Razgovor sa Žarkom Koraćem vodila Ljudmila Cvetković
Politika Beograda prema Srebrenici je uvek bila da se pravi da taj događaj i ne postoji, da se nije dogodio, kaže za RSE političar i psiholog Žarko Korać nakon prvih reakcija najviših zvaničnika Srbije na tekst rezolucije Velike Britanije koji je dostavljen Beogradu.
O tom dokumentu SB UN trebalo bi da raspravlja na sednici 7. jula.
Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić poručio je da će Beograd pažljivo razmotriti tekst rezolucije i rukovoditi se nacionalnim interesima, ne dovodeći u sumnju opredeljenje za kažnjavanje i sankcionisanje ratnih zločina: “Navodno je cilj rezolucije proces pomirenja, ali u tekstu se na 20 mesta pominje genocid, a na jednom mestu pomirenje”.
Prethodno je premijer Aleksandar Vučić, govoreći o ovoj rezoluciji rekao da je krug koji se pravi oko Srbije “za nas veoma, veoma težak i nažalost pomalo opasan”.
Ministar spoljnih poslova BiH Igor Crnadak kaže da se u verziji britanske rezolucije o Srebrenici koju je pogledao reč “genocid” pominje 11 puta. “Stoga se nadam da će bar jedna od zemalja koja u Savetu bezbednosti UN ima pravo veta to iskoristiti i sprečiti usvajanje dokumenta, koji će u BiH doneti samo nove podele”, rekao je Crnadak u razgovoru za današnju Politiku.
U međuvremenu mediji javljaju da rezolucija o Srebrenici, koju je u Savetu bezbednosti UN pripremila Velika Britanija, predviđa da deca ubuduće u školama uče o genocidu.
Pozivajući se na diplomatske izvore, list Blic navodi da u tekstu nigde nisu imenovane ni Srbija ni Republika Srpska, ali da se rezolucija poziva na presude u Hagu u kojima se govori o genocidnom aktu u Srebrenici koji su počinile snage RS. Tekst sadrži, prema ovim izvorima, formulacije “najoštrije se osuđuje genocid u Srebrenici” i “osuđuje se svako negiranje genocida”.
Politika Beograda, kada je reč o rezoluciji koju Velika Britanija predlaže o Srebrenici je politika noja, znači zavlačenje glave u pesak i pravite se da se ništa ne događa, kaže za RSE političar i psiholog Žarko Korać.
Zašto vlast u Srbiji manifestuje tako snažan otpor prema ovoj rezoluciji?
Politika Beograda prema Srebrenici je uvek bila što manje ga pominjati u medijima, jer se smatralo da šta god da se kaže, biće loše za Srbiju. Ako se priznaje, to bi značilo priznanje presude Haškog suda o genocidu, a ako se osudi onako kako bi moralo da se osudi, onda će Srbija, to je ta dominantna logika ne moja lična, otići na stub srama. A ako se kaže da nije bilo genocida i nije bilo teškog zločina, onda će Srbiju napasti ceo svet.
To je politika koju bih nazvao politikom noja, znači zavlačite glavu u pesak i pravite se da se ništa ne događa. Engleska rezolucija u stvari Srbiju podseća na to da je ona morala da bude inicijator rezolucije ili neke izjave vezano za Srebrenicu, da je to propustila i da je sada u poziciji da reaguje na ono što drugi žele da saopšte i način na koji oni žele da obeleže ovaj stravičan događaj.
Tako da je Srbija zatečena i sve reakcije koje vidite u javnosti pokazuju da ni unutar vlasti Srbije, znači sad govorim o vlasti ne o javnosti, nema nikakvog konsenzusa šta ovde da se uradi, čak ni minimalnog konsenzusa da li otići u Srebrenicu. Videli ste da Vučić kaže da će tek da odluči da li da ide u Srebrebnicu iako je Tadić bio dva puta, doduše ništa nije rekao dok je bio tamo, što je možda i bolje, ali je bio fizički dva puta.
Zašto je sadašnjoj garnituri na vlasti ta odluka o odlasku u Srebrenicu 11. jula tako teška?
Mislim da postoje dve dimenzije. Jedna je lična, o kojoj teško mogu da sudim, ali je vrlo verovatna a to je da se radi o ljudima koji su bili na drugoj strani kada se sve to zbivalo, kao glavni pomoćnici Vojislava Šešelja ili Slobodana Miloševića i verovatno imaju neki lični problem sa svime time. A drugo je zato što oni misle da su sada proevropska vlada koja radi sve što joj zapad kaže ili što misli da bi trebalo uraditi radi evropskih integracija i oni paradoksalno ovo vide kao spoticanje.
Nedavni govor premijera Vučića u Austriji se bukvalno na to sveo; dakle, mi radimo sve što treba a vi nas spotičete događajima kao što je Srebrenica. Tako da ova vlast nije ni svesna težine tog događaja i njegovih istorijskih reperkusija po Srbiju.
Kako to da je sada, sudeći po izjavama zvaničnika i u Beogradu i u Sarajevu, ali i od onih koji dolaze iz Banjaluke, postalo bitno koliko se puta reč „genocid“ pominje u rezoluciji?
Moj utisak je da je Dačić to rekao u nedostatku bilo kakvog političkog stava o toj rezoluciji. Dakle, on je nama dao statistiku reči u rezoliciji, a nije rekao ništa o tome na šta se ta rezolucija odnosi i šta je pozicija Srbije u odnosu na to. To prilično skandalozna izjava ministra spoljnih poslova. Dakle, on nema nikakav stav o nečemu što je u domenu njegovog resora, ali to ne čudi, jer ga nemaju ni predsednik ni premijer Srbije.
Vlast je očigledno zatečena. Ona je mislila da će dvadesetogodišnjica tog zločina proći nekako mimo Srbije. Da stvar bude gora, Dodik im nimalo ne pomaže i nastavlja da ponavlja da to nije bio genocid i da je broj žrtava bio daleko manji. Ovde se pokazuje ono što sam od početka tvrdio, da je izbor ovih ljudi na rukovodeća mesta u Srbiji zatvorio raspravu o tome šta se dešavalo devedesetih, da oni misle da su oprali svoje biografije i da ih svet na to neće podsećati i da neće podsećati Srbiju na užasne zločine počinjene devedesetih. Jako su se prevarili, što pokazuje ovo što se dešava oko rezolucije.
Radio Slobodna Evropa, 15.06.2015.
Peščanik.net, 15.06.2015.
SREBRENICA