U Americi je rasno prerušavanje ili izigravanje belaca starije od američke države. Iako Afroamerikanci zbog toga imaju probavne smetnje, potencijalna materijalna dobit koju imate ako ste prihvaćeni kao bela osoba je istorijski očigledna. Manje je očigledno – osim u domenu fikcije filma Crn u duši (Soul Man) K. Tomasa Hauela – zašto bi neko poželeo da se preruši u suprotnom smeru i dobrovoljno izloži rasnoj represiji. Naročito u poslednje vreme.
Pa ipak se Rejčel Doležal, predsednica spokenskog ogranka Nacionalnog udruženja za unapređenje prava obojenih ljudi, predstavljala kao osoba mešovite rase čiji je otac Afroamerikanac, i to je trajalo godinama, sve dok je njeni roditelji nisu razotkrili. (Na pitanje da li su joj roditelji beli, odbila je da odgovori.)
Doležal je pre nego što je počela da se predstavlja kao osoba mešovite rase izgledala kao prava belkinja. A onda je postala profesorka na odseku za Afroameričke studije Istočnovašingtonskog univerziteta, pozirala sa merilendskom tužiteljkom Merilin Mozbi, prigovarala da je film Služavke (The Help) bio prilika da „belkinja zaradi milione na priči o crnoj ženi“ i čak održala predavanje o crnoj kovrdžavoj kosi.
Kao što je teolog Broderik Grir napisao na tviteru: „Samo bela osoba je mogla da privuče toliku pažnju zato što je crna“. Samo bela osoba koja se pretvara da je crna je mogla da skrene pažnju sa nacionalne debate o policijskom nasilju nad crnim ženama (pošto je objavljeno da je policija matretirala četrnaestogodišnju crnu devojčicu u Makiniju u Teksasu).
Ne znam zašto je Doležal odlučila da se predstavi rasno drugačijom. Ali njena priča je fascinantna zato što nam na uznemirujući način razotkriva da je rasa puka predstava. Bez obzira na ogromne razlike u tome kako ih ljudi percipiraju i privileguju (ili ne privileguju), sve rase su zasnovane na mitu o urođenim razlikama među ljudima. Grir kaže: „Doležal nam pokazuje koliko je ‘rasa’ glup konstrukt. Zbog nje možete biti ubijeni, a može vas dovesti i na mesto predsednice Nacionalnog udruženja za unapređenje prava obojenih ljudi“.
Većina nas ne razmišlja o tome kojoj rasi pripada i koja rasa mu je dopuštena. Ali u periodu od evropskog kolonijalizma do američkog tradicionalnog ropstva, ideja da je rasa nepromenjiva karakteristika ljudi postala je društveni i istorijski konstrukt. Ekonomske i ostale (smrtonosne) posledice ovog konstrukta protežu se generacijama, iako je sam fenomen svodiv na masovno ludilo.
Kao dete crnog i belog roditelja, sa crnim i belim tetkama, strinama, ujacima, stričevima, dedama i babama, iskusio sam na koji način to što smo beli ili crni ili mešavina jednog i drugog oblikuje naše iskustvo Amerike. Naravno, postoje zajednička porodična iskustva proistekla iz činjenice da smo povezani s crnim rođacima ili da podižemo crnu decu, kao što je to izgleda slučaj sa Doležal.
Ali pojedinačna iskustva su različita. Moja bela majka Margaret se već na početku odnosa sa mojim crnim ocem suočila sa rasizmom. Na njihovom prvom sastanku je bila uhapšena kao prostitutka, a onda izbačena sa koledža zato što je nastavila da se viđa sa njim. Vremenom se toliko umorila od svakodnevne borbe sa rasizmom da je jednom sama otišla na ručak kod Nijagarinih vodopada i uživala u bezbrižnosti bele osobe sa kojom se kelneri ophode sa poštovanjem. Učinila je to samo jednom i mislim da ju je zbog toga celog života grizla savest. Ona je razumela da njena mešovita porodica nikada neće imati mira u Americi. Njeno iskustvo rase u Americi bilo je temeljno drugačije od iskustava ostalih belih ljudi.
Možda nikada nećemo tačno saznati zašto se Doležal predstavljala kao crna žena: da li iz ljubavi prema usvojenom crnom bratu, da li zbog šansi koje joj je nudio pokret za građanska prava ili zato što je zbog mentalne bolesti zaista poverovala da je Afroamerikanka i biološko dete crnog čoveka za koga tvrdi da joj je otac. Mnogi osećaju odbojnost prema prizoru blede bele žene koja se predstavlja kao Afroamerikanka svetle puti i koja je postala lokalna čelnica jedne od najuglednijih grupa boraca za građanska prava crnih ljudi. Ali, dopadalo nam se to ili ne, ona nam je pokazala neosnovanost i sav besmisao vekovnog konstrukta „rase“ pojedinca.
Zato je pravo pitanje da li smo u stanju da prekinemo raspravu o rasi pojedinca i počnemo da se bavimo strukturama i institucijama koje smo sami stvorili i koje prave i održavaju socijalne i ekonomske razlike među ljudima, koje stotinama godina uporno razdvajamo u različite društvene grupe.
Steven W. Thrasher, The Guardian, 12.06.2015.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 23.06.2015.
BLACK LIVES MATTER