Bestidno

Niko nije pokazao veće nepoštovanje prema stradalim herojima i bebi nego što je to juče učinio Aleksandar Vučić svojom izjavom, u kojoj demonstrira neverovatan bezobrazluk optužujući ljude koji postavljaju pitanje odgovornosti da se raduju tuđoj nesreći. Za razliku od Vučića, kojem je najbitnije da “ne da ministra Gašića i Lončara” i koji nije mogao da sačeka da prođe ni Dan žalosti a da ne oblepi Beograd plakatima sa svojim likom, ova tragedija je svakog normalnog čoveka duboko potresla i naravno da se nameće pitanje: “Da li je tako moralo biti?”

Odakle Vučiću pravo da brani javnosti da postavlja pitanja o uzrocima i odgovornosti za tragediju, da se meša u istragu i da presuđuje ko je kriv a ko nije? Koliko je bahato njegovo ponašanje pokazuje i to što on govori o sebi kao žrtvi, kao da sedmoro ljudi nije izgubilo živote i kao da je njihova žrtva ovde nebitna, zanemarljiva stvar. Građani ne bi trebalo da trpe beskrupulozne izlive Vučića, koji čak i kad komentariše ovako veliku tragediju ne propušta priliku da govori o sebi:

“Nisam mogao da verujem koliko je bilo tih što nisu tugovali uopšte, oni se ne raduju zbog života, oni ne tuguju zbog smrti… Kako Meša Selimović to kaže, oni preziru one koji su malo uspešniji, a one koji su uspeli – mrze”.

Uspešni političari nisu oni koji govore o svom uspehu (naročito kada je to krajnje neumesno), već oni koji snose odgovornost za svoje postupke:

“Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest? Zar može prekinuti misao, kao konac, i zabraniti sebi razmišljanje o posljedicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može. Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti”. (Meša Selimović, Tvrđava)

Šteta što Vučić nije naučio najvažnije lekcije od Meše Selimovića.

Peščanik.net, 17.03.2015.