki
zapadni autori,
neke zemlje Afrike su bile
na istom nivou razvoja
kao neke zemlje Evrope.
Išlo se, možda, tim putem
da bi se stiglo do razvoja,
bez zapadnjačkog modela.
A kada su pomislili
da je naše tlo od suvoga zlata,
došli su da ga eksploatišu.
A da bi se eksploatisalo,
valja ukloniti sve one koji su
čuvari tih rudnika zlata.
I tako je jedan od
najžešćih ratova,
trgovina crnim robljem,
sve te institucije, moderne
u to doba,
došao ovde.

Da, previše sam govorio, previše sam govorio!
A naši preci su govorili da je
„reč kao metak iz puške!
Kada se ispali, više se nikada
ne vrati u cev!“
Isto to važi i za reč,
kad se izgovori, može
da povredi,
i može da ostavi duboke tragove.
I osuđuju nas samo zbog onoga što kažemo,
i na koji način to kažemo.
Dakle, savršeno sam svestan onoga što sam rekao.

Kod nas se kaže „svaka reč je reč,
ne postoje sitne reči, ne postoje krupne reči,
reč je reč, i zavisi od načina na koji je izgovorimo.“
To je tačno, jer je ono što sam rekao protivno interesima nekih.
Imamo priliku, ili naviku, da budemo snabdevači
sirovinama, ali nemamo pravo da budemo proizvođači
gotovih proizvoda.
[…]

Istina je da će prvi koji kaže istinu biti obešen.
Ali neko mora reći tu istinu jednoga dana.
Čak i ako bude obešen, neće biti obešen uzalud.

 
Eurozine, 03.10.2005.

Original in French
First published in Esprit 8-9/2005
Contributed by Esprit
© Georges Niangoran Bouah/Esprit
© Eurozine

Prevod sa francuskog Olja Petronić

Peščanik.net, 13.07.2010.