O rezultatima predsedničkih izbora govore Vesna Pešić, Vesna Rakić-Vodinelić i Dejan Ilić. Razgovor je snimljen 4. aprila, pre početka prvog protesta studenata Protiv diktature.
Svetlana Lukić: Manje od 24 sata je prošlo otkada su zatvorena izborna mesta, mediji su rekli: desilo se očekivano, Vućić je pobedio, Rusi su oduševljeni, a i EU jer je sačuvana stabilnost. Misija Saveta Evrope je prva izašla sa zvaničnom ocenom izbora, u kojoj su rekli da su građani mogli slobodno da biraju, da nije bilo velike disproporcije u uslovima pod kojima su kandidati učestvovali na predsedničkim izborima, da jeste bilo nekih problema sa slobodom medija, ali to je već ranije primećeno i na tome će se raditi. Ovde se, da upotrebim izraz Florijana Bibera, umesto demokratije želi stabilokratija. Dakle, danas je sve stabilno kao i juče i to je dobro.
Vesna, evo vas prvo da pitam, čuli smo da je Vučić pobedio sa 55-56-57%. Da li ovoga trenutka znamo koliko je ljudi izašlo na izbore i da li znamo koliko je on dobio glasova?
Vesna Rakić-Vodinelić: Postoji verovatnoća da je Vučić dobio preko 50% glasova i to je sve. Njegova pobeda je proglašena na osnovu nagađanja, dakle na osnovu rezultata koji su dobijeni iz uzoraka. Ja sam trenutno članica Republičke izborne komisije (RIK) i živim u uverenju da je utrđivanje rezultata izbora brojanje, a ne nagađanje na osnovu ovakvog ili onakvog uzorka. I to je ono o čemu još nemamo pojma. Mogu da vam dam nekoliko primera. Prvo, mislim da je vrlo bitno izaći sa apsolutnim brojevima, što se do sada nije učiinilo. Izlazi se uglavnom sa procentima. Na osnovu tog procentualnog izveštavanja mi baratamo sa izlaznoću koja se kreće između 53 i 56 odsto. Kada budemo znali koliko je ljudi izašlo, onda taj procenat neće biti teško izračunati, kada se uzme u obzir koliko imamo birača.
Ali mi ne znamo ni koliko imamo birača, zato što je RIK, uprkos protivljenju nekolicine nas i traženju objašnjenja, proglasila da se biračko telo Srbije sastoji od 6 miliona 724 hiljade i ne znam tačno ove poslednje brojke. S obzirom na to da Srbija ima 7 miliona stanovnika, za nekoliko nas u RIK-u bilo je zagonetno otkud to da Srbija ima tako malo maloletnih lica bez prava glasa, ali neki pouzdan odgovor na to pitanje nismo dobili. Svesna sam da je popisom obuhvaćeno i nešto ljudi koji su u inostranstvu, koji nisu odjavili svoje prebivališe iz Srbije i tako dalje, ali ipak je broj birača u odnosu na broj stanovnika preteran i neuverljiv.
Da se vratim sada na rezultate izbora: dakle, mi nemamo podatke o tome koliko je ljudi u apsolutnim brojevima izašlo na izbore, koliko se glasačkih listića, bez obzira da li su važeći ili nevažeći, nalazi u glasačkim kutijama, jer to je bitno za ocenu da li su izbori završeni u prvom izbornom krugu ili ne, budući da kandidat, da bi bio predsednik posle prvog izbornog kruga, mora da ima 50% plus jedan glas od izašlih, a ne samo važećih glasova, a kao izašli se po tom istom zakonu smatraju oni glasovi koji su jednaki broju listića koji se nalaze u kutiji. Recimo, taj početni podatak nemamo.
Onda nemamo podatak, opet u apsolutnim brojkama, o tome koliko je koji od kandidata dobio. Krećemo se u nekom računu verovatnoće. Po tome bih rekla, ali možda bi moja baba rekla suprotno, da je Aleksandar Vučić dobio u prvom krugu ove izbore sa 50% plus jedan. Ja bih kao član, eto, tog tela koje je merodavno da utvrdi rezultate izbora, zaista volela da znam koliko glasova je Aleksandar Vučić zaista dobio na ovim izborima.
Svetlana Lukić: Samo da se malo vratimo na sumanutu cifru od 6 miliona i 700 hiljada glasača.
Vesna Rakić-Vodinelić: Statističari koji se bave ispitivanjem javnog mnjenja i prognozama određuju stvarni broj birača u Srbiji negde između 5 miliona i 300 hiljada i 5 miliona i 600 hiljada, kako koji. Koliko ja znam, istraživanja Ipsosa su vršena na osnovu činjenice da Srbija realno ima 5 miliona i 300 hiljada birača. E sad, ta realnost se razlikuje od broja koji stoji u odluci RIK-a, gde se tvrdi da Srbija ima 6 miliona 724 hljade i još nešto više lica sa biračkim pravom.
Svetlana Lukić: Da li je moguće da mi nismo u stanju da prebrojimo koliko ima ljudi, da napravimo tu izbornu administraciju kako treba? Šta da kaže Indija sa milijardom birača, ili Kina, ako mi nismo u stanju to da uradimo? Da li je to po vašem mišljenju nesposobnost ili namerno organizovani haos?
Vesna Pešić: Mislim da je to organizovani haos, ali ne odbacujem ni mogućnost da naši administrativni kapaciteti ne dobacuju dotle da mogu da naprave relevantan birački spisak. To administrativno i tehnički nije tako jednostavna stvar. Vi morate da uspostavite i neke principe, ko uopšte ima pravo da učestvuje na izborima, da li svi državljani, da li ljudi mogu da glasaju u ambasadama ili da pređu preko granice iz Bosne i Hrvatske pa da ovde glasaju. Da li glasaju samo oni koji imaju prebivalište? Znam ljude koji 10 godina nisu bili u zemlji, ali su redovno dobijali pozive. Znači, mi ne znamo koliko ljudi živi ovde. Kada se priča o izlaznosti mi ne možemo da procenimo kolika je stvarna apstinencija. Ako su to izmišljene brojke, ako ti ljudi ne postoje, onda apstinencija nije tako velika. Tako da je ta priča „hajde da podignemo izlaznost“ možda nepotrebna. Sve to je nejasno, a između izbora se ne radi na tome da se tu napravi nekakav red.
Koliki je bio pritisak, bilo bi čudo da Vučić nije pobedio. To je bila jasna, ogromna kupovina izbora, pritisak na ljude od ujutru do uveče, potpisivali su se spiskovi, da ne pominjem bugarske vozove, medijsku prezentaciju, pljuvanje drugih kandidata… Sve to je bilo potpuno neregularno. Moram da konstatujem da smo se vratili u stanje pre 5. oktobra, kada smo se bili izborili za bar tu prvu stepenicu demokratskog razvoja, a to je da nema krađe izbora i da niko sa Kosova ne donosi lažne glasove. Setite se, Milošević je na prvim izborima 1990. godine navodno bio dobio veliki broj glasova na Kosovu.
Vesna Rakić-Vodinelić: 104% u Drenici.
Vesna Pešić: I posle 5. oktobra smo prekinuli sa tom praksom. I sa Koštunicom i sa Tadićem izbori su bili relativno demokratski i niko nije proizvodio ovakav haos, a naročito ne ovakvu neravnopravnost tokom predizborne kampanje. Neoradikali su postepeno ukinuli demokratske izbore u Srbiji. Mi sada imamo ono što se u Meksiku zvalo demokratura. Tamo je jedna velika stranka PRI (Partido Revolucionario Institucional, Institucionalno revolucionarna partija) 70 godina držala sve, i naftnu industriju Pemex, i državna preduzeća i feminističke pokrete – sve je bilo pod tom jednom ogromnom, hegemonom strankom. Postojale su i druge stranke, nisu bile zabranjene, ali nisu imale nikakvu šansu da pobede.
Tako smo se i mi vratili na neku vrstu jednopartijskog sistema, pogotovo što na ovoj drugoj strani imamo i neke lažne opozicione kandidate, a umesto partija više neke grupe građana, iz čega zaključujem da smo opet na nekom početku višepartijskog sistema. Opet imamo neke nedefinisane građanske grupe (GG) i vlast. Sličnu situaciju smo imali za vreme Tita, gde smo imali nekakve disidentske grupe. Mi više nemamo uobličen višepartijski sistem. Mislim da je višepartijska politika kod nas doživela bankrot.
Dejan Ilić: Kao i većina ljudi koji su čekali rezultate glasanja sedeo sam ispred televizora i čekao da mi se neko obrati. Prva informacija o izlaznosti je bila 60%. Ali 60% od čega, 57% od čega, 55% od čega? Toga nije bilo. Probao sam da odem na N1, ali taj kanal je bio ometan. Sve je delovalo vrlo haotično i onda sam rekao „dobro, hajde da sačekamo ponoć, da prođe to slavljenje, pa će onda valjda neko izaći sa rezultatima“. Onda je iz Demokratske stranke u 3 sata ujutru – preko Tvitera, što me izbezumljuje, da imamo društvene mreže kao pouzdane izvore informacija – došla vest kako procenat izašlih zapravo opada. U 3 sata i 10 minuta je bilo da je Vučić na 50 koma nešto, a Janković na preko 20.
Ujutru sam tražio rezultate RIK-a, kao hajde, oni moraju da broje. I RIK je izašao sa nekim podatkom prema 97% pregledanog izbornog materijala, a Vučić je i dalje bio na 57%, pa sam se zapitao: 97% čega?
Vesna Rakić-Vodinelić: Ja sam kao članica RIK-a bila takozvani koordinator, zajedno sa još jednim kolegom, za srednjebanatski okrug. To je grupa opština koja se nalazi u okolini Zrenjanina i naš zadatak je bio da taj izborni materijal primimo, da vidimo da li je sa njim sve u redu i da ga pod pratnjom policije transportujemo u Beograd. E sad, iako sam član Republičke izborne komisije, odista ne znam kakva je tehnologija posla: da li statističari, kojih ima jako mnogo u sedištu RIK-a, ubacuju te podatke na osnovu ovoga što sam na primer ja dobila.
Dakle, da li je to 97% od ovih statističkih podataka koje mi dobijemo po okruzima i koji kao u mom slučaju sadrže trećinu neizbrojanih, odnosno neunesenih brojeva, ili je to 97% od svih biračkih mesta u Srbiji. To je ono što ni ja ne znam. Takođe, predsednik RIK-a nas nijednog trenutka nije obavestio o tome koliko je zapravo nas izašlo na izbore. Ja to stalno ponavljam: koliko miliona i stotina hiljada… a procenat ćemo mi lako izračunati u odnosu na ono što nam je dato kao ukupan broj birača.
Pretpostavljam da RIK ima svoj uzorak. Znam da CRTA ima uzorak od 450 biračkih mesta. Budući da sam bila u štabu Saše Jankovića, znam da smo tu imali uzorak od 600 mesta. Ipsos je imao uzorak od 1.500 mesta, Demostat od 1.200 biračkih mesta. Dakle, mi gotovo 24 sata posle održanih izbora imamo rezultate koji nisu zasnovani na izbrojanim glasovima i koji su nagađanje konačnog rezultata na osnovu različitih uzoraka. Utvrđivanje izbornog rezultata je prosto brojanje, utvrđivanje koji listić važi, koji ne važi i onda brojanje važećih listića i upisivanje tih brojki – sabiranje. Dakle, to nije neka naročito komplikovana operacija, pogotovu što je ogroman broj ljudi u to uključen. Mi imamo 8.300 biračkih mesta, pa to pomnožite sa 6, što je stalni sastav biračkih odbora koji se sastoje od 3 člana i 3 njihova zamenika, plus još dvoje ili troje ili četvoro ljudi iz proširenog sastava.
Ogroman broj ljudi je u to uključen. Ovi izbori, kao i mnogi drugi, su pokazali da ljudi u biračkim odborima nisu baš dobro obučeni za taj posao, iako je bio učinjen neki napor da se oni malo bolje obuče, a ostale stvari koje su se dešavale van biračkih mesta su na ovim izborima bile mračne. Čula sam i dobila dokaze, bilo u vidu fotografija, bilo kao video-snimke, o velikim razmerama onoga što se zove izborno podmićivanje, to jest kupovina glasova. Dobili smo fotografiju iz jednog mesta sa severa Vojvodine na kojoj se vidi čovek koji je identifikovan kao službenik uprave carina, koji na kolima drži spisak i deli ljudima koji se tu pojave određene sume novca. Kako će se sa tim prijavama za ta moguća krivična dela proći pred tužilaštvom i sudom, ne umem da vam kažem, ali naravno da ima ljudi koji su dovoljno uporni – ja spadam među njih – koji će to pratiti, pa će u nekom trenutku videti šta se dešava.
Ovo je mala zemlja sa relativno malim biračkim telom. Mora da postoji način da se svi ti glasovi izbroje za nekih 4 ili 5 sati. Tako se utvrđuju izborni rezultati u Hrvatskoj. Oni daju uzorke, ali njihova komisija, na čijem čelu je predsednik vhovnog suda, ima dosta dobru administraciju koja relativno brzo utvrđuje stvarno stanje, javlja izborne rezultate bez donošenja papira i onda se pokaže da su u 99,9 odsto slučajeva izborni rezultati javljeni tačno.
Mi izmišljamo razne procedure i formalizme da bismo na neki način opravdali sami sebe, a na drugi način, kroz ove meni nejasne brojke tih biračkih mesta koja nisu dobro obrađena, možda čak i nešto manipulisali. E, bojim se da su sad u pogledu te izborne administracije naši izbori zapali u jedan sitničavi formalizam koji od nas vrlo dugo krije suštinu stvari, koja nas sve kao politička bića interesuje, a to je, brate, koliko je ko dobio glasova tačno u jedinicu. To mi ne znamo. Ne znamo ni da li ćemo večeras imati sednicu RIK-a, a nikad ne znamo ni šta je na dnevnom redu.
Dejan Ilić: Umesto RIK-a su praktično postavljeni jedna privatna agencija, Ipsos, i jedno udruženje građana, CeSiD, koji nam daju zvanične rezultate, i po njihovim rezultatima i procenama se proglašavaju pobednici izbora. Moj izbor je da im ne verujem i ako moj kandidat ili kandidatkinja ili stranka kažu „oni lažu“, ja sam spreman da izađem na ulicu. E, to vodi u tom smeru. Pritom, to ne mora da bude pristojna stranka. Imali smo radikale, koji su svake izbore podrivali i sumnjali u rezultate svih izbora i pretili da će oni to da isteraju na čistac, ako treba i silom. Dakle, ako mi više nemamo mesto na kome možemo pouzdano da se informišemo, to vodi u sukobe.
Vesna Pešić: Radi se o podrivanju poverenja u bilo kakvu politiku. Kad slušam ovo što priča Vesna, onda kažem „pa čekaj bre, ko je lud da izlazi na izbore kad ovi ne mogu da prebroje glasove“. Pa što se onda čudimo tako velikom broju apstinenata, ako je to tačno, ako se izbori odvijaju u ovakvom haosu. Koliko su građani ohrabreni da uzmu učešća u političkim procesima, ako vide da ovi nešto muvaju ili da ne mogu da prebroje glasove ili da su naprosto nesposobni. Znači, ljudi odbijaju da učestvuju u politici, da se angažuju, da iskažu svoje stanovište i politička svest odumire u Srbiji. Ljudi se uvlače u sebe i govore da sve to više nema nikakvog smisla.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ima tu još nešto: izborni rezultati se s pravom očekuju brzo, pre početka narednog, radnog dana. Rezultati ovih izbora će biti utvrđeni. Neće biti utvrđeni danas, možda ni sutra, verovatno ni prekosutra. A kada budu bili utvrđeni, onda gotovo nikoga neće interesovati.
Vesna Pešić: Proš’o voz!
Vesna Rakić-Vodinelić: Interesovaće mene, jako mnogo, zato što sa jednom koleginicom mislim da pišem knjigu o ovim izborima. Ja ću zaista da se posvetim tome, ali mislim da je malo takvih.
Dejan Ilić: Važno je pitanje da li je pobednik pobedio sa 50% plus jedan, ili je pobedio sa 57 ili 60%. Važno je da li je drugoplasirani bio na 15, 19 ili 20 i nešto posto. To su jako važni podaci. Ovde su odnosi snaga takvi da mi nismo ravnopravni unutar političkog prostora. Stranka na vlasti je pravila kampanju kao da su ovi izbori pitanje života ili smrti. Ako su pitanje života ili smrti, onda je svaki glas bitan i onda nije svejedno da li si pobedio sa 50,01, ili si pobedio sa 59 odsto. Onda je svaki postotak, svaki glas važan. Oni su napravili tu atmosferu u kojoj je utvrđivanje tačnih rezultata jako važno. U stvari, oni su ušli u kampanju tako da odvrate ljude od izbora, da ih ubede kako niko sem njih nema šanse. On je izašao i rekao „ja imam 12% više od svih“. A šta ako se ispostavi da ima svega par posto više od svih? Šta ćemo onda? Ovo nije poslednja bitka. Dakle, idu gradski izbori, verovatno idu i vanredni parlamentarni. Zato je važno da znamo kako se glasalo po gradovima. Važno je da znamo gde je on gubio sa 10 ili 12% razlike.
Vesna Rakić-Vodinelić: Orvel je napravio formulu koja će preživeti sve vlasti, da je neznanje moć, da je rat mir, da je sloboda ropstvo. Vučić je tu ugradio novi kamičak: laž je istina. Jer ono putem čega se ovde vlada su mediji sračunati na to da prenose lažne vesti, ili da ih prećutkuju. I kao da između njih, ma koliko različiti međusobni bili, postoji nekakav prećutni sporazum – e, sad ovo zatrpavamo, ovo više nije vest. On je pobedio, oni su svoje proslavili i sada se nećemo baviti analizama za nastrane profesore koji će napisati neke knjige koje niko neće čitati. I sada vi vidite kako se u toj laži o Davidu koji naspram sebe ima 10 strašnih lavova kandidata, odjednom voljom građana (božjom voljom) on pretvara u Golijata. Eto, to je ta laž u kojoj mi živimo, i zato mi je svaki broj važan. Važan mi je zato što su ljudi ipak izašli i glasali i moraju se poštovati. To je prvo. A drugo, hajde da počnemo nekad od nekog podatka, od nečega što je istina, ili nije. Ostavimo po strani ocene, tumačenja i nagađanja.
Vesna Pešić: Čim je raspisao izbore, pojavili su se notari, pa je 12 dana od kampanje izgubljeno na skupljanje potpisa. Šta god pipneš sve je skandalozno. Užasne stvari smo slušali o njegovim protivkandidatima, to su bila neviđena pljuvanja, sedenje po televizijama satima, sa mamama i tatama, koliko je on imao kila kad se rodio, da li 1.700 grama, njegova majka je rekla „Nisi imao 1.700, imao si 2.200“, a on joj je rekao „Mama, ti ne znaš koliko sam imao“.
Vesna Rakić-Vodinelić: Je l’ to stvarno bilo? Nisam gledala.
Vesna Pešić: Jeste, pa da, koliko je imao kila.
Svetlana Lukić: To je zaista ludilo bilo.
Vesna Pešić: Znači, ako uzmemo sve zajedno, treba da vidimo da li je druga strana dobila 16 ili možda 20, ili 18 odsto. Slika nije sasvim mračna. Jasno je da ovde imamo ogromno nepoverenje prema političarima, dok vlast uliva poverenje. Zbog čega? Zato što je naša socijalna struktura takva da većina obitava u tom strašno osiromašenom, neobrazovanom narodu, u tim ruralnim sredinama, gde nešto može da se dobije samo od vlasti. Znači, postoji samo vlast. I ta podela na vlast i narod se sad ogolila. Van nje su građani koji nemaju mnogo veze sa Vučićevim biračkim telom i možda su upravo oni ta skrivena većina u Srbiji. I njihov rezultat na izborima je veoma dobar. Mnogi su ga ocenili kao iznenađujuće dobar.
Veliki broj građana se prilično aktivirao, i mislim da taj angažman treba da bude put kojim treba ići dalje i videti šta može da se uradi, kako da planiramo beogradske izbore koji dolaze, verovatno i parlamentarne izbore, i kako da skinemo poklopac sa političkog života u Srbiji. Sve to nam omogućavaju glasovi za kandidata Sašu Jankovića. Preko njih ćemo izaći iz laži u kojima živimo. U tom smislu, nema razloga ni za kakvu depresiju. Da smo imali fer i normalnu predizbornu kampanju, da smo imali debate, Vučić bi ove izbore možda čak i izgubio.
Dejan Ilić: Saša Janković je imao herojsku kampanju, u tom smislu što je kampanju usmerio na rad na terenu, dakle „od vrata do vrata“ i na društvene mreže. Pokazalo se da u Srbiji najveći broj ljudi i dalje svoje mišljenje oblikuje prema informacijama iz tradicionalnih medija. Dakle, moramo da oslobodimo medije. Drugo, videli smo povećanu izlaznost u Beogradu, Novom Sadu i još nekim mestima u Vojvodini. Tamo je Vučić uglavnom padao ispod 50%.
Ali južno od Beograda, gde je izlaznost bila manja, Vučić je prolazio dobro. Tu su apstinirale opozicione pristalice. E, tu sad treba videti koju poruku uputiti tim ljudima, kako im reći da nisu zaboravljeni, da su i oni važni. Ako se setimo perioda pred 5. oktobar, Otpor je krenuo baš iz te Srbije južno od Beograda. Dakle, iz Niša. Ali šta su tada imali u Nišu? Lokalne medije kao uporišnu tačku od koje se širila ta slobodna teritorija. Dakle, ti ljudi nisu pristalice ovog režima, ali je kod njih izgleda uspela kampanja ovog režima da je opozicija u krugu Dvojke, da su to neki elitisti i snobovi – tu poruku treba razbiti. Treba im reći: „Vi ste važni. Svi smo jednako važni. Ljudi žive ovde i ljudi žive tamo i svi imamo zajednički cilj“.
Još jedna stvar je jako važna: očigledno je da ovde demonstracija moći i dalje igra ulogu u opredeljivanju ljudi, i ko demonstrira silu, taj prosto privlači jedan broj glasača, a ostale izbacuje iz izborne utakmice. Nema skromnosti. Saša Janković je imao herojsku kampanju u smislu uloženog napora, ali to je bila skromna kampanja. Nema skromnosti. Mora da se demonstrira sila.
Vesna Pešić: Snaga. Ja bih rekla „snaga“, jer bez snage ne možemo ništa da uradimo. Podsećam vas na Kolubaru 5. oktobra 2000. godine. Bez rudara ništa ne bi bilo. Tada se ušlo u taj deo biračkog tela. Setite se i Simeunovića, ubijenog sudije. Dejan je napravio dobru poentu.
Vesna Rakić-Vodinelić: Slažem se da je to bila zaista herojska kampanja koja je probudila energiju i koja je isijavala tom energijom, ali to nije snaga. I ima još nekoliko objašnjenja za centralni deo Srbije, proširenu Šumadiju. Tu je dosta jaka Socijalistička partija Srbije (SPS). SPS je preko svog vođstva podržala Vučića, ali ti ljudi su zapravo bili vrlo nezadovoljni time što nemaju svog kandidata. Mislim da je najveći broj apstinenata među njima.
Takođe, u doba Petog oktobra Kolubara je još uvek imala snage da diše, a sada imamo robovlasnički sistem koji je ovde dobio pravo građanstva otkad je premijer Vučić. To već duže vreme postoji u Crnoj Gori. Slušala sam kako se menadžment nekih fabrika tamo ponaša prema tekstilnim radnicama. One su u jednoj fabrici pored Nikšića morale da nose oko ruke crvenu traku u dane kada imaju menstruaciju, da bi opravdale to što idu više od dva puta u toku radnog vremena u vece. Sada je vlasnik te fabrike kupio jednu i u Srbiji. Vraćam se na Kolubaru – ona je u međuvremenu moralno desetkovana. Ljudi su izgubili svaku nadu.
Pokret oko Saše Jankovića je učinio dve značajne stvari: dobar broj ljudi se oslobodio straha i postao spreman da govori pod svojim imenom i prezimenom. Ljudi su se oslobodili od laži, oni sada prosto kažu „ovo nije istina, ovo je presna laž“. Ja imam poverenje u Sašu Jankovića, jer je on ustrajao u zaštiti ljudskih prava onda kad je to bio pionirski poduhvat.
Slažem se sa Dejanom da treba osloboditi medije. Kada su oni ljudi poginuli u fabrici oružja u Kragujevcu, ljudi koji žive u Kragujevcu zvali su prijatelje u Beogradu da čuju šta se dogodilo u njihovom gradu. Oni to više nemaju gde da saznaju.
Svetlana Lukić: Da vidimo kako su prošli neki od ovih kandidata i šta bi to moglo da znači za buduću političku scenu u Srbiji. Mislim tu pre svega na rezultate Dosta je bilo (DJB). I molim vas da pomenemo i onog Belog iz Mladenovca.
Vesna Pešić: Saša Radulović je napravio mnogo grešaka. Forsirao je izlazak jednog kandidata opozicije, jer će inače Vučić pobediti u prvom krugu. Onda se sam kandidovao i počeo da priča da sve radi protiv njega. Pokušao je da što više ošteti Sašu Jankovića gađajući Demokratsku stranku. Znači, on se borio protiv drugih kandidata i drugih stranaka, a prilepio se za tog Preletačevića, kao, on će povećati tu izlaznost. A sad kaže „Otresamo prašinu, idemo dalje“ i ne preuzima odgovornost.
Tako je završila DJB koja je mnogima ulivala poverenje time što to nisu ljudi iz one drljave, prljave Demokratske stranke, već novi ljudi, ostvareni u svojim karijerama, pošteni, kredibilni i šta sve ne. Međutim, pokazali su se kao neodgovorni i spremni da lažu. Njihov rezultat je porazan. Nema razloga da ovaj pokret koji se izblamirao na izborima bude uvažavan. Što se tiče Vuka Jeremića, čiji su to glasovi. Njega je podržao Boris Tadić.
Svetlana Lukić: I DSS.
Vesna Pešić: Možda i DS. On kaže da se neće povući, da će ići na formiranje političke stranke. Međutim, mi ne znamo ko su ti glasači, jer to može da se rasprši. Nedostaju nam prava detaljna istraživanja, da malo pojačamo i političku svest i saznanja o sebi samima. Na kraju da pomenem i Belog Preletačevića. Ko su ti ljudi koji su za njega glasali? Zašto se u situaciji koju ocenjujem katastrofalnom toliko ljudi opredeljuje za protestno glasanje. To me je zabrinulo. Da li ljudi uopšte žele bilo kakvu političku delatnost izuzev vlasti. Antipolitika nas neće izvesti iz ovog ćorsokaka.
Dejan Ilić: Sinoć je Vučić rekao da ide u Kinu, ali da ne zna da li kao predsednik republike ili kao predsednik vlade. Njemu je to svejedno.
Vesna Pešić: Pa i jedno i drugo, sad je i jedno i drugo.
Dejan Ilić: Tako on vidi institucije. Što se tiče Luke Maksimovića, mislim da je on bio zloupotrebljen i da je ovaj rezultat napravio tako što mu je neko duvao vetar u leđa. On je dobio mnogo veći prostor u medijima od drugih kandidata i njegova prezentacija u medijima nije imala negativan predznak. Čak su probali da od njega naprave neku vrstu estradne ličnosti, pa su krenule priče o njegovoj devojci. I odmah su krenula istraživanja javnog mnjenja koja su ga gurala visoko, čak do drugog mesta. Njegovu kandidaturu je odmah podržao Tomislav Nikolić.
Ne kažem da je on bio nečiji agent u toj priči, ali jesu ga prigrlili i podržali. Bez te vrste podrške on nema šta da traži na parlamentarnim izborima. Pravljenje stranke je mnogo ozbiljniji posao od kandidovanja za predsednika. Najviše bih se obradovao nekom poboljšanju u Demokratskoj stranci. I DS i Nova stranka su se praktično žrtvovale u ovoj kampanji, nisu tražile ništa zauzvrat. Dakle, potpuno su se podredile jednom kandidatu. Parlamentarni izbori su nešto drugo, jer na njih ideš kao stranka. I sad ja ne znam kakvi će tu dogovori da budu, to jest kako Saša Janković može da pomogne tim strankama na parlamentarnim izborima.
Svetlana Lukić: Da li će da napravi svoju stranku.
Dejan Ilić: Novoradikali ipak nisu ona radikalna stranka od pre 7, 8 ili 10 godina. Demokratska stranka je ista ona od pre 10, i pre 12 i pre 15 godina. Tu se ništa nije promenilo. Ljudi su se promenili, nagore po mom mišljenju, jer sada su još opakiji, još zloćudniji. Demokratska stranka se ne menja. Menjali su ljude na vrhu stranke, ali nisu se menjali strukturno, nisu menjali način rada, nisu menjali priču sa kojom izlaze pred ljude. Mislim da tu jako brzo mora nešto da se radi, jer idu parlamentarni izbori.
Uspeh Saše Jankovića ne mora da se preslika na parlamentarnim izborima. On bi mogao da se preslika na gradskim izborima. Ima raznih opcija. Moglo bi da se nešto napravi od ovih udruženja, grupa, raznih pokreta poput Ne da(vi)mo Beograd. Mogla bi da se napravi neka sprega između njih i Saše Jankovića. Ne znam, pričam. Ali nešto bi moralo tu da se dogodi. DJB će imati ozbiljan problem da objasni svojim pristalicama zašto su se ponašali ovako. Jako je važno šta će se događati u zaleđu iza Saše Jankovića, jer je tu očigledno napravljen najveći proboj. To jeste neki uspeh, u kome su učestvovale i DS i Nova stranka.
Vesna Pešić: Ako bi opozicija pobedila u Beogradu, onda se to jako reflektuje na unutrašnjost Srbije. To je veliko ohrabrenje za njih. Kad pričamo o budućnosti, čini mi se da se sve dešava suviše spontano. Ko sad sedi i razmišlja o beogradskim izborima? Zbog toga mislim da je važno da se napravi nekakav dogovor da se od tih repova koji su preostali, zajedno sa ovom entuzijastičnom grupom, zaista stabilizuje jedna snažna politička organizacija, pokret, stranka, kako god hoćete, koja će da radi taj posao i da sačeka spremna i brojanje glasova i sve ostalo.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ne mislim da u SNS-u rade neki timovi koji planiraju nastupe tate i mame i sve ostalo. Cela stvar može da se završi jednim od dva ishoda: ili da se njegova autokratija pretvori u otvorenu diktaturu, ili da se on popne na glavu ogromnom broju ljudi – jer nema većeg gneva od onog koji se budi kod ljudi kada shvate da ih prave majmunima i da potcenjuju njihov zdrav razum. On se svojim diskursom bliži tački kad će mu od seljaka do vrhunskog intelektualca reći „ma skini mi se, čoveče, s grbače, prosto više ne mogu da te podnosim“. Meni se čini da je to njegova sudbina.
E sad, da se vratim na ove ostale. Mislim da su ovi predsednički izbori bili prosto pogrešno protumačeni. Oni su bili vođeni od strane nekih ljudi, a tu pre svega mislim na Vuka Jeremića i na Sašu Radulovića, kao da su to parlamentarni izbori. Sve njihove procene su se pokazale pogrešnima, na primer da će veliki broj kandidata izvesti glasače. To se radi na republičkim izborima, kada treba isterati onih famoznih 5%. Niti je Luka Maksimović smanjio broj belih listića. Ne, njihov broj je stalno isti, već decenijama u Srbiji. Niti da će te kampanje izvući mlade ljude. Neki su izašli , ali da bi glasali za Luku Maksimovića.
Luka Maksimović je mladić skromnih sposobnosti, ali Preletačević je nešto što jako dobro odslikava celu ovu elitu, i on je zapravo glumačko-estradni fenomen, koji će biti interesantan onoliko koliko je to bio Bepe Grilo u Italiji. Slažem se, naravno, izbori za Beograd su veoma značajni, ali i tu se vidi veliki značaj vraćanja sistemu političkih stranaka, jer tu su ljudi obučeni za strateško planiranje. Takvih ljudi ima u Demokratskoj stranci. Za imena tih ljudi ja nisam čula dok nisam počela s njima da sarađujem povodom ovih izbora, i to su odlični ljudi. Političke stranke nisu samo zlo i partokratija. Dajte da vidimo taj neki niži srednji ešalon u tim strankama, koji na svojim leđima iznosi izbore, i tehnički deo kampanje, pa i ovaj kreativni deo kampanje, koji razmišlja o budućnosti stranke kao organizacije, koja treba da nadživi svoje članove.
Vesna Pešić: Imamo i u parlamentu neke od tih stranaka, koje veoma dobro nastupaju. Recimo, Marko Đurišić, koji je nekada bio u Demokratskoj stranci, on je jako dobro nastupao u parlamentu. Hoću da kažem da ima dosta tih ljudi koji su dugo u strankama, koji se nigde nisu obrukali. I sad je pitanje upravo te sposobnosti da mi sve što imamo skupimo i oformimo neku snagu koja može da parira ovom sistemu.
Vesna Rakić-Vodinelić: Tu značajna odgovornost pada na Sašu Jankovića, koji je najviše glasova pridobio. To je on, na kraju krajeva, i najavio: odgovornost prema svojim biračima.
Svetlana Lukić: Dakle, imamo taj relativno veliki broj ljudi koji su izašli i dali glas Saši Jankoviću. S druge strane, nekako bi morao da proradi najzad taj nagon za samoodržanjem, jer ova mahnita vlast se neće zaustaviti sama.
Dejan Ilić: Njihov plan je da očiste parlament od opozicije. Dakle, oni će ovo da predstave kao ubedljivu pobedu, kao da su počistili sve druge – otud ta rečenica „ja sam imao 12% više od svih drugih“ – i onda se ulazi u parlamentarne izbore sa idejom da se počisti opozicija iz parlamenta. Jasno je k’o dan šta će oni da rade. Isto će raditi i sa Beogradom. Njihova ideja je da oni budu jedini na vlasti.
Vesna Pešić: Vlast i narod.
Dejan Ilić: Pitanje je kako se na to odgovara. Saša Janković je dao jedan od mogućih odgovora. Sad, šta je sledeći korak? Mislim da on sam ne može. Mora da ima organizaciju. Ova vrsta skromnosti i sklanjanja iz prvog plana, koju su demonstrirale i Demokratska stranka i Nova stranka – to je preporuka za dalje. Prvi red njihovih zvaničnika treba da se skloni u stranu, neke druge ljude treba pustiti napred.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ja bih prvo da dobijem rezultate ovih izbora, pa kad dobijemo rezultate po gradovima, onda ćemo bolje sve videti, a i ja ću moći da napišem svoju knjigu o RIK-u. A onda ljudi iz drugih struka treba da analiziraju, da probaju da naslute odakle stižu ti rezervoari glasova, prema geografskom rasporedu. Nije to tako teško.
Peščanik.net, 12.04.2017.
IZBORI I PROTESTI 2017.