Engleski sud je u svojoj odluci Case of Proclamations 1611. uspostavio pravo suda na ograničenje kraljevskog prerogativa. Tu moć sudska vlast u Srbiji još uvek nije dostigla. O izmenama zakona o utvrđivanju porekla imovine i veoma autentičnom tumačenju zakona o sprečavanju korupcije govore Nemanja Nenadić i Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija. Razgovor vodila Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Zbog ove pandemije koja je ponovo pomahnitala, pored nas prolaze kamioni puni nekih važnih stvari koje će imati dugoročne posledice, a koje šira javnost ne primećuje. U stvari, često to nisu kamioni nego avioni i nosači aviona. Pre nekoliko dana stupio je na snagu izmenjeni Zakon o utvrđenju porekla imovine. Koliko je to važan zakon? Ovo nije loš momenat da vidimo kakva je predistorija ovih izmena, da bi smo znali kakve su bile intencije ove vlasti.
Nemanja Nenadić: Za prevozna sredstva videćemo šta će biti, vidimo sada da se pominju neke daleke destinacije, neka ostrvlja u indijskom okeanu kao moguća meta ispitivanja. Kada govorimo o Zakonu o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu mi možemo da govorimo sa pravne strane i da analiziramo njegove odredbe takve kakve su, da vidimo šta one mogu da postignu u praksi, a možemo da gledamo i jednu drugu stvar: šta su sve predstavnici naše države govorili o tom zakonu i kakve namere su stajale iza najave donošenja i samog donošenja. I onda imamo nesrazmeru između brojnih najava od strane državnih organa i njima bliskih sredstava informisanja, o tome kako je reč o aktu koji treba da donese nekakve revolucionarne promene, da dovede do ostvarivanja pravde… Sa druge strane imamo jedan zakon koji nosi puno dilema i mogućnosti da se neke njegove odredbe tokom primene pokažu kao neustavne, pa da na kraju za efekat imamo nove nepravde i možda dodatno opterećenje umesto ostvarivanja prihoda za budžet.
Zakon još pre godinu dana je usvojen i da taj period nije bio iskorišćen za to da se vidi mogu li te odredbe da opstanu u praksi, u pravnom sistemu, i mogu li da donesu željeni efekat. Umesto svega toga dobili smo neke minimalne promene u poslednji čas, otklanjanje jedne od potencijalnih neustavnosti u vezi sa definicijom nezakonito stečene imovine, ali su ostale sve druge brojne dileme koje se tiču pre svega mogućnosti da Poreska uprava u ispitivanju porekla imovine i utvrđivanju poreza ide preko onog roka koji postoji uobičajeno u standardnim poreskim propisima za zastarelost.
Svetlana Lukić: A to je 5 godina?
Nemanja Nenadić: Da, u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji je donet još 2002. godine, postoji rok zastarelosti od 5 godina. Drugim rečima, Poreska uprava kao državni organ ima mogućnost da ide 5 godina unazad i da utvrdi da neki građanin nije prijavio svoje prihode i da na njih nije obračunat porez. Evo to su sada na svojoj koži osetili ovi radnici na internetu, je l’ da, kako su se ovaj se nazvali kao grupacija, kojima je Poreska uprava unazad za 5 godina ispostavila račune za neki neobračunati porez. Ovde, u ovom Zakonu o utvrđivanju porekla imovine imali smo, dok je on pisan, prvo predlog ministarstva pravde da se taj porez obračunava počev od 1. januara 2007. godine, i taj datum je delovao kao da je slučajno izabran.
Međutim mogli smo da čujemo njihovo objašnjenje, da su od tog datuma uspostavljene neke evidencije unutar Poreske uprave i da će oni efektivno moći da prate stanje i da porede stanje sa svojim evidencijama, stanje nečije imovine, počev od 1. januara 2007. godine. Onda su se čuli mnogi glasovi protiv tog datuma i tako su ljudi tvrdili, pa zašto sada 1. januar 2007, da li to znači da će biti neispitani prihodi iz sumnjivih privatizacija, na primer iz 2001-2002. i tako dalje. Da li to znači da će ostati neispitani nezakoniti prihodi iz devedesetih godina… Mislim da je opet postupljeno na najgori način, dakle, zbog populizma je ukinuto i to ograničenje, a da pritom ni u jednom ni u drugom slučaju nismo mogli da čujemo neko jasno obrazloženje na koji način takva jedna norma uopšte može biti ustavna, ako se ima u vidu onaj opšti rok zastarelosti od 5 godina koji je jednom nastupio. Ne može sada nešto što je zastarelo da odstari, ne postoji takav pravni mehanizam u našem sistemu.
Svetlana Lukić: Ovaj zakon je predstavljen kao antikorupcijski zakon, evo sad ćemo mi da pohvatamo sve koji su se nezakonito obogatili. Tu mogućnost su, zar ne, imali i u proteklih 18 godina? Ovi sadašnji su na vlasti skoro deset godina. Da li su uopšte koristili mogućnosti koje im je pružao taj zakon i zašto misliš da su sada uradili to što su uradili?
Zlatko Minić: Nemanja je malopre rekao ključnu reč – populizam. Naime, 2003. je počeo da se primenjuje taj Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, on je doneo mogućnost unakrsne provere imovine, provere prihoda, troškova… i praktično svega onoga čime će se baviti i ovaj zakon. I taj zakon je najavljivan kao nekakav veliki pomak, ali ne kao antikorupcijski nego kao pomak ka borbi protiv utaje poreza. Tada je dosta u fokusu bila estrada, znači kategorija ljudi koji izbegavaju plaćanje poreza. I godinama se tu ništa nije dešavalo, i onda smo mogli u jednom trenutku da čujemo da je postojao problem sa nekakvim podzakonskim aktima koji nisu bili doneti. U jednom trenutku je bio novi talas entuzijazma: evo sad smo usvojili neke akte, sad ćemo početi da ih primenjujemo, pa se opet na kraju ništa nije desilo.
I onda se s vremena na vreme moglo čuti nešto o tom zakonu i intenzivira se priča o tome sa Aleksandrom Vučićem koji koristi to kao još jedan čaroban štapić koji će rešiti sve probleme. Njegov prvi čarobni štapić je bilo hapšenje Miškovića, znamo svi kakav je epilog te antikorupcijske priče koja se svela na kraju na poresku priču. A evo i ova njegova druga velika antikorupcijska priča, odnosno Zakon o poreklu i imovini i svi ti talasi najavljivanja „sad će, sledećeg meseca“, na kraju se ponovo sve to svelo na jedan poreski zakon čiji je prevashodni cilj da se naplati određeni iznos, 75% tog novca, i da se napuni budžet. Taj zakon je naravno trebalo da izrađuje ministarstvo finansija, da ga ono predstavi i da ga ministar finansija brani u skupštini.
Isključivo iz populističkih razloga to je palo na ministarstvo pravde i na ministarsku koja onda u Skupštini izgovara rečenice kao što je „ovo je jedan antikorupcijski zakon par excellence“. Svaki zakon može imati antikorupcijski efekat, gotovo svaki, nije to sporno. Policija i tužilaštvo i ovako treba da istražuju kada mediji otkriju da je neko, ne znam, nabavio 24 stana, da je sam sebi prodao firmu, da je kupio stan za novac za 200.000 koji je donosio u 20 tranši iz Kanade, tako di bi i tako trebalo da se time bave. Taj antikorupcijski efekat je praktično, hajde da kažem, kolateralna šteta naplate poreza. Ali osnovni problem jeste u tome što će se vrlo teško post festum dokazati korupcija.
Ako smo Nemanja i ja, ja kao javni službenik, a on kao privatni partner, pre 5 godina zaključili nekakav dil, na osnovu kog sam ja dobio 500.000 evra, a on nekakve pogodnosti, vrlo će se teško dokazati da je Nemanja meni dao 500.000 evra koji su sada meni neobjašnjivi višak imovine. I efekat će biti da ću ja 375.000 morati da vratim, a 125.000 ostaje meni. Tako da, dugoročno posmatrano, ovde se može desiti da imamo jedan drugačiji efekat, a to je da korupcija poskupi, tj da s obzirom na to da moram da računam da ću ostati bez tri četvrtine mita, moraću da podignem cene mojih usluga kada radim sa privatnim partnerima.
Svetlana Lukić: Naravno, uvek se postavlja pitanje kriterijuma, jer svi ne mogu da budu obuhvaćeni. Svi smo mi pre svega zainteresovani za efekte koje će ova nova zakonska rešenja imati na sistemsku korupciju, a ne da li je neki umetnik zaradio u nekoj kafani na Ibarskoj magistrali, a nije platio porez.
Nemanja Nenadić: Zakon je koncipiran tako da ga sprovodi Poreska uprava, i to jedna posebno formirana jedinica, i njihova potencijalna meta su praktično svi oni građani za koje imaju podatak da su stekli tokom određenog perioda, tokom neke tri godine, imovinu u vrednosti veće od 150.000 evra. To su ti potencijalni subjekti provere. E sada, koliko ima takvih građana uopšte i koliko će kontrola ova posebna jedinica moći da sprovede tokom recimo jedne godine, mi ne znamo. A to je jedan od osnovnih podataka koje je trebalo znati pre nego što je uopšte zakon donet. Jer nije svejedno ako tih obveznika ima milion ili ako ih ima samo 100 hiljada ili samo 50 hiljada. Prema tome mora da se planira i broj ljudi i broj kontrola i same zakonodavne mere. Dakle to je prva nepoznanica, koliko uopšte ima onih koji treba da budu kontrolisani.
Svetlana Lukić: Oprosti, Nemanja, oni kažu da će u početku biti 20 tih eliot nesova. Pa, mislim, oni ne mogu da stignu da provere ni sumnjive iz Bloka 45. I opet se vraćamo na pitanje prioriteta.
Nemanja Nenadić: Upravo tako, upravo zato su prioriteti bitni, a imamo koncepciju u Zakonu gde se oni određuju na osnovu procene rizika. Dobro, to jeste neka standardna procedura. Ali nema naznaka da će ti elementi procene rizika biti javni. Znajući kako Poreska uprava inače postupa, malo je verovatno da ćemo te kriterijume moći da saznamo. E sada, kriterijumi su važni upravo da bi se znalo i ovo o čemu je Zlatko pričao i ovo što si ti rekla, a to je pitanje ko će biti kontrolisan; da li će to biti neki političari, neki javni službenici koji su imali mogućnost da odlučuju o vrednim ugovorima, ili će to biti neki nakupci sa Kalenić pijace i neko ko je pevao u Beču pa nije prijavio prihode od tog nastupa. To je nešto što ne znamo, a morali bismo da znamo da bi se procenjivalo da li je zakon antikorupcijski ili nije.
I dodatni razlog za veću javnost podataka su upravo izjave ljudi iz vlasti, koji su otvoreno govorili da sumnjaju na to da su njihovi politički protivnici stekli neku imovinu za koju nemaju objašnjenje. Oni su praktično kroz te izjave stvorili sumnju u to da će zakon biti primenjivan pravično. Dakle nije reč o nekoj sumnji koju iznosimo vi ili ja, nego su oni sami na taj način doveli u sumnju svoje namere. Kada postoje nekakvi dokazi o korupciji, onda ovaj zakon uopšte nije potreban jer Srbija još od 2009. godine ima zakon koji omogućava da se u fazi nekih krivičnih istraga, ne samo za korupciju već i za druga krivična dela, privremeno oduzme imovina za koju vlasnik nema dokaza o sticanju. Sa te strane ovaj zakon možda i ne bi ni imao neke antikorupcijske efekte. On ih može imati samo u odnosu na ljude za koje ne postoji apsolutno nikakva sumnja u to da se su se bavili nekim kriminalom, ali jednostavno imaju imovinu od neobjašnjive vrednosti nesrazmernu njihovim prihodima, i gde onda se kroz ovaj postupak možda sazna nešto novo.
Svetlana Lukić: Da se podsetimo da je Aleksandar Vučić molio da on bude među prvih desetoro kojima će se ispitivati poreklo imovine. Zlatko, molim te da nam objasniš termin „troškovi koje ima fizičko lice“.
Zlatko Minić: To je nešto što je uvedeno ovim izmenama. Dakle, da sva ta razlika između tih prihoda i imovine imovina ne bi bila oporezovana, oduzeće se ti neki troškovi koje je neko imao u tom periodu ili će se dodavati na trenutno stanje. Ono što je sporno jeste da zakonom nije uređeno na koji način će se utvrđivati kakvi su ti troškovi, nego će to, da li ministarstvo finansija ili Poreska uprava, podzakonskim aktom to da propisuje. I to ostavlja opet nekakvu mogućnost da taj neko eventualno ostane ispod cenzusa ili da se nađe iznad tog cenzusa od 150.000 evra. Mada to nije toliko sporna stvar kada se uporedi sa nekakvim drugim velikim problemima koje ovaj Zakon donosi.
Ali ono što si pomenula jeste vrlo specifično, to je to naručivanje ko bi trebalo da se nađe na tom spisku koji teško da ćemo ikada videti, kategorija ili pojedinaca koje treba kontrolisati. I onda naravno možemo da se plašimo da li će se zaista na osnovu nekakvih realnih kriterijuma i potreba da se ispitaju kategorije ljudi koji rade sa javnim novcem, paralelno uz nekakve kategorije ljudi koji su možda ostvarivali astronomske prihode od privatnih poslova, a utajili su porez, nego nam ostaje taj strah da će se naručivati. Pa neko može da naruči za sebe da bude ispitan, a onda mi možemo da se zapitamo, da li kada već on može da naruči da treba da bude među prvima ili među prvih deset kako je rekao koje treba da ispita, da li mi zaista možemo da očekujemo da će sada taj organ kome je naloženo da ga ispita smeti da nađe da nešto nije u redu, ili je ovo naručivanje nekakve indulgencije, naručivanje nekakve apriori abolicije od bilo kakve odgovornosti.
Evo ja sam dobio potvrdu da sam čist, a sada hajde da vidimo šta se dešava sa svim mojim političkim protivnicima za koje razni naručeni analitičari i tabloidi već mesecima ili godinama pričaju da su korumpirani, ili da su bili korumpirani i da su zaradili milione i stotine miliona evra. To je to što izaziva taj strah i nije samo Vučić taj koji naručuje. Imali smo prilike da slušamo čak i u raspravi o ovom zakonu kako treba odmah ispitivati opoziciju, kao da je reč o zakonu o utvrđivanju ko je veći lopov.
Nemanja Nenadić: Jako dobro zvuči da država, je l’ da, ispituje poreklo imovine. Građani su kivni zbog raznih nepravdi, oni vide brojne slučajeve sumnjivog bogaćenja, ne samo političara, već i drugih ljudi i onda svakako je ovaj Zakon nešto što će kod ljudi izazvati, makar u prvi mah, pozitivne reakcije. E sada, ako se posmatra i sa te strane, pitanje je da li će im se to obiti o glavu. Jer ako znamo kako je prošao recimo takozvani Zakon o ekstraprofitu, niti je ispravio društvene nepravde, niti su, je l’ da, ostvareni dovoljni finansijski efekti kojima su se donosioci nadali. Ako znamo kako su prošli oni socijalistički zakoni o ispitivanju porekla imovine, veliko je pitanje hoće li ovaj zakon na kraju doneti čak i te političke koristi onima koji su ga predložili.
A inače, Vučić je svojevremeno rekao u skupštini „biće do kraja godine donet Zakon“, a mislim da je to bila 2013. godina. Tako da, oni koji su imali najviše razloga da se boje ovog zakona, imali su i dovoljno vremena da sklone imovinu negde gde će biti sigurnija od kontrolora, za svih ovih 7-8 godina. Ima i jedna anegdota oko toga koliko je ovaj Zakon u stvari ispočetka najavljen kao populističko sredstvo, a nije se znalo šta njime uopšte treba da se postigne. Mene su nakon te Vučićeve najave zvali iz kabineta ministarke da me pitaju, dobro, da li mi možemo da im predložimo neka rešenja kako bi taj Zakon mogao da izgleda? Ja sam pitao tog službenika iz kabineta: „Pa dobro, rekli ste mi naziv zakona, Zakon o ispitivanju porekla imovine, ali šta vi konkretno želite da regulišete kroz taj zakon?“ Čovek nije znao da mi kaže.
Dakle, ljudi iz vlade su dobili nalog da pripreme takav zakon ali bez ikakvih naznaka o tome koji je to problem konkretno koji treba da se reši, a da nije rešen već postojećim propisima. Ali nikada nismo čuli zaista, ni tokom pripreme zakona, ni nakon njegovog donošenja, zašto oni mehanizmi koji su u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji ustanovljeni 2002, pa kroz podzakonski akt 2006. godine, nisu doneli rešenje. A ne da se predlaže novi propis koji će da reši problem toga što neko nije želeo da primeni ranije.
Zlatko Minić: Ni u jednom trenutku nije ni bila ideja da ovo bude antikorupcijski zakon. To je bila ideja da to bude jedan populistički akt, jer se od te 2013. na ovamo, usvajaju razna strateška antikorupcijska dokumenta i nigde se apsolutno ne pominje ovaj zakon kao antikorupcijski mehanizam. Tako da jasno je od samog početka, to je nešto što treba da podigne rejting, da zvuči dobro narodu, a onda je sve to došlo do toga da bi moglo i da donese neke prihode u budžet.
Nemanja Nenadić: Iako se i u naslovu govori o tome da je reč o zakonu o utvrđivanju porekla imovine, kada se pogleda suština onoga što se reguliše, vidi se da je, u stvari, reč o prihodima. Dakle predmet oporezivanja nije samo imovina, već ona imovina za koju se ne može dokazati zakonitost prihoda, što nas na kraju dovodi do zaključka da je reč o zakonu koji će da oporezuje neke prihode za koje ne postoji jasan zakonski osnov. E sad, imamo praktično situaciju gde će neko ko ne može da dokaže svoje prihode od recimo 500.000 evra, ako je kupio za tih 500.000 evra neku nekretninu, skup automobil, umetničke slike i tako dalje, on će po ovom zakonu biti oporezovan. A neko drugi ko je činio iste stvari, nezakonito ili na nepoznat način ostvario prihod takođe od 500.000 evra, a u međuvremenu je taj novac spiskao na nešto šta god…
Svetlana Lukić: Maldive, Sejšele…
Nemanja Nenadić: Da, da, ili na drogu, na provod, na bilo šta. E takva osoba neće biti oporezovana iako je suštinski počinila potpuno isti poreski prekršaj. Isto tako onaj ko je kupio nešto i drži u inostranstvu, može biti oporezovan, ali je razložno očekivati da će biti daleko teže utvrditi takvu imovinu i oporezovati je, nego u slučaju da je reč o imovini koja se nalazi u Srbiji. I naravno, imamo kao posebno pitanje imovinu koju nisu stekli pojedinci već, već pravna lica, preduzeća u njihovom vlasništvu. Čini mi se da ovaj zakon ne omogućava oporezovanje takvih nekih prihoda jer se oni u principu mogu objasniti nekim poslovnim transakcijama koje imaju makar formu koja omogućava legalnost, tako da ne verujem da će i takva imovina moći da se podvede pod oporezivanje na osnovu ovog Zakona. To vam sve govorim kako bih pokazao da postoji određena nekoherentnost ovog pravnog rešenja…
Svetlana Lukić: Najblaže rečeno.
Nemanja Nenadić: Najblaže rečeno, da…
Zlatko Minić: Znači treba živeti od danas do sutra i ne ulagati u bilo kakva trajna dobra, ako ste korumpirani.
Svetlana Lukić: Pa da, šalješ decu u francuski vrtić, letuješ na Bahamima, ideš na paraglajding… i onda je sve u najboljem redu. Dobro, htela da vam zamolim da nam objasnite ovu sagu sa „autentičnim tumačenjem“ članova Zakona o sprečavanju korupcije. Intencija predlagača je, izgleda, bila da se sa spiska javnih funkcionera izbrišu hiljade ljudi, i da na taj način budu izuzeti od kontrole kojoj podležu oni koji imaju tu titulu.
Nemanja Nenadić: Nekada se znalo čemu služi autentično tumačenje. Znalo se da ono služi tome da omogući Skupštini da precizira nešto što nije dovoljno precizno u samom zakonu koji je ona usvojila. Postoji i drugi problem, a to je da imamo nekoliko primera gde su kroz donošenje autentičnog tumačenja suštinski menjane odredbe zakona. Dakle, nije ništa precizirano u okviru onoga što zakon kaže, već je zakon izmenjen. I onda može da se postavi pitanje, pa zašto Skupština to radi, zašto pisci, narodni poslanici ne predlože izmene zakona, i izmene zakon, je l’ da, tako kao što su želeli. Odgovor na to pitanje je – dejstvo autentičnog tumačenja.
Ono deluje od momenta kada je zakon donet, a ne od momenta kada je usvojeno autentično tumačenje. I zato je ono sredstvo koje može drastično da podrije pravni poredak. I kažem, ovo nije jedinstven slučaj, imamo nekoliko primera gde su menjani poreski zakoni i sudski procesni zakoni, na način koji je išao direktno suprotno onome što je pisalo u originalnom tekstu. I sada imamo jedan takav primer gde ne samo da oni ljudi koji su novom definicijom isključeni iz pojma javnog funkcionera, neće biti funkcioneri od sada pa na dalje, već se smatra da oni nisu bili funkcioneri ni od prvog septembra prošle godine, kada je ovaj konkretan zakon donet.
Svetlana Lukić: Oni su time abolirani za sve eventualne prekršaje?
Nemanja Nenadić: Da, abolirani su za sve eventualne prekršaje, pa čak i krivična dela, ako su ih načinili, jer Zakon o sprečavanju korupcije recimo ima i jedno krivično delo koje se tiče skrivanja podataka o imovini funkcionera, dostavljanje lažnih podataka i tako dalje. Prvobitan tekst autentičnog tumačenja ove nove definicije javnog funkcionera je isključio gotovo sve sudije, tužioce, dve trećine sudija Ustavnog suda, sve direktore osnovnih škola, generalnog sekretara predsednika republike i brojne druge funkcionere koje imenuje predsednik republike. I tu spisak nije konačan, nikada ga nismo ni videli, a Agencija za borbu protiv korupcije se nije u vezi sa tim uopšte oglašavala. Mi smo ovako, na prvu loptu, identifikovali ove funkcionere i skrenuli pažnju javnosti, pa i narodnim poslanicima, da to treba da isprave. I oni su zaista delimično i ispravili, hajde da kažemo da su smanjili štetu. Tako da sada od ovih maločas pobrojanih, recimo direktori škola su ostali izostavljeni.
Ali izgleda da njima nisu bili meta direktori škola, već kao što smo mogli da čujemo od Aleksandra Martinović tokom skupštinskog izlaganja, njemu je izgleda ideja bila da se izostave članovi uprave fakulteta. Mislim da se to zovu saveti fakulteta, pa je on izričito pomenuo članove iz reda zaposlenih, smatrajući da oni ne treba da budu javni funkcioneri. U redu, mogao je da predloži izmenu zakona tako da se ona odnosi samo na njih, ali umesto da učini tako, valjda mu se učinilo elegantnije da prođe čitava stvar kroz autentično tumačenje. A možda je bio cilj da se sačuvaju neki konkretni pojedinci koji nisu poštovali zakon od prvog septembra do sada, od moguće kazne. Ali ono što je ovde gore od posledica za primenu ovog konkretnog zakona, koje su apsurdne – evo rekao sam vam, direktori škola su izostavljeni, a recimo ostaće, ja ne znam ni kako se to zove, to su valjda odbori…
Svetlana Lukić: Školski odbori…
Nemanja Nenadić: …koji se formalno pitaju za razne stvari, ali naravno da direktor ima daleko veću moć i mogućnost da zloupotrebi svoju funkciju, nego član školskog odbora. Dakle, veća opasnost od tih posledica za ovaj konkretan zakon je uvođenje prakse da se kroz autentično tumačenje, praktično naknadno, brišu ili uvode neke zakonske obaveze koje bi važile od dana kada je zakon usvojen. Tome se zaista mora stati na put. I još je veći problem objasniti, ne samo našoj javnosti nego i međunarodnim recimo organizacijama, jer tamo ljudi i ne znaju šta je to autentično tumačenje, nego u mnogim zemljama taj mehanizam uopšte ne postoji.
Zlatko Minić: To obrazloženje koje smo čuli od Aleksandra Martinovića zvučalo je kao da se neko silno naljutio zašto se Agencija drznula da proverava njegovu imovinu ili da ga pita zašto nije prijavio imovinu, pa se požalio Martinoviću, i onda je Martinović u skupštini pričao kako eto Agencija „uznemirava nesrećne profesore sa fakulteta“, umesto da se bavi korupcijom bivših vlasti.
Nemanja Nenadić: Ne samo bivše vlasti, nego korupcijom u pokretu Dveri.
Zlatko Minić: Da, to je sad kao roman, neko se naljutio pa zove Aleksandra Martinovića i kaže „vidi molim te šta mi radi ova agencija“, onda Aleksandar Martinović sedne i kaže „sad ću ja njima da doakam“ i napiše jedno autentično tumačenje zakona, to donese na skupštinski odbor, gde niko ne progovori nijednu reč o tome, nego svi dignu ruku i izglasaju. I onda se izglasaju takve katastrofalne, sumanute posledice. Meni je zaista ovaj Ustavni sud bio vrhunac apsurda, da vi od 15 sudija Ustavnog suda, vi ste posle toga imali 10 koji ne moraju da prijavljuju imovinu, koji nisu funkcioneri i 5 koji su funkcioneri.
I onda eto kao posledica svega toga, mi podnosimo prijavu tom Skupštinskom odboru na čijem je čelu Aleksandar Martinović protiv članova tog odbora, zbog toga što nisu poštovali kodeks, što nas opet dovodi do teme apsurdnosti kodeksa. I vidite sad kroz celu ovu priču kroz koju se krećemo u ovom našem razgovoru, gde god zagrebete, vi dolazite do nekih novih apsurda, nekih grotesknih situacija, jer u stvari mi nemamo državu, nemamo instrumente, imamo jedan privid koji se održava na tim plamenim vatrenim govorima o tome da ćemo sve uraditi „oruk, braćo juriš“.
Svetlana Lukić: Oni sada derogiraju i unazad menjaju zakone tim autentičnim tumačenjima, a već smo do sada imali situaciju, neretko, da su podzakonski akti pravljeni tako da menjaju zakone, a zakoni unazad osporavaju Ustav… Dakle, geometrijskom progresijom se umnožava pravni haos, u kom, naravno, zna se ko jedino može da profitira.
Nemanja Nenadić: To je praktično krojenje zakona prema potrebama onoga ko je naručio određenu zakonsku odredbu. Iza toga nekad dolazi u samoj Skupštini, ali ređe, zato što je tamo to vidljivije. Mnogo češće se odredbe kroje prema koruptivnim potrebama unutar samih ministarstava koje zakon pripremaju inicijalno. Tako da je ovo samo deo jedne šire priče koju prepoznajemo i kada se zaključuju međudržavni sporazumi, kada se donose zakoni samo za jedan projekat kao što je slučaj Beograda na vodi, kada se donose zakoni za više sličnih projekata kao što je ovaj zakon o linijskoj infrastrukturi koji će verovatno prvo biti primenjen za beogradski metro, gde se kroje pravila tako da ono što bi inače predstavljalo koruptivni dil, postane savršeno legalno i štaviše prepoznato kao neka vrsta nacionalnog interesa.
Ova stvar sa autentičnim tumačenjima je, kažem, samo nova i još drastičnija utoliko što se pravila menjaju, ne samo za budućnost nego i unazad. Ovaj primer je ekstreman, ali imamo i druge, recimo kada su menjana neka pravila sudsko procesnog karaktera, gde je odredba glasila otprilike tako da pravni zastupnik, advokat, nema pravo na naknadu u nekom slučaju, i onda je doneto tumačenje koje kaže da ima pravo na naknadu u tom istom slučaju.
Znači, to je taj nivo izmena… Ustavni sud kada bi hteo, verovatno bi mogao mnogo više da uradi, ali videli smo da nisu reagovali na adekvatan način ni u situacijama koje su bile prilično jasne, poput onog Zakona o umanjenju penzija. Ne polažemo mnogo nade, ali ipak tamo sede neki ljudi, pravnici, koji bi mogli da razumeju argumente zašto ovakve stvari ne mogu da ostanu na snazi. I ako ništa drugo, makar će se namučiti kada budu obrazlagali zašto ne prihvataju takvu inicijativu.
Peščanik.net, 18.03.2021.
REFORMA PRAVOSUĐA