Banke

Šta činiti sa nesolventnim bankama? Gubitke bi trebalo da snose vlasnici. Štediše su najvećim delom pokrivene državnim osiguranjem. Potraživanja su, međutim, postala nenaplativa, i štetu bi trebalo da plati onaj ko je donosio odluke o ulaganjima koja se nisu isplatila.

 To su menadžeri, koji time rizikuju zaposlenje, i vlasnici čiji je kapital uložen u te bankrotirane banke. Koliki će, konačno, gubitak biti zavisi od toga šta se može naplatiti od propalih ulaganja, a i od prodaje zaloga, ali razlika ide na teret vlasnikakapitala.

Šta ako je vlasnik država? Ovo je velikim delom slučaj sa propalim evropskim bankama. Recimo, bankarska kriza u Sloveniji uglavnom je skoncentrisana u bankama koje su velikim delom ili većinski bile u državnom vlasništvu. Tu su vlasnici poreski obveznici koji i snose štetu. Koliku ko tačno plaća zavisi od političkog procesa, koji može da bude više ili manje demokratski, ali na kraju obično najviše plate oni koji i inače ne mogu da izbegnu plaćanje poreza, a to su oni koji žive od rada. Njima se smanjuje potrošnja, a neki gube i posao. A same se banke prodaju, dakle privatizuju se.

Šta se događa ako je reč o privatnim bankama? Tu su moguća dva scenarija. Jedan je da se sprovede proces bankrotstva, gde onda vlasnici pokrivaju neto gubitak. Problem nastaje ukoliko je reč o banci čije bi bankrotstvo i moguća likvidacija mogli da dovedu do nesolventnosti drugih banaka, pa da čitav bankarski sistem bankrotira. Primeri ne nedostaju. Tu se onda smatra najboljim ono što je učinila Švedska početkom devedesetih godina. Naime, država je praktično nacionalizovala banke, upotrebila postojeći kapital da pokrije deo gubitaka, a potom očistila bilanse banaka od nenaplativih potraživanja i prodala tada već zdrave banke i verovatno nešto i zaradila. Dakle, poreski je obveznik zaradio, a nije snosio gubitak bankrotstva privatnog bankarskog sektora. Štednja, naravno, u celom tom procesu nije bila ugrožena.

Što ne znači da nije bilo troškova usled smanjenja privredne aktivnosti i povećanja nezaposlenosti. Jer, i u tom slučaju je, kao i u prethodnom, reč o posledicama rđavih investicionih odluka. Vlasti, naravno, mogu da nadoknade gubitak tražnje koji nastaje time što moraju da se restrukturiraju i državna ulaganja i same banke tako što će obezbediti potrošnju nezaposlenima, a i uložiti u njihovo zapošljavanje na jedan ili drugi način. Mogu da pozajme sredstva ili da povećaju porez, gde je ovo prvo bolje ukoliko je moguće. No, nije moguće u potpunosti izbeći troškove u vidu usporenog ili negativnog privrednog rasta ili povećane nezaposlenosti. Švedska je tako iskusila ozbiljnu krizu devedesetih godina prošloga veka, bez obzira na veoma ozbiljnu dodatnu fiskalnu potrošnju.

U mnogim drugim slučajevima, recimo u Srbiji devedesetih godina, ali i dva puta u Hrvatskoj, a i u mnogim drugim evropskim privredama, bankrotstva bankarskog sistema bila su veoma skupa, kako kada je reč o državnim bankama, tako i kada su propadale privatne. Obično se ono što je problem solventnosti tretira kao da je reč o nedostatku likvidnosti, pa se traže različiti načini da se nekako omogući da banke nastave da posluju, iako je jasno da neće moći da povrate rđavo uložena sredstva. Tako da je trošak na kraju veći.

Jedna mera koja se često koristi, a bila je posebno popularna u socijalističkoj Jugoslaviji, jesu takozvana selektivna kreditiranja. Ukoliko neko preduzeće ili cela grana zapadnu u finansijske probleme, njihovu likvidnost pokriva centralna banka ili budžet (razlika najčešće nije kategorijalna), jednom ili drugom vrstom jeftinih kredita. Troškove preuzima poreski obveznik, dok se onome ko koristi ta sredstva obezbeđuje zarada – ili, pojednostavljeno rečeno, iz budžeta se finansira dobit inače nesolventnog preduzeća. Naravno, ukoliko se to čini duže vreme obaveze koje država preuzima sve su značajnije, što će reći da se povećava trošak poreskog obveznika.

Tako da banke ne bi trebalo upotrebljavati za neke posebne investicione ideje, nezavisno od toga da li su u privatnom ili državnom vlasništvu. U Evropi je u ovoj krizi propalo više državnih nego privatnih banaka, ali nije izvesno da će se stvari na tome završiti imajući u vidu ne mali napor koji je učinjen da se izbegnu rešenja koja bi mogla da dovedu do ozbiljnije bankarske reforme. Razlog što su propale mnoge državne banke jeste upravo u tome što su bile zloupotrebljavane za političke i privatne koristi. U suštini su služile kao sredstvo subvencionisanja neisplativih ulaganja. I to sada košta, utoliko više ukoliko se taj sistem zloupotrebljavanja nastavlja.

Novi magazin, 19.05.2014.

Peščanik.net, 19.05.2014.