Alptraum

Nemačka reč za “noćnu moru” nema nikakve veze sa Alpima, ali je ova paretimologija dobra za početak gotske, grimovske bajke: u maloj podalpskoj državi je vođa koji se već pokazao kao izrazito loš vladar ukrao izbore i prisvojio vlast. Posle uvodnih osmeha, brzo je pokazao kako je još gori nego ranije. Spojio je ministarstva nauke, kulture, obrazovanja i sporta da bi lakše uništavao proizvodnju i prenos znanja, pamet i individualnost. Spojio je policiju i tužilaštvo, da bi sprečio propisane pravne i istražne postupke. Sledio je prvi paket mera, kojim je osiromašio već siromašne, udario po maloj deci (obdaništa i osnovne škole), majkama, trudnicama, penzionerima – posebno dizajniranim zakonom je smanjio penziju za 25.000 penzionera koji su povišice dobili od prethodne socijalističke vlasti, za zasluge i najviše državne nagrade, uključujući Miru Cerara i Svetlanu Makarovič, najveću živu slovenačku pesnikinju. Na najvećoj državnoj proslavi je promenio nacionalnu himnu, odredio tabu na zvezdu (a i crveno je postalo sumnjivo). Otpustio je prevremenim penzionisanjem mnogo ljudi na univerzitetima (uz pitanje zašto su to univerziteti dozvolili), smanjio plate svim javnim službenicima. Sada tome dodaje drugi talas sličnih mera, uz jednostavni recept da pre penzijske reforme otpusti sve što je pamet (opet), a da radnike natera da rade do smrti. A da ne zaboravim, zaustavljeno je isplaćivanje honorara slobodnjacima u kulturi, i osiromašena je javna agencija za knjige.

Sam vođa se ne odaziva na sudske pozive u međunarodnom procesu u kojem je optužen za korupciju (opet oružje, a o njegovim prethodnim “poslovima” na tome području su dva hrabra novinara izdala tri ogromne knjige, uglavnom dokumenata), čime javno pokazuje da sud nema moći. Ministar unutrašnjih poslova (i tužilaštva) ruča javno sa tajkunom u postupku, onim iz prvog reda pomenute proslave. Kadrovske promene, izbacivanja nepodobnih i nameštanja dece vođine stranke, rođaka, supruga i ljubavnica ne mogu se naprosto nabrojati za samo 8 meseci vlasti; upravo se uvodi institucija (“holding” + “slaba banka”) koja će progutati preostalu državnu privredu i novac i podrediti sve vođinim slugama. Državnoj televiziji je smanjena pretplata, što će je naprosto uništiti – uz to je tetraministar izjavio da će ova “socijalna” mera pomoći siromašnima, jer im se pretplata smanjuje za JEDAN evro, što znači da će godišnje moći da popiju čak šest kafa više izvan kuće – neka ih dobro rasporede! Napomena: najrazličitijim “merama” i suludim kadrovanjem je državna televizija u prethodnom vođinom mandatu pretvorena u njegovo propagandno sredstvo, koje je posledično izgubilo dobar deo publike; kada je vođa izgubio izbore 2008, nova vlast, da ne bi padala u iste greške, nije ni taknula državnu televiziju, koja je nastavila da radi za vođinu stranku, i dobrano doprinela prevremenom padu vlade – pa da li da ih žalimo što im se ovo dešava? Naravno, jer je državna televizija neophodna institucija demokratije: država je finansira da bi (možda) kvalitetno i nekomercijalno obaveštavala i kritikovala. Medijima, posebno štampanim, preti se novim PDV-om, koji će ih takođe uništiti; jasnoće radi, upravo su u ovim uslovima mediji skoro ponovo procvetali, sa odličnim komentarima i analizama. Da bi takve stvari funkcionisale, vođina većina u skupštini deluje kao cirkus, vanrednih zasedanja je skoro više nego redovnih. Glatko odbijanje zakona o pomoći invalidima je tu detalj, simbolički obeleženo nejasnom smrću pobunjenog mladog invalida, u staračkom domu, kamo su ga protiv volje i svake humanosti gurnuli…

Ništa strašnije nego drugde, reći će na sve naviknuti i oguglali čitalac iz regiona. Sigurno, i poenta priče nije u tome da je Slovenija bila “nešto drugo”, već u tome što se pokazuje kako je stvorena slika, ako nije potpuna laž, neverovatno krhka. No stvar nije samo regionalna. Vođa je nedavno začudio svetske medije izjavama da je Slovenija na rubu bankrota, i da će morati da traži međunarodnu pomoć: na to su bonitetne agencije odmah smanjile ocene u Sloveniji, što je vođi poslužilo da uvede ostatak mera prisvajanja države. Zatim je došla njegova izjava da je situacija mnogo bolja, zahvaljujući njegovim merama. To se poklapa sa njegovim novim međunarodnim nastupom, na zasedanju UN, gde se prikazao kao vođa inicijative protiv genocida. Savesna pravnica Neža Kogovšek Šalamon napisala je da je takvo zastupništvo u suprotnosti sa ulogom vođe u brisanju 25.000 građana Slovenije tokom rata: dodajmo tome oružarske afere, ponašanje prema ratnim izbeglicama, Romima 2006. i rasističke ispade posle izbora 2011. Stvar dobija nove međunarodne i ne samo retoričke dimenzije pozivom na potporu (naslovljenom kao “zahvalnost naroda sveta”) svetskom vođi borbe protiv genocida, koji je izdao berlinski Institut za kulturnu diplomatiju: ne samo da svi treba da se svrstamo iza vođe, nego i iza njega, koji je “neprekidno radio” na tome već godinama, i “neumorno putovao” da bi postigao svetsku saglasnost, jer iza njega stoje ni manje ni više nego i “mrtvi”, žrtve genocida… Praktično istoga dana, nazad u Sloveniji, smenjeni šef policije je predao dužnost novom, koji je tog jutra naredio istragu i pretres Zorana Jankovića i kruga njegove rodbine i saradnika, a popodne izjavio, pre nego što je ijedna od stotinjak kutija zaplenjenog materijala otvorena, da će tužba biti podignuta: simbolički ili operativni posao, ili oboje? Nazad u UN, vođa istog dana sa visine izjavljuje da je on tu zbog važnih poslova, i da ne prati događanja kod kuće. Ne brine više provincijalno spletkarenje, neka nas brine nešto ozbiljnije…

U toj tački je buđenje iz noćne more nužno. Zloba i spletka iz noćne more se prelivaju preko granica male podalpske države. Već izvesno vreme, u Sloveniji više “ne pale” paraliberalne zamerke građanstvu o tome kako drsko i neopravdano očekuje regulaciju tržišta, socijalu i druge besmislice normalne, pravne i socijalne države. Kritički diskurs je posvuda, povremeno zanosno pametan, skoro kao u osamdesetim godinama prošlog veka. Pa ipak, ni u stranci Zorana Jankovića, niti u strankama izbledele levice koje su ga manje ili više minirale, niti u izgubljenim strankama koje su petnaest godina bile na vlasti, nema ni moći ni glasa koji bi opravdali mogućne prevremene izbore, tehničku vladu, ili bilo koje drugo rešenje koje može prekinuti prelazak u diktaturu. Ostaje najmanje, najjeftinije, najmoćnije: razotkrivanje i smeh istog dana, ne naknadno divljenje duhovitom komentaru koji se odnosi na događaj od prošle nedelje: francuski Ginjoli, u SAD Džon Stjuart (navodim samo dva primera, u svetu ih ima mnogo), neko ko će odmah, već samo citiranjem razotkriti jutrošnju glupost i manipulacije, najbolje na televiziji, koja je svima još uvek najdostupnija. Nije izvesno da će Džon Stjuart srušiti Mita Romnija, kao što nije izvesno da su Ginjoli doveli do pobede Fransoa Olanda: no negde će se očuvati, lepiti, u saće hvatati rezerve pameti. Pa neka ga troše i trutovi i medvedi, ko god, samo da za neko vreme bude uverljiva i pouzdana opozicija.

Peščanik.net, 01.10.2012.