Najpre imamo rat, a onda rat o ratu. Napad Vladimira Putina na Ukrajinu odvija se na poljima i u gradovima, u vazduhu i na moru, ali se bitke vode i u jeziku. Da li je to rat ili „specijalna vojna operacija“? Da li je to neizazvana invazija ili intervencija u ime ljudskih prava, čiji je cilj zaustavljanje genocida koji vrše ukrajinski nacisti nad govornicima ruskog jezika? Putinova velika slabost u tom ratu narativa je očigledan besmisao njegovih tvrdnji – ako je hteo da se poveruje u njegove laži morao je da uspostavi barem minimum kredibiliteta. S druge strane, slabost zapada, a posebno Sjedinjenih Država, proizlazi iz nečega što bi trebalo da bude najčvršći oslonac u argumentaciji protiv Putina: iz ideje ratnih zločina. Taj pojam daje zakonski i moralni oblik našoj nagonskoj odbojnosti prema takvim zločinima. Radi bazičnog osećanja pravde i mobilisanja svetskog javnog mnjenja pojam ratnih zločina morao bi biti kristalno jasan.
Užasna svedočanstva o vansudskim pogubljenjima, mučenju i neselektivnom granatiranju kuća, stambenih zgrada, bolnica i skloništa u kijevskom predgrađu Buči i na periferiji Černihiva, Harkova i Sumija daju težinu optužbama da je Putin ratni zločinac.
Do kraja aprila kancelarija za ljudska prava UN-a dobila je izveštaje o više od 300 pogubljenih civila. Bilo je i verodostojnih izveštaja o seksualnom nasilju koje su počinili ruski vojnici, kao i o otmicama i deportacijama civila. Po ukrajinskoj državnoj tužiteljki Irini Venediktovoj, Rusija je do 21. aprila počinila više od 7.600 registrovanih ratnih zločina.
S druge strane, odnos Sjedinjenih Država prema ratnim zločinima već dugo je problematičan. Zbog duge istorije izbegavanja odgovornosti, američke optužbe da Putin i njegove snage sistematski vrše ratne zločine u Ukrajini izgledaju više kao zgodan adut protiv neprijatelja nego kao potvrda univerzalnih principa. Time se potkopava upravo ona institucija koja bi na kraju mogla da izvede Putina i njegove podređene pred lice pravde: Međunarodni krivični sud (MKS).
Već dugo postoje dve škole mišljenja o suđenjima za ratne zločine. Jedna kaže da je to univerzalna dužnost. Budući da ljudska bića imaju jednaka prava, za njihovo kršenje mora se odgovarati na sudu, bez obzira na nacionalnost ili politička uverenja počinilaca. Druga škola tvrdi da se pravo na proglašavanje pojedinaca ratnim zločincima stiče pobedom u ratu – da je to politička odluka, a ne moralni imperativ.
Još za vreme Drugog svetskog rata, usred teorijske rasprave o tome šta bi trebalo uraditi s nacističkim vođama posle rata, američko Međunarodno pravno društvo saznalo je od Čarlsa Vorena, bivšeg američkog zamenika državnog tužioca, istoričara Vrhovnog suda i dobitnika Pulicerove nagrade, da „pravo na kažnjavanje nije nešto što pobedničkoj strani u ratu daje međunarodno pravo, već ono proizlazi iz same činjenice pobede“. Voren je s odobravanjem citirao Džejmsa Vilforda Garnera, drugog američkog znalca o tome, koji je pisao da je pitanje krivičnog gonjenja za ratne zločine „naprosto stvar o kojoj odlučuje pobednička strana u ratu na osnovu svoje politike i svojih interesa“. „Drugim rečima“, dodao je Voren, „to je čisto političko i vojno pitanje i ne treba ga tretirati kao stvar pravosuđa ili nešto što proizlazi iz međunarodnog prava“. Kao što je 1945. napisao poljski advokat Manfred Lahs, čiju su jevrejsku porodicu ubili nacisti, ideja da je suđenje za ratne zločine „stvar političkog interesa“ pretvorila bi međunarodno pravo u „slugu politike“ i „fleksibilan instrument u rukama političara“.
Izuzetno je važno da ratni zločini koji su nesumnjivo već počinjeni u Ukrajini – i oni koji će gotovo izvesno biti počinjeni nad civilima u narednim nedeljama i mesecima – ne budu shvaćeni kao „fleksibilan instrument u rukama političara“. Oni takođe ne bi smeli biti oblikovani „politikom i interesom“ niti biti njihovi taoci. To je pitanje pravde. Ubijeni, mučeni i silovani važni su kao pojedinci, a ne samo kao primeri Putinovog varvarstva. Želja da se sudi njihovim ubicama i zlostavljačima proističe iz imperativa da se poštuje njihova individualnost, da se obnovi, koliko god je to moguće, dostojanstvo koje im je oduzeto nasiljem.
Ali to je, u ovom slučaju, i praktično pitanje. Ako se optužbe protiv Rusije za ratne zločine shvataju kao instrumentalne a ne kao principijelne, one će se rasplinuti u naklapanjima tipa „ali šta je sa…“: da, Putin je užasan, ali šta je sa… Umesto da uoči jasnu razliku između zapadnih demokratija i Rusije, veliki deo sveta će se zadovoljiti udobnim relativizmom. Ako ratni zločini nisu univerzalna ogrešenja, oni su prosto prst koji se može uperiti samo u jednom pravcu, to jest u bilo koga s kim smo upravo sad u sukobu. Naravno, nikad u nas.
***
Čini se da je Bajdenova administracija, čak i pre nego što je Putin započeo invaziju 24. februara 2022, planirala da iskoristi ruska nedela kao poziv demokratskom svetu da se ujedini u osudi. Toga dana The New York Times je izvestio da „zvaničnici administracije razmišljaju o tome kako da nastave informacioni rat protiv Rusije, istaknu potencijalne ratne zločine i suzbiju moskovsku propagandu“. Nije to nužno cinizam – s obzirom na Putinovo strahovito nasilje nad civilima u Čečeniji i Siriji i očigledan prezir prema međunarodnom pravu, bilo je verovatno da će njegove snage počiniti takve zločine u Ukrajini.
Ali predviđanje zločina i planiranje kako da se oni iskoriste jasno pokazuju da američka administracija optužbe za ratne zločine shvata kao korisno sredstvo u ideološkim protivnapadima na Putina. Još 10. marta, znatno pre saznanja o masovnom ubistvu civila u Buči, američka ambasadorka u Ujedinjenim nacijama Linda Tomas Grinfild rekla je za BBC da ruska dejstva u Ukrajini „predstavljaju ratne zločine; to su napadi na civile koji se ne mogu opravdati… ni na koji način“.
Nedelju dana kasnije i dve nedelje pre prvih izveštaja iz Buče, Bajden je govorio o Putinu kao „ratnom zločincu“. Tada se činilo da američki predsednik nije sasvim siguran u to da je mudro koristiti takvu optužbu – u početku, kad su ga upitali da li bi upotrebio te reči, odgovorio je „ne“; zatim je zamolio reportera da ponovi pitanje i onda odgovorio potvrdno. Važno je imati u vidu da Bajden nije govorio o napadima ruskih vojnika na civile na terenu, već o granatiranju ukrajinskih gradova. Možda je upravo to bio razlog njegovog oklevanja: civilne žrtve vazdušnih napada dronovima, raketama i bombama su neprijatna tema u novijoj američkoj vojnoj istoriji.
Pošto je tada odlučio da izgovori tu optužbu, Bajden je kasnije, kad su počele da kruže stravične slike iz Buče, morao da je pojača. Najpre je 4. aprila otišao korak dalje od kvalifikacije Putina kao zločinca i pozvao da se ruskom predsedniku „sudi za ratni zločin“. Onda je 22. aprila pritisnuo nuklearno dugme optužbi za ratna zlodela: genocid. „Pustićemo advokate da odluče, na međunarodnom nivou, može li se to okvalifikovati kao genocid, ali meni izvesno tako izgleda“. Pomenuo je i „genocid koji se zbiva na drugoj strani zemaljske kugle“, očigledno ciljajući na Ukrajinu.
Bajden je to izjavio iako je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven rekao novinarima 4. aprila: „Na osnovu onog što smo dosad videli… a videli smo masovna ubistva, videli smo ratne zločine. Nismo videli sistematsko uništavanje ukrajinskog stanovništva podignuto na nivo genocida.“
Saliven je naglasio da zaključak da je počinjen genocid zahteva dug proces prikupljanja dokaza. Citirao je nedavno objavljeni zaključak Stejt dipartmenta da napadi vojske na Rohindže u Mjanmaru predstavljaju genocid. Zaključak je donet 2022; nedela su počinjena 2016. i 2017. Stejt dipartment je naglasio da je sproveo „rigoroznu činjeničnu i pravnu analizu“.
Jasno je da takva analiza nije prethodila Bajdenovoj odluci da optuži Putina za genocid. Na pitanje o genocidu 22. aprila, portparol visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava odgovorio je: „Ne, nemamo dokumentovane obrasce koji bi na to ukazivali“. Bajdenova olaka upotreba tog termina je utoliko štetnija što u njoj, mada nesvesno, odjekuje Putinova groteskna tvrdnja da Ukrajina vrši genocid nad govornicima ruskog jezika u Donbasu.
Nije problem što Bajden greši, već što na taj način odvraća pažnju od onog u čemu ne greši. Zahvaljujući takvom preterivanju, oni koji žele da ignorišu ili pravdaju ruske postupke lako mogu da odbace rastuću gomilu dokaza o užasnim zločinima u Ukrajini kao još jednu epizodu u informacionom ratu. Kada su previše revnosno ubacile izraz „ratni zločinac“ u međunarodni diskurs o Putinu i učinile da to izgleda kao unapred pripremljeni narativ, Sjedinjene Države su zapravo potkopale pouzdane dokaze za takav zaključak. Naduvavanjem optužbi za ratne zločine u optužbu za genocid, retorika zamenjuje dokaze i onemogućava SAD da podrže bile kakve mirovne pregovore, jer kako se može pregovarati sa vinovnikom genocida? Paradoksalno, na taj način se minimalizuju stvarna nedela: ako nisu na nivou najvišeg zla, da li su to onda „samo“ ratni zločini?
***
Činjenica da je moralni stav Sjedinjenih Država o ratnim zločinima duboko kompromitovan čini ove Bajdenove greške još štetnijima. Test za svakoga ko insistira na primeni nekog skupa pravila je pitanje da li ih primenjuje na samoga sebe. U sukobu sa Putinom veoma je važno da se Sjedinjene Države suoče s činjenicom da su redovno propuštale da to učine.
Devetnaestog novembra 2005, pripadnici Prve američke mornaričke divizije masakrirali su 24 iračkih civila u Haditi, među kojima je bilo žena, dece i starih ljudi. Nakon što je bomba pored puta ubila jednog američkog vojnika i teško ranila dvojicu, marinci su izvukli petoricu muškaraca iz taksija i pogubili ih na ulici. Narednik Sanik Dela Kruz kasnije je svedočio da je urinirao po lešu jednog od ubijenih. Onda su marinci ušli u obližnje kuće i pobili stanare – 9 muškaraca, 3 žene i 7 dece. Većina žrtava je ubijena preciznim hicima izbliza.
Onda se u zvaničnom izveštaju za medije tvrdilo da je 15 civila ubila bomba pored puta, a da su marinci i njihovi irački saveznici ubili 8 „pobunjenika“ koji su na njih otvorili vatru. Četiri meseca kasnije, kad je Tim Makgerk objavio rezultate istrage u magazinu Time, pokazalo se da je to laž. Kad je Makgerk prvi put marincima pokazao dokaze – snimak i svedočenje očevidaca – rečeno mu je da je to propaganda Al Kaide.
Ova reakcija liči na koordinirano zataškavanje. Niko iz komandnog lanca marinaca nije kasnije svedočio da ima ikakvog razloga za sumnju da se dogodio ratni zločin. Potpukovnik Džefri Česani, komandant bataljona, kasnije je optužen za nepoštovanje dužnosti jer nije istražio i prijavio incident, ali ta optužba je odbačena. Odbačene su i optužbe protiv 6 drugih marinaca, a sedmi je oslobođen krivice na sudu. Štabnom naredniku Frenku Vuterihu, zapovedniku odreda koji je počinio ubistva, oduzeti su oficirski čin i plata, ali ni on nije kažnjen zatvorom.
U svojim memoarima pod naslovom Šifra Haos (Call Sign Chaos, 2019) general Džejms Matis, koji je ubrzo posle masakra preuzeo komandu nad Prvom mornaričkom divizijom, a kasnije bio Trampov ministar odbrane, naziva masovno ubistvo u Haditi „tragičnim incidentom“. Matis je očigledno smatrao da su neki od marinaca bili van sebe:
„U tom haosu su doživeli suženje svesti i nisu bili u stanju da razlikuju stvarne od prividnih pretnji u pometnji bitke… U jednom trenutku, marinci su morali da reaguju, ali su neki od njih propustili – ili nisu bili u stanju – da naprave razliku između onih koji ih ugrožavaju i nedužnih. Zaključio sam da su neki napravili tragičnu grešku, a drugi izgubili osećaj discipline… Nedostatak discipline se proširio naviše kroz komandni lanac. Konkretno, grub je propust ne primetiti i ne istražiti tragični događaj koji u toj meri odstupa od norme. Preporučio sam pismeni ukor za zapovednika divizije – general-majora – i dvojicu viših poručnika.“
Matis nigde nije upotrebio izraze „ratni zločin“, „masakr“, „masovno ubistvo civila“ ili „zataškavanje“. Pored toga, bio je rešen da oslobodi krivice vojnike nižeg ranga koji su toga dana učestvovali u nasilju u Haditi. „Uradili ste sve što ste mogli“, uveravao ih je, „da biste ostali verni standardima koje su američki vojnici poštovali u našim mnogobrojnim ratovima“.
Po čemu se „tragični incident“ u Haditi razlikuje od ubijanja civila u Ukrajini? Postoje neke važne razlike. Za razliku od Rusije danas, Sjedinjene Države imaju medijske organizacije koje su dovoljno slobodne i nezavisne da mogu da dovedu u pitanje vojni izveštaj o događajima. Pored toga, one imaju izabrane političare koji su spremni da osude zločin – godine 2006, na primer, Džo Bajden je rekao da sekretar odbrane Donald Ramsfeld treba da podnese ostavku zbog Hadite. Viši vojni zapovednici, među njima i Matis, očigledno imaju odbojnost prema zločinima. S druge strane, Putin je nadmeno odlikovao 64. specijalnu motorizovanu brigadu za „ogromno herojstvo i hrabrost“ nakon što je tu jedinicu Ukrajina optužila za ratne zločine u Buči. Takve zvanične podrške Prvoj mornaričkoj diviziji nije bilo. Te razlike su važne i treba izbegavati lažna izjednačavanja.
Ipak, neprijatna istina je tu. Jedan od najuglednijih rodova američke vojske počinio je masovni zločin u zemlji koju su Sjedinjene Države jednostrano napale. Niko na položajima autoriteta ništa nije preduzeo sve dok Time nije izvestio o tom događaju. Niko ni na jednom nivou komandnog lanca, od najviših oficira do vojnika koji su ubijali, nije smatran odgovornim. Dosuđene sitne kazne nikog nisu odvratile od takvih postupaka u budućnosti. U martu 2007. marinci su ubili 19 nenaoružanih civila u blizini Džalalabada, u Avganistanu, u incidentu koji je, prema pisanju New York Timesa, „bio upadljivo sličan ubijanju civila u Haditi“. Ni ovog puta niko od marinaca koji su učestvovali u tome i niko od njihovih nadređenih nije ozbiljno kažnjen.
Možda je najvažnije to što ova i druga masovna ubistva u Iraku ili Avganistanu nisu promenila način na koji se svesni činovi nasilja nad stranim civilima prikazuju u zvaničnom američkom diskursu. Neprijatelj vrši ratne zločine i o njima laže. Mi imamo „tragične incidente“, „tragične greške“, a u najgorem slučaju gubitak discipline. Kad američke oružane snage rade loše stvari, to su sasvim netipične i trenutne reakcije na strašne pritiske ratnih uslova. Uslovljavanje koje ih omogućuje, duboko usađen nagon da se takvi događaji zataškaju, kao i propuste da se počinioci izvedu pred lice pravde ne treba shvatiti kao sistemske probleme. Nigde američka ideja o sopstvenoj izuzetnosti nije vidljivija i opasnije nego u ovakvoj kategorizaciji vojnog zločina.
***
Jedini način da se stane na put dvostrukim standardima je osnivanje nadnacionalnog krivičnog suda sa zadatkom da sudi onima koji krše ratno pravo – ko god oni bili i šta god bili njihovi navodni motivi. Godine 1872. to je predložio Gustav Mojnier, jedan od osnivača Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Njegova ideja je počela da se uobličuje posle Drugog svetskog rata i Holokausta, kad je komitet Generalne skupštine Ujedinjenih nacija sačinio nacrt statuta međunarodnog krivičnog suda. Taj pokušaj su, međutim, omeli SSSR i njegovi saveznici. Devedesetih godina prošlog veka, kombinacija završetka hladnog rata i masovnih zločina počinjenih za vreme raspada Jugoslavije i u Ruandi dala je tom predlogu novi podsticaj. Na konferenciji u Rimu, u junu i julu 1998, na kojoj je učestvovalo 160 država i više desetina nevladinih organizacija, usvojena je povelja Međunarodnog krivičnog suda. Taj statut je stupio na snagu u julu 2002. i sud je počeo da radi naredne godine.
Usvajanju statuta usprotivila se samo jedna od 5 stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – Kina. Velika Britanija i Francuska su podržale i u potpunosti prihvatile njegovu jurisdikciju. Druge dve zemlje su ostale u podjednako ambivalentnom odnosu prema ovom sudu: Rusija i Sjedinjene Države. Obe su potpisale Rimski statut – Rusija u septembru 2000, Sjedinjene Države tri meseca kasnije, ali ni jedna ni druga ga nisu ratifikovale. Putin je odbio da ga iznese pred Dumu u Moskvi, verovatno zbog međunarodne osude ratnih zločina koji su pod njegovim vođstvom počinjeni u Čečeniji. Džordž V. Buš se povukao iz Suda u maju 2002, posle američke invazije Avganistana i izjave da „naš rat protiv terorizma tek počinje“.
Sjedinjene Države su onda započele ono što je Iv Begbede, međunarodni advokat koji je učestvovao u Nirnberškom procesu 1946, nazvao „virulentnom svetskom kampanjom čiji je cilj uništavanje legitimnosti suda zbog zaštite američkog suvereniteta i američkih državljana“. Na pozadini „rata protiv terorizma“ Kongres je usvojio Zakon o zaštiti pripadnika američke vojske (ASPA) 2002. godine, čiji je cilj izuzimanje američkog vojnog osoblja (i privatnih ugovarača poslova vezanih za rat) iz jurisdikcije MKS-a. Tim zakonom su uvedene brojne restrikcije na saradnju Sjedinjenih Država sa MKS-om; između ostalog, zabranjuje se vojna pomoć zemljama koje sarađuju sa sudom. Pored toga, 2002. Sjedinjene Države su zahtevale (neuspešno) da Savet bezbednosti UN-a donese rezoluciju kojom se američki vojnici i zvaničnici koji učestvuju u misijama Ujedinjenih nacija trajno izuzimaju iz jurisdikcije MKS-a. Krajem 2004. Kongres je usvojio Nederkat amandman, kojim se zabranjuje, uz ograničene izuzetke, finansijska pomoć svakoj zemlji potpisnici Rimskog statuta.
Napadi na MKS dostigli su vrhunac 2. septembra 2020, kad je Trampova administracija uvela oštre sankcije protiv Fatue Bensude, bivše ministarke pravde u Gambiji, koja je tada bila glavna tužiteljka MKS-a, i Fakisa Mošokoka, advokata i diplomate iz Lesota, koji je bio na čelu jednog odeljenja ovog suda. Sjedinjene Države su to učinile na osnovu izvršne naredbe kojom su aktivnosti tih zvaničnika Suda proglašene „nacionalnom pretnjom“. Pretnju su predstavljala „nastojanja MKS-a da vodi istragu o američkom vojnom osoblju“. Trampov državni sekretar Mark Pompeo nazvao je Sud „sasvim propalom i korumpiranom institucijom“.
Pre godinu dana Bajdenova administracija je ukinula sankcije protiv Bensude i Mošokoka zato što su „neprikladne i nekorisne“. Ali Sjedinjene Države nisu ublažile svoj osnovni stav prema ovom sudu, a on rečima Bajdenovog državnog sekretara Entonija Blinkena glasi: „Nastavlja se naše snažno neslaganje sa postupcima MKS-a u vezi sa avganistanskom i palestinskom situacijom. Zadržavamo svoj dugotrajni prigovor na nastojanje Suda da uspostavi jurisdikciju nad državama koje nisu članice, kao što su Sjedinjene Države i Izrael“.
U načelu, neprijateljski stav prema MKS-u ukorenjen je u prigovoru da Sud ulaže neprihvatljive napore da uvuče Sjedinjene Države u sporazum koji one nisu ratifikovale – zapravo, da ih podvrgne zakonima s kojima se nisu saglasile. Da je to tačno, takvo stanje stvari zaista bi bilo neprihvatljivo i arbitrarno. Ali ta navodna briga nema osnova. MKS ne pretenduje na jurisdikciju nad državama – on sudi pojedincima.
Ta razlika je bila izuzetno važna Nirnberškom sudu, koji je naglasio da „zločine protiv međunarodnog zakona vrše ljudi, a ne apstraktni entiteti, i odredbe međunarodnog prava mogu se nametati samo kažnjavanjem ljudi koji su izvršili takve zločine“. Štaviše, Sjedinjene Države već su potpisale sporazum kojim su definisani zločini u nadležnosti MKS-a. Taj sud se ravna prema presedanima i praksi međunarodnih krivičnih sudova koje su Sjedinjene Države zdušno podržavale i u njima učestvovale: nirnberških i tokijskih procesa posle Drugog svetskog rata i sudova osnovanih 90-ih godina prošlog veka radi krivičnog gonjenja pojedinaca odgovornih za zločine u Jugoslaviji i Ruandi. Ako MKS nema legitimitet, nemaju ga ni ti sudovi.
***
Tužna istina je da je posvećenost Sjedinjenih Država MKS-u prestala ne zbog pravnih načela, već iz istog motiva koji pokreće Putina. One su vodile agresivne ratove i nisu želele da omoguće krivično gonjenje svojih vojnih i političkih čelnika za zločine koji bi u tim ratovima mogli biti počinjeni. Godine 2005. postalo je jasno da se stavovi Sjedinjenih Država rukovode tim praktičnim razlogom, a ne principima. Sjedinjene Države su odlučile da ne blokiraju odluku Saveta bezbednosti kojom se zločini počinjeni u sudanskom regionu Darfur predaju tužiocu MKS-a (uzdržale su se od prigovora). Zatim su podržavale krivično gonjenje sudanskog predsednika Omara al Bašira na MKS-u i ustupanje objekata MKS-a u Hagu Specijalnom sudu Sijera Leonea radi suđenja bivšem predsedniku Liberije Čarlsu Tejloru za zločine počinjene u Sijera Leoneu.
Američka podrška bila je dobrodošla, ali je sudu nanela jednaku štetu kao i otvoreno neprijateljstvo, jer je nagoveštavala da su za Sjedinjene Države jedini stvarni ratni zločini oni koje čine – Afrikanci. Do danas, svih tridesetak slučajeva kojima se bavio MKS odnose se na pojedince iz Centralnoafričke Republike, Obale Slonovače, Demokratske Republike Konga, Kenije, Libije, Malija ili Ugande. Takva selektivnost je navela Afričku uniju da MKS nazove „neokolonijalnim sudom“ i da od svojih članica zatraži da ne sarađuju u tim suđenjima. Koliko god ta optužba bila pogrešna, ona je uverljiva kad se ima u vidu da su Sjedinjene Države naizmenično priznavale legitimitet MKS-a za suđenje Afrikancima i osporavale ga nazivajući sud korumpiranim kad bi se pojavila mogućnost da se on bavi istragom zločina koje su počinili Amerikanci.
Posle ruske invazije Ukrajine, više od 40 država članica MKS-a, među kojima su evropske u većini, ali su tu i Japan, Čile, Kolumbija i Kostarika, zvanično je zatražilo od Suda da „istraži sve slučajeve ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida koji su se navodno dogodili na teritoriji Ukrajine od 21. novembra 2013. nadalje“. Tužilac MKS-a Karim Kan počeo je to da radi. Ključna je sledeća činjenica: mada sama Ukrajina nije potpisnica MKS-a, ona je već prihvatila nadležnost Suda za ratne zločine na svojoj teritoriji, najpre 2014, a zatim ponovo 2015. „u neograničenom trajanju“.
Ukrajina je izabrala da MKS bude telo koje istražuje i krivično goni ruske zločine protiv njenog stanovništva. Dakle, ako ima izgleda da se Putin i njegovi saučesnici izvedu pred lice pravde zbog ubistava, silovanja i torture, jedino nadležno telo može biti MKS. Ako „suđenje za ratne zločine“ koje je zatražio Bajden 4. aprila ove godine uopšte bude moguće, ono se može događati samo u Hagu.
Bajdenova administracija to vrlo dobro zna. Jedanaestog aprila Čarli Sevidž je napisao za New York Times da zvaničnici „žustro raspravljaju o tome u kojoj meri Sjedinjene Države mogu ili treba da sarađuju s Međunarodnim krivičnim sudom u istrazi ruskih nedela u Ukrajini“. Ali administracija istovremeno širi maglu oko tog pitanja. U svom brifingu za medije od 4. aprila, Džejk Saliven, savetnik za nacionalnu bezbednost, rekao je: „MKS je očigledno mesto gde se u prošlosti sudilo za ratne zločine, ali ima i primera, u drugim sukobima, uspostavljanja drugih mehanizama“. Obećao je da će se o „prikladnom mestu za utvrđivanje krivice“ odlučivati „u konsultacijama sa saveznicima i partnerima širom sveta“. Ali svi ti važni saveznici su članovi MKS-a, dok je Ukrajina – najvažniji od njih – izričito poverila Sudu zadatak da počinioce privede pravdi.
Zašto se i dalje izbegava očigledna istina? Ogroman jaz zjapi između Bajdenove visokoparne retorike i Putinovih zločina na jednoj strani, i upornog odbijanja Sjedinjenih Država da podrže instituciju koju je stvorila međunarodna zajednica radi krivičnog gonjenja zbog ogrešenja o moral i zakonski poredak na drugoj. U tom procepu dolazi do raznih relativizacija i dvosmislenosti. Što duže Sjedinjene Države budu izbegavale jasan stav prema Sudu to će Putinu biti lakše da otpiše gnev zapada kao dvolični teatar, a i druge zemlje će biti sklonije ciničnom otklonu od čitave stvari.
Od 24. februara više puta je rečeno da zapadne demokratije, ako žele da poraze Putina, moraju biti spremne da žrtvuju nešto od svog komfora. Nemačka, na primer, mora da se odrekne ruskog gasa. Sjedinjene Države moraju da se odreknu svog statusa izuzetnosti u vezi s pitanjem ratnih zločina. One ne mogu da povuku jasnu razliku između sebe i Putinove tiranije sve dok bezrezervno ne prihvate da standardi koji važe za Putina važe i za njih. A to mogu učiniti tako što će se pridružiti MKS-u.
The New York Review of Books, 28.04.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 27.05.2022.
UKRAJINA