Među izbledelim stvarima na frižideru u našem studentskom stanu u Stenfordu je i karta za koncert Leonarda Koena od 20. decembra 2012. u centru Barklis u Bruklinu. Ne znam kako je preživela naše selidbe (i onu u drugu državu s dvoje male dece) i ne znam kako i kada je dospela na frižider, ali kad god je vidim setim se te nezaboravne večeri – 4 sata s hiljadama ushićenih ljudi omađijanih starim, bolesnim čovekom koji je u sebi video (i u kome su drugi videli) proroka našeg doba.
U dnevničkom zapisu iz 2002, u novoobjavljenoj posthumnoj zbirci Plamen: Pesme Beleške Tekstovi Crteži / The Flame: Poems Notebooks Lyrics Drawings, Koen kaže: „Dajem reč / zadatak od Boga / ispuniću dok nije kasno / mada mi nije baš sve jasno“. Iako su samozvani proroci često egomanijaci, kod Koena nalazimo drugačiji proročki stav, koji se odlikuje smernošću i željom da se obavi dobijeni zadatak, da se ispuni misija iako u njoj „nije baš sve jasno“.
On je počeo kao pesnik i objavio 4 knjige pesama i roman pre nego što je 60-ih godina prošlog veka započeo muzičku karijeru, a u poslednjim mesecima života (umro je u novembru 2016) završavao je rukopis za koji je znao da će mu biti poslednji. Iako je kvalitet pesama u ovoj knjizi neujednačen, vidi se da je Koen lucidan do samog kraja: ova oproštajna poruka pesnika-proroka puna je primera njegovog nepresušnog smisla za humor. Evo dva zapisa: „Mislim, dakle postojim / na ravnoj nozi sa Meri je / imala malo jagnje“ (Mary had a little lamb je poznata dečija pesmica, prim. prev) i „Film i nije nešto / ali kokice su nenadmašne.“
Gledano u celini, ovo Koenovo delo se odlikuje patosom, posebno izraženim u pesmi Moja karijera, gde stoji: „Tako malo da se kaže / a tako neodložno“. Osećanje neodložnosti, zajedno sa činjenicom da na kraju života posvećenog pisanoj i usmenoj reči ima „tako malo da se kaže“ provlači se kroz celu knjigu. Ta dva naizgled protivrečna osećanja povezana su u Koenovim stihovima i slikama, kao i u njegovim jednostavnim crno belim ilustracijama, često autoportretima iz starosti, koji tekstovima dodaju vizuelni komentar.
Još jedna stalna tema ove knjige je prolaznost vremena, ali kod Koena ne nalazimo prostu refleksiju o prošlosti. U pesmi Školski dani Koen kaže: „Nikad ne mislim o Prošlosti / ali Prošlost katkad / misli o meni / i nežno seda / na moje lice“. To je odličan pesnički manevar. Reč „prošlost“ sa velikim „P“ govori nam da je prošlost nešto čvrsto i nepromenljivo. A onda Koen neočekivano potkopava tu čvrstinu i pokazuje nam da ona može biti nešto izvan nas, što može „nežno“ sedeti s nama – pa i na nama – i ne mora upravljati našim životom.
Pred kraj života Koenove pesme, i inače mračne, postale su još mračnije. Njegova zaokupljenost smrtnošću jasno se vidi u pesmama kao što su Želiš još mračnije (You Want It Darker), čiji se tekst (kao i tekstovi prethodna tri albuma) nalazi u ovoj knjizi. Suočen sa smrću narator otkriva svoje karte: „Ako ti karte deliš / iz igre ispadam / ako ti bolesne celiš / slomljen sam i jadan…“ Refren ove pesme „Hineni Hineni / spreman sam, Gospode“ aluzija je na Knjigu postanja i priče o potčinjenosti svemoćnom i sveznajućem bogu čiji poziv ključnim ličnostima Starog zaveta (Adamu, Kainu, Avramu, Mojsiju…) iziskuje odgovor „Hineni“, što doslovno znači „ovde sam“.
Nekoliko nedelja pred smrt Koen je napisao mejl pesniku Piteru Dejlu Skotu, koji mu je malo pre toga poslao svoju zbirku pesama Koračanje po mraku / Walking on Darkness sa posvetom: „Ako želiš još mračnije / knjiga ova za tebe nije / meni prija lakše od toga / a isto važi i za Boga“. Usledila je razmena mejlova o tami koji se nalaze u ovoj knjizi. Kao odgovor na Skotovu posvetu Koen piše: „ko kaže da ’ja’ želi mračnije? / ko kaže da je ’ti’ ja?… on čini da bude mračnije / on čini da bude svetlije / kao što nalaže njegova Tora / što nije od ovog autora“. Ovde se skromni prorok priklanja Bogu i Tori koju samo prenosi, koja „nije od ovog autora“ i u kojoj mu „nije baš sve jasno“.
Koenovi fanovi su svakako cenili njegov muzički i pesnički talenat, ali su još više voleli njegovu iskrenost, tako retku među poznatima. Mada je Oskar Vajld bio na dobrom tragu kad je izrekao čuvenu misao da „sva loša poezija potiče iz iskrenih osećanja“, svakako nije tačno da iskrene emocije nužno rađaju lošu poeziju. Koenova iskrenost je doprla do obožavalaca širom sveta, a mnoga posthumna priznanja umetniku govore nam da njegove pesme i dalje neposredno dopiru do svojih slušalaca.
Godine 2011. Koen je dobio špansku književnu nagradu Princ od Asturije. U govoru na dodeli nagrade koji se nalazi u knjizi Koen kaže da „poezija dolazi s mesta kojim niko ne upravlja i koje niko ne može da osvoji“ i dodaje da se „oseća pomalo kao šarlatan kad prihvata nagradu za aktivnost kojom nije upravljao“.
Bilo da je upravljao svojom poezijom ili ne, Koen je izvesno vešto upravljao publikom. Kada ga je finansijska kriza (zbog pronevera svoje menadžerke je ostao bez životne ušteđevine) navela da u poslednjoj deceniji života krene na svetske turneje, Koen je bio na visini zadatka.
Te zimske večeri u Bruklinu pre skoro 6 godina na mene je najveći utisak ostavila njegova pojava: prorok s neizostavnim sivocrnim fedora šeširom, kleči iz poštovanja prema publici.
„Otkad više ne objašnjavam sebe / postao sam kamen / otkad ni za kim ne žudim / više nisam usamljen“, kaže Koen u jednom dnevničkom zapisu. On nikad nije držao do slave i bogatstva; za njega je prorokovanje imalo veze s transcendencijom. Iako kaže da ne zna izvore svoje poezije i da mu sopstvena misija nije baš jasna, Koen svojim brojnim obožavaocima i sledbenicima nudi da budu deo duhovnog iskustva koje bar na trenutak čini da nismo usamljeni.
Autorka je doktorantkinja na odseku komparativne književnosti na Stenfordu.
Shoshana Olidort, Los Angeles Review of Books, 02.10.2018.
Prevela Lucy Stevens
Peščanik.net, 12.10.2018.