Vladimir Gligorov

Prva je da se sadašnji režim, isto kao i onaj dosovski, zasniva na NATO intervenciji iz 1999. Nezavisno od toga da li je neko prizivao ili ne, pobuna protiv Miloševića je računala sa njom i njenim posledicama.

Kada se govori o razlici između privatnog i javnog interesa često se misli samo na preduzetnički interes. Ali ukupno uzevši svi se interesi razlažu na privatne. (Jeste, i nacionalni i državni i srpski i nebeski.)

To sa upotrebom nervnog gasa je ozbiljno. Kao i diplomatska i uopšte politička reakcija na taj incident. Može se to posmatrati i kao nesporazum. Tek, reakcija ruske diplomatije je bila neadekvatna.

Razlika između Rusije i Srbije je u tome što se ova druga može demokratizovati, ukoliko bi se opozicija modernizovala, da se tako izrazim. Nelegitimni populizam u Srbiji uglavnom je fasadne vrste.

Ako je neki izbor manje zlo, on je bolja alternativa. Upoređivanje po dobru ili zlu vodi istovetnom ishodu. Kao motivacija da se glasa, ima razlike. Možda ima više smisla glasati za bolje, a ne za manje rđave.

Neprijatelji su oni koji nisu prijatelji, čak i ako su partneri. Ako partneri u jednoj stvari mogu biti neprijatelji u drugoj, onda je rusko savezništvo sredstvo u neprijateljskom sukobu sa zapadnim partnerima.

Vučić kaže da nije vreme ni za radost ni za tugu, već se treba okrenuti budućnosti. Kako će se on ili Nikolić okrenuti budućnosti? Nisu oni bili sredstva jedne rđave politike – oni su za nju odgovorni.

Prosto rečeno, ljudi su slobodni da formiraju državu, oni nemaju pravo na državu. Reč je o slobodi, a ne o pravu, jer „pravo na“ podrazumeva „obavezu da“, a nje, osim ako nije izričito preuzeta, nema.

Funkcija predskazanja nije predviđanje budućnosti, već osvetljavanje sadašnjosti. Uvažavanje ove činjenice stoji iza svakog „šta bi bilo kad bi bilo“ pristupa istoriji.

Milošević se bojao demokratizacije, dok Vučiću zbog privrednih neuspeha preti smena na nekim od sledećih izbora. Nacionalizam i ruska podrška su obojici bili korisni, ali iz različitih razloga.