Baš-čelik i bašibozluk

Što bi rekao predsednik Srbije: ne volim da se hvalim, ali evo na primer ja. Ja sam baš, baš Srpkinja. Tolika Srpkinja da u porodičnim predanjima ne postoji ni neko ko je posekao Turke na buljuke pa pobegao od osvete u Srbiju niti neko ko je sa dalekog putovanja doveo Grkinju ili Nemicu. Svi su dovoljno dugo bili ovdašnji starosedeoci da su mi ujaci i fizički ličili na Dikana iz „Politikinog zabavnika“. Jedina izgledom sumnjiva je bila baba po ocu ali, pošto su i obe njene sestre imale te baš jako izražene jagodične kosti kao ljudi sa Kavkaza, malo je verovatna legenda da je neki Čerkez, kojih je u to doba ovde bilo, baš u njeno rođenje umešao prste, dobro, očito ne samo prste. Osim ako se Čerkez nije baš, baš navrzo na prababu.

Pa ipak se nikada nisam izjašnjavala kao Srpkinja. Ako sam i bila pitana o poreklu, u inostranstvu sam bila iz Jugoslavije, kod kuće, najčešće po jadranskim letovalištima, dok bi ti taj neko, uz „sentiš stiskavac“, opipavao leđa da proveri nosiš li brushalter, odgovor je bio da sam iz Beograda. Baš iz Beograda, sledilo je pitanje. Da, baš iz Beograda (uz njegov taktilni zaključak: da, nosim brushalter).

Samo sam jednom bila Srpkinja bez pitanja. „Je l’ hoćete da vas pričestim“, progovori žena, ovlaš ogrnuta belim mantilom, ispostaviće se – doktorka ubuduće zadužena za mene. „Pa vi ste Srpkinja“, rekla je, očito pogrešno tumačeći moj zabezeknuti izraz lica. Proverila mi je ime i prezime i zaključila: „Pravoslavka, je li tako?“. Osim što je bilo bizarno da mi žena nudi pričest, bilo je i zastrašujuće, posebno kad je rukom pokazala na goli bolnički krevet kojem je samo falila drvena krstača na zidu pa da ga zamislim kao posmrtni odar. Srećom se razjasnilo da mi ne nudi poslednju pričest (mada je bilo baš blizu) već da je, iako doktorka i iako žena, ona samo u crkvenoj misiji na Badnji dan. I da mi je smrtno zamerila što sam, iako Srpkinja, iako pravoslavka, odbila da praktikujem i jedno i drugo.

Osim te sitne nelagodnosti, mogu da posvedočim kolika je bila privilegija biti Srbin u Srbiji. Metaforično deo stradalnog naroda ali fizički nedotaknut njegovim stradanjem. Dovoljno blizak da pogrome i progone doživiš kao ličnu povredu, a dovoljno svoj na svome da ipak ne možeš da se potpuno poistovetiš. Imalac kolektivnog sećanja, a distanciran od imaginarne kolektivne krivice.

Ali je onda zavladao bašibozluk koji više ne pita da li si Srbin već traži da se izjasniš i da si dobar Srbin. Onaj koji te je godinama ubeđivao da je dovoljno samo biti Srbin pa da si ekskluzivno najbolji, sada ima problem kako da Srbe vekovne žrtve predstavi kao Srbe-zločince. Trenutno nema bolje rešenje nego da po sebe loše Srbe proglašava ustašama. Ne znam kako je to objasnio Zelenskom. Obojica imaju rat u svojim državama. Oba rata su neproglašena. Jedan ratuje protiv nekada najjače vojske na svetu i brani okupirani deo teritorije, drugi je okupirao sopstvenu zemlju i ratuje protiv svojih sunarodnika. Prvi se bori za celu naciju, drugi za samo neke koji možda čak i nisu baš iz njegovog naroda.

Znam jedino da je predsedniku Srbije stalo do mene taman koliko i onom liku iz filma „Totalni opoziv“ do stanovnika Marsa kad im je isključio dotok vazduha (po ovoj vrućinštini pomišljam čak da bi i to uradio, samo kad bi mogao). Bila ja baš, baš Srpkinja ili ne baš Srpkinja. Kao što mu nije stalo ni do koga, kako god se taj osećao i izjašnjavao. Može on da prigodno metaniše nad stradanjima Srba u „Oluji“, ali kad kaže da pamti žrtve, iz njegovih usta to zvuči kao „zapamtio sam vam ovo“ i „zapamtićete vi mene“, a ne kao „da ljudi pamte ljude“. I svakako ne kao „nikome se ne ponovilo“. Jer se upravo ponavlja – Srbima u Srbiji.

Peščanik.net, 10.08.2026.