Bankrot

Zanimljivo je da se traže primeri bankrotstva država u, recimo, Argentini, a ne u Jugoslaviji i Srbiji. A, zapravo, naše iskustvo je ne samo neposrednije nego i informativnije. Jer su od početka 1980-ih iskušani praktično svi oblici bankrotstava.

Tako je Jugoslavija bankrotirala 1982. godine jer nije mogla da redovno finansira svoje strane obaveze. Nezavisno od toga zašto je do toga došlo, kratkoročne posledice su bile: restrikcije na količinu novca koji se mogao izneti u inostranstvo, nestašice pojedine uvozne robe i sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom o finansijskoj podršci uz preuzete obaveze o promenama koje bi obezbedile vraćanje dugova. U Grčkom slučaju, budući da je to aktuelno, ovaj poslednji deo, sporazum sa kreditorima, došao je na početku krize kako bi se izbegle one prethodne posledice, nestašice novca i robe, do kojih dolazi sada. No, problem je isti: nemogućnost urednog finansiranja stranih dugova ili, drukčije rečeno, moratorijum na strane obaveze.

Sledeći primer je kraj 1980-ih kada je ponovo reprogramiran strani dug, jer se njegov teret, recimo izražen odnosom duga prema ukupnoj proizvodnji, nije smanjio. Zato što je privreda stagnirala praktično čitave te decenije, a dug se nije smanjivao. Ovo poslednje zato što je bilo potrebno izvoziti više nego što se uvozilo, a to uglavnom nije ostvareno, bez obzira na to što je deficit u razmeni sa inostranstvom značajno smanjen. U periodu između dva reprograma, dinar je gubio vrednost, a inflacija se ubrzavala. U slučaju Grčke, do uravnoteženja razmene sa inostranstvom zapravo tek sada dolazi. I to posle dramatičnog pada ukupne proizvodnje. Tako da je i Grčkoj bio potreban novi reprogram dugova, gde prepreku čine uslovi pod kojima je to prihvatljivo za obe strane. A devalvacija i inflacija tek slede ako se krene sa uvođenjem drahme ili nekog paralelnog kvazi-novca.

Onda, krajem 1990. godine, dolaze slom fiksnog kursa i bankarska kriza. Ovo drugo je na putu u Grčkoj. U Jugoslaviji je došlo do napada na banke, ali ne od strane privatnih štediša, već država, a smrtni udarac čitavom bankarskom sistemu je zadala srpska vlada podigavši veliku količinu novaca deviznih štediša. Slično se dogodilo i u Grčkoj, jer je grčka vlada ta koja garantuje sredstva banaka koja one podižu od Evropske centralne banke. Tako da predstoji zamrzavanje štednih uloga, jer grčka vlada nema sredstava da pokrije sve garantovane štedne uloge, kao i obaveze prema centralnoj banci. Ovo će pogotovo biti neizbežno ukoliko se napusti evro i pređe na drahmu, osim ukoliko se postojeće evro obaveze ne preračunaju u drahme.

Ukoliko do toga dođe, tada će se Grčka upoznati sa iskustvom Srbije sa početka 1990-ih kada su inflacijom obezvređene obaveze prema dužnicima i praktično je izbrisana sva štednja. Ukoliko bi do toga došlo, moratorijum na strane dugove bi bio produžen na neodređeno vreme, kao što je bio slučaj sa Srbijom tokom cele poslednje decenije prošloga veka. Strani dugovi, kako je Grčku upozorio predsednik evro grupe, ne bi naravno nestali već bi ostali obaveza, kojoj se pripisuje odgovarajuća kamata. U slučaju Srbije, početni dug, koji i nije bio naročito veliki, veoma je mnogo narastao, posebno u odnosu na ukupni dohodak, jer je privreda doživela pravi sunovrat. Ono što se grčkoj privredi već dogodilo, došlo je u Srbiji posle proglašavanja moratorijuma na strane dugove, dakle bankrotstva prema stranim poveriocima. Grčka bi mogla da padne isto toliko, da izgubi oko 40 odsto ukupne proizvodnje, ukoliko zaista krene putem inflatornog obezvređivanja unutrašnjih dugova uz neprestani rast stranih.

Konačno, posle promene režima 2000, u pregovorima sa privatnim i suverenim kreditorima, otpisan je značajan deo jugoslovenskih (srpskih i crnogorskih) dugova, do čega nije došlo u slučaju drugih jugoslovenskih država. Ovo drugo zato što su nasleđeni strani dugovi zapravo bili mali čak i u novim državama koje nisu imale baš naročito brz rast ili uostalom bilo kakav privredni rast. S vremenom, međutim, oni su značajno povećani u svima njima, kao i u Srbiji. Njihov teret nije toliko veliki kao grčki, ali je problem isti. Naime, sve države nastale raspadom Jugoslavije, osim Slovenije, izvoze malo, a uvoze više. Ovo je ključni problem i Grčke.

I ovde je jugoslovensko iskustvo korisno, ali ono iz sedamdesetih godina prošloga veka. Tada su kamate na svetskom finansijskom tržištu bile niske, pa se Jugoslavija zaduživala i uvozila više nego što je izvozila. Isto je činila i Grčka pošto je prešla na evro i mogla da pozajmljuje jeftino. Sada je novac jeftiniji nego što je ikada bio, ali Grčka i druge balkanske zemlje imaju teškoće da uzmu zajam da bi vratile dugove, a kamoli da bi ulagale ili trošile.

Novi magazin, 06.07.2015.

Peščanik.net, 06.07.2015.