Banane i ljudi

Nisu retke kritike evropske birokratije koje ilustruju njenu iracionalnost i sklonost da akumuliše vlast naizgled besmislenim pravilima i propisima koje uvodi i sprovodi. Recimo, da banane moraju da budu određene veličine i oblika; da svaki paradajz mora da liči na svaki drugi; da se rakija, recimo šljivovica, peče na sasvim određen način. Primera ima podosta. Kritika je međutim potpuno promašena: to su sve mere necarinske zaštite pojedinih proizvođača i rezultat su njihovih lobističkih sposobnosti. Zašto, na  primer, zemlje često štite svoju proizvodnju automobila, pa se svi voze u istim kolima? Iz istih razloga zbog kojih se preferiraju neke banane ili paradajz. To je priroda trgovačke politike, što je razlog da se neki ekonomisti zalažu za slobodnu trgovinu. Zanimljivo je da ljudi koji znaju da kažu da ih neće Evropska unija učiti kako da peku rakiju često u istom dahu odbacuju slobodnu trgovinu, to jest omraženi neoliberalizam.

Meni su uvek bili najčudniji liberalni nacionalisti. Čude se što se uniformišu banane i paradajz, ali je zaštita nacionalnih, kulturnih vrednosti, recimo kada je reč o tome kako se peče rakija, nešto što se samo po sebi rezume. Dok je, na primer, multikulturalizam nešto od čega je potrebno štititi se čak i najneposrednijom državnom intervencijom. Ovde valja samo ukazati na činjenicu da je liberalno stanovište da bi trebalo omogućiti slobodno kretanje radne snage iz istih razloga zbog kojih se zagovara sloboda trgovanja svake vrste. Nacionalizam i neke verzije multikulturalizma su u neskladu sa tim.

Zašto? Jer je reč o jednoj ili drugoj vrsti protekcionističke politike. Ovo nije teško videti ako se pogledaju političke posledice kritike multikulturalizma, koja je trenutno popularna u Evropi ali i u Americi. Predlaže se da je potrebno ispuniti kulturne uslove da bi se moglo pristupiti nacionalnom tržištu rada. To se opravdava na različite načine, ali je cilj jasan: nacionalizuje se tržište rada. Ako bi se išlo do kraja, nacionalisti bi tražili da stranci sasvim asimiluju kulturu zemlje u kojoj bi da rade i pre nego što zatrže zaposlenje u njoj. To, međutim, nije način da se štiti kultura, već je mera ograničavanja slobode kretanja radne snage. Sa ekonomske tačke gledišta, nema nikakve razlike između tog zahteva i propisa da sve banane i sav paradajz moraju da liče kao jaje jajetu.

Zašto je protekcionizam privlačan u vreme krize? Šire rečeno, a pozivajući se donekle na Hajeka, zašto su nacionalističke ideje socijalne pravde privlačnije od klasnih u vreme privredne krize? Literatura o tome je opsežna, a naročito je zanimljiva ona koja se bavi sukobom nacionalista i komunista u predvečerje Drugog svetskog rata i ona o raspadu Jugoslavije. Mnogi su spremni da kažu da je reč o sukobu nacionalnih kultura ili o verskim ratovima. Nasuprot tome, mogla bi da se primeti sledeća pravilnost: kada privreda napreduje, redistribucija ima više smisla od isključivosti, dok se u recesiji zahteva racionisanje, recimo zapošljavanja, pa su nacionalistički zahtevi privlačniji.

Ili, kao što se danas vidi, multikulturalizam gubi spor sa nacionalizmom u vreme kada je posla malo, a primanja se smanjuju. Pa izgleda ne samo racionalno nego i moralno, pravično, da se isključe dobra i ljudi koji se ne uklapaju po jednom ili drugom svojstvu.

 
Blic, 06.11.2010.

Peščanik.net, 06.11.2010.