Automatski pilot

Namera mi je da ukažem na ključni problem sa kojim se suočava Evropska unija, ali bi pre toga možda imalo smisla videti zašto je toliko zemalja želelo, a neke još uvek žele, da joj se pridruže?

Odgovor nije da su građani zemalja članica, i zemalja koje bi želele da postanu članice, u zabludi jer očekuju da im Evropska unija reši sve probleme i obezbedi rajsko blagostanje. Nije ni da Evropska unija služi, već u zavisnosti od teorije političke ekonomije koju prihvatate, interesima nacionalnih i evropskih birokratija, ili kapitalističkih klasa, koje nekako uspevaju da korumpiraju građane da podržavaju projekat koji im u stvari nije u interesu. Posezati za tim objašnjenjima je isto kao i priznati neznanje i neobaveštenost.

Zapravo, građani evropskih država su videli i još vide u Evropskoj uniji sredstvo ostvarivanja osnovnih javnih dobara, koje im njihove države nisu u stanju da obezbede. Reč je, pre svega, o bezbednosti i pravdi. A potom o stabilnosti i napretku. Ovo se ne vidi uvek ili bar ne na prvi pogled zato što je pristup obezbeđivanja ovih dobara posredan. Politička bi unija bila neposredan način ostvarivanja bezbednosti i pravde, a privredna unija, koja podrazumeva zajedničku monetarnu i fiskalnu politiku, stabilnosti i napretka. To je zaista i bio izvorni cilj, ali je integracija trebalo da do toga dovede posrednim putem – preko liberalizacije trgovine i svih drugi privrednih poslova. Tržišna integracija je trebalo da opravda monetarnu uniju, a postepena politička integracija je trebalo da ojača vladavinu prava i dovede do prenosa suverenosti na evropskog građanina, a javnih potreba na evropskog poreskog obveznika.

Ovaj proces integracije je trebalo više da bude podstaknut i održan privrednom stabilnošću i napretkom, a ne neposredno merama privredne politike. Tako da se čitav sistem upravljanja uglavnom zasniva na pravilima, budući da ni Savet niti Komisija zapravo i nemaju instrumente izvršne vlasti. Štaviše, ideja je da će otvorene granice povećati bezbednost, a ako se sporovi rešavaju pravnim sredstvima, obezbediće se i pravda. Konačno, ako uvećane privredne slobode podstaknu razvoj, a on ubrza rast, brigu za privrednu stabilnost može da preuzme centralna banka monetarne unije.

Osnovna je dakle ideja da je nađen privredni i politički okvir koji je u skladu sa stabilnim, gotovo zakonitim odnosima među ljudima i narodima, bar u Evropi, tako da se njihova eventualna politizacija može odložiti za kasnije, za vreme kada su evropski interesi dovoljno jaki da se odustane od nacionalnih ili lokalnih. Ovaj se poslednji korak vezivao i sa povećanom ulogom ili odgovornošću Evropske unije u svetu, što ne uživa neku popularnost u evropskim narodima. Ako bi centralna vlast bila jaka – imala značajan budžet i legitimnost – kojim bi regionalnim i svetskim ciljevima to tačno trebalo da služi? Odgovor, imajući u vidu istoriju, nije ni očigledan niti neminovno povoljan.

To je zamisao: dovoljna su pravila, nije potreban pilot. Šta, međutim, ako nastanu strukturne neravnoteže? Recimo kao trenutno, jer je potrebno upravljati procesom stabilizacije. Budući da je međuzavisnost velika, instrumenti stabilizacije, recimo, međusobnih potraživanja bi bili korisni. Takođe, zajednička fiskalna politika, koja bi bila oslonjena na evropskog poreskog obveznika, bi svakako bila korisna. Ona bi podstakla demokratizaciju Evropske unije, jer je teško opravdati demokratski način odlučivanja, ako nema demokratizacije ne samo budžetskih prava, nego i poreskih obaveza.

I to je sada dilema i izbor: povratak nacionalnim državama i privredama ili ubrzanje procesa političke i privredne integracije. Rasprave koje se sada vode ukazuju kako na nedovršenost Unije tako i na probleme koje bi njena razgradnja donela. Šta bi bilo sa evropskom bezbednošću, sa vladavinom prava, sa napretkom, o stabilnosti i da se ne govori? U ovom času postoji nekakva konstrukcija, mada nije izvesno ko bi tačno trebalo da brine o njenoj konzistentnosti. Alternativa su nacionalne države koje međusobne probleme rešavaju odnosom snaga, a ne vladavinom prava i političkim konsenzusom. Zanimljivo je da izbor nije lak.

 
NIN, 09.06.2010.

Peščanik.net, 12.06.2010.