Matthias Platzek,[1] kome se nema šta prigovoriti, ima ideju: „Aneksija Krima mora se naknadno uskladiti sa međunarodnim pravom, tako da bude prihvatljiva za sve“. To znači da ne postoji mogućnost da se Rusija odrekne Krima. To ne žele ni stanovnici Krima. Platzek je u pravu. Treba da smo mu zahvalni, jer je razobličio zablude zapadne politike prema Rusiji.
Bojni pokliči su sve glasniji. Na samitu G20 u Brizbejnu Vladimir Putin i Angela Merkel su nasrnuli jedno na drugo, dve političke životinje koje vladaju evropskom scenom. Prvi bi trebalo da je grabljivac u potrazi za plenom. Tako barem smatraju nemački mediji. Druga i posle svih ovih godina ostaje velika nepoznanica: oprezna, tiha, ali ne manje opasna. Snimljen je novi nastavak geostrateškog blokbastera Alien vs. Predator.
Putin razmešta svoje avione i brodove širom planete. Angela Merkel je odustala od svoje uzdržanosti i raspiruje sukob pričom o ugroženom evropskom mirovnom poretku upozoravajući ruskog predsednika da EU neće odstupiti: „Tako je bilo 40 godina i ne želimo da to ponovo proživljavamo“. Steinmeier uzalud preklinje „da našim javnim izjavama ne uništavamo priliku da smirimo i ublažimo ovaj sukob“.
Smirivanje i ublažavanje sukoba – to ne žele ni Rusija ni Zapad.
Putin nas ne ostavlja na miru. Sada ga optužujemo da se namerio ne samo na Ukrajinu već i na Balkan i istočne članice Evropske unije. I to naročito perfidnim, ekonomskim sredstvima. Poverljivi dokument iz ministarstva spoljnih poslova Nemačke lamentira nad činjenicom da Moskva uživa veliku podršku građana Srbije, čemu značajno doprinosi njen stav u vezi sa Kosovom.
Zar neko voli Ruse? To se nikako ne uklapa u našu sliku sveta. Volker Ruhe[2] je nedavno izjavio: „Ne znam nikoga na svetu ko želi da usvoji ruski sistem“. Tu progovara zapadnjačka nadutost. Što je Zapad arogantniji, samouvereniji, nezainteresovaniji, to je ismejani „ruski sistem“ privlačniji za one na evropskoj margini. Tako nam i treba, kada su nam Bugari lenjivici koji parazitiraju na našoj socijalnoj pomoći.
I onda se pojavio Platzek sa svojim osvežavajućim savetom za geostratege iz Vašingtona, Brisela i Berlina: „pametniji popušta“. Tako je bilo i u prvom hladnom ratu. „Kakvo smirivanje“, grmi FAZ, „To je Minhen 2.0!“ A Platzek je samo izneo jednu činjenicu: Krim će ostati ruski. Ne stoji poređenje sa Baltikom, koji je Rusija anektirala 1940, jer nema sumnje da građani Krima osećaju pripadnost Rusiji.
Uopšte treba biti oprezan kada se govori o aneksiji. Hamburški filozof prava Reinhard Merkel smatra da na Krimu nije reč o aneksiji, već o secesiji. Nismo imali nasilno otimanje dela druge države, već njegovo odvajanje. Prvo bi bilo teško kršenje međunarodnog prava i povod za rat, drugo se kosi samo sa ukrajinskim pravom. „To primaoca ne čini lopovom“, objašnjava Reinhard Merkel.
Platzek je ušao u klub onih koji „razumeju Putina“. To je najveći greh. Ako ruskog predsednika u prve tri sekunde razgovora ne nazovete svetskim zločincem, postajete odgovorni za aneksiju Krima i ruske antigej zakone. Vrla nova forma javnog ispitivanja ličnih uverenja.
Politički su značajniji, jer su daleko moćniji, oni koji Putina ne razumeju. Ljudi koji se još uvek pitaju: „Šta on hoće?“ Ruski predsednik je postao simbol budibogsnama geopolitike. Pravi odgovor najbolje znaju oni u Vašingtonu. Motivi ruske politike u Ukrajini, na Balkanu i ostatku istočne Evrope su nedvosmisleni: Rusija namerava da ograniči agresivno širenje zapadne sfere uticaja.
Zapad prosto neće da se odrekne svog dobro uvežbanog neznanja, jer je ono uslov za opstanak fikcije da smo mi od boljeg materijala nego Rusi. Samo tako možemo da nastavimo da morališemo dok sprovodimo politiku sile.
Spiegel, 20.11.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 22.11.2014.