Anti Romi, Mirijevo

Još mogu pouzdano da hodam, i to bez štapa ili drugih pomagala. Idem i gledam, svašta se može videti i sresti na ulicama i bulevarima. Da li sam možda odocnio da budem putopisac po beogradskim zapuštenim sokacima, punim ogromnih rupa i teške periferijske depresije?

Ovo je moje lokalno hodoljublje od juče, kako bi to rekao rahmetli Zuko Džumhur. Nisam se najbolje proveo, što i nije bilo moje očekivanje. Šetnje su sredstvo protiv tmurnih misli, ali ovde stvar stoji obrnuto, takva mi je narav, sve što vidim, neposredno primam osećanjem jakog pesimizma, nejasne strepnje i svoje i tuđe krivice, ni sam ne znam pred čim.

Moja trasa, koja vodi od Mirijeva negde do Bogoslovije i natrag, nešto manje od dva sata bržeg hoda, pomaže mi da ne mislim ni o čemu, verujte, moguće je. Samo valja brojati korake.

Na uglu Mirijevskog i Višnjičkog bulevara stoji tročlana policijska patrola, sa dva vozila. Malo su se preprečili, po mom sudu nepotrebno agresivno, ali valjda tako to mora da bude, ako je još u toku ona kampanja hvatanja pijanaca.

Policijska patrola, ili kako se zvanično zove, ne zaustavlja nikoga. Video sam, u odlasku prema Bogosloviji, nekoliko jakih mašina, čiji se vozači nimalo ne štrecaju mahnito jureći mimo i pored organa reda. Organi ih, sa svoje strane, nisu udostojili nikakve pažnje.

Nešto slično se ponavljalo i kad sam se vraćao, policajci su još bili na istom mestu, sa istim, preprečenim rasporedom. Malo kao da su se dosađivali, tri žuta prsluka su se skupljala na jednom mestu, a zatim zauzimali položaje po ćoškovima. Policijski posao je nedokučiv, slabo plaćen a težak. Mnogi od njih imaju dvokratno radno vreme, danju štite zakon a noću ga krše. Eno, sami su uhapsili najboljeg inspektora, iz razloga koje samo bolji inspektori od njega znaju.

Iz Višnjičkog bulevara se začula buka, nešto kao cirkular koji zapinje o čvor, pa je nosilac te kakofonične grmljavine, neka freza sa prikolicom napravljenom ko zna od čega, skrenuo tačno tamo gde je stajala patrola. Jedan od žutih prsluka, koji se trenutno našao u kolima, istrčao je, noseći u rukama znak za zaustavljanje, preprečio put toj skalameriji koja se jedva kreće i naredio da stane strogo desno.

Dva momka, svaki od oko dvadesetak godina, sedeli su zajedno za upravljačem te naprave, disciplinovano su zaustavili svoje vozilo uz trzanje pri kočenju i spustili se na trotoar. Vukli su prikolicu, a u njoj plastične flaše, nešto skalupljenih kartona, neke krpe i druge artikle čiju prirodu i potrebu je bilo teško razaznati.

Evo šta sam ja kao prolaznik očekivao, gledajući u Mirijevu svakodnevno takva vozila i poznavajući neke njihove vlasnike: Mislio sam da će pametni policajac da opomene momke da budu pažljivi, jer niko od njih nema niti je ikad imao dozvolu za tu vrstu nemoćnih klepetala, i da ne ometaju saobraćaj. Bar ne više nego što se mora.

On je, međutim, tražio od onog starijeg dečaka neki ugovor, koji takvi sakupljači protraćenih sirovina sklapaju sami sa sobom, jer sa kim bi drugim? Ali, momak reče da takvo nešto nema, niti je znao da treba. Mora da radi, samo njih dvojica su u stanju da zarade nešto u celoj familiji. „Ko će nas da zaposli, majstore?“, pitao je policajca.

„To nije moja briga“, reče on.

Nadao sam se da će posle toga da ih pusti, jer više nije imao šta da traži, niti da nađe. Osim…

Drugi policajac je uzeo svoju motorolu i pozvao nekoga. Nisam više brojao korake, nego čekao. Za desetak minuta dojurilo je vozilo parking-servisa, opremljeno za uklanjanje specijalnih vozila. Pauk!

„Šta to radite ljudi?“, pitao je onaj momak. „To mi je sredstvo za rad!“

„To nije moja briga“, izdeklamova istu rečenicu isti policajac.

Rasklimatanu frezu, zajedno sa prikolicom, momci iz parking servisa su utovarili vrlo spretno, pazeći da ne oštete limariju ili gume.

Nikada nisam video takvu scenu: frezu i prikolicu sa skupljenim smećem, odnosi pauk.

Vlasnici opasne mašine mogu odmah za njima. Moraju da plate odnošenje, negde blizu 5.000 dinara, da bi svoje dobro vratili u posed.

„Gde da nađem pare?“, mirno je pitao vlasnik, više sebe, nego organe reda.

„To nije moja briga!“, reče onaj.

„Treba mi pet dana da to zaradim, ako mi se posreći. Ali čime?“

Nije dobio odgovor. Neki ljudi su krišom slikali nadrealnu scenu na uglu dva bulevara: na vrhu specijalnog vozila, kao tragična, nadrealna igra čudnim predmetima, fovistički vajarski opit, stajala je freza i krenula na leđima pauka brže nego ikad.

„Bravo momci!“, rekao sam policajcima koji su ulazili u svoja vozila. „Jedva ih stigoste, ko zna šta nose!“

„Gledaj svoja posla“, rekao mi je krupniji od njih.

Odustao sam od pešačenja i sačekao autobus 74. Seo sam na desnu stranu i ponovo video grafite koje gledam nedeljama, ispisane ogromnim crnim slovima na fasadama dvadesetak stambenih zgrada u Mirijevskom bulevaru. Bilo je i novih: „Cigani smrde“. „Anti Romi – Mirijevo“. „Mrzim cigane!“ „Romi – Marš iz Srbije“. „Cigani prenose zarazu“. „Smrt Romima!“

Nisam rekao da je nadrealna scena sa zaplenom freze u bilo kakvoj, makar dalekoj vezi sa nesmetano raširenom agresivno posejanom mržnjom. I parolama koje niko ne želi da uoči i prekreči kao sramnu legitimaciju ovog grada. Mada, čudovišno je to, ko bi ga znao! Polako se navikavamo na grafite, oni su nastali iz naših života. Nacizam ovde slobodno živi i osvaja nove slobode.

Nisam rekao da policajci vole ili ne vole Rome, i da su nekoliko sati samo njih čekali i dočekali na uglu dva bulevara. Oni su, možda, samo dali sebi oduška, našli za svoju zabavu spore, bezopasne i nemoćne, i prostački se iživljavali.

Oni su samo radili svoj posao, u ime izabranog naroda.

Peščanik.net, 14.12.2018.