Veoma je zabavno čitati politička tumačenja kojima se pokušava dati dubokoumno objašnjenje govora predsednika vlade Benjamina Netanjahua; da li je rekao “grupe naselja” i mislio na evakuaciju svih ostalih naselja? Da li je kada je govorio o “vojnoj prisutnosti” mislio na izraelsku vojsku ili međunarodne snage?
Mnogo pitanja i tumačenja o – ničemu. Jer istina je jednostavna i prizemna: Netanjahu nije spreman ni za kakav sporazum, odricanje, povlačenje. S njegove tačke gledišta, cela teritorija je izraelska. I sa istorijske tačke gledišta i sa stanovišta bezbednosti. Sve ostalo su reči. Obične govorancije, čiji je cilj da oslabe pritisak koji dolazi od strane Baraka Obame. Jednostavno blefiranje i prevara.
Netanjahu nije spreman da se vrati na granice iz 1967. godine (sa malim izmenama), jer one nisu sigurne s bezbednosne tačke gledišta. On nije spreman da se povuče sa reke Jordan i hoće da se Palestinci unapred odreknu prava na povratak i izjasne o priznavanju Izraela kao jevrejske države. Stoga ne možemo govoriti o obnavljanju pregovora. To zna i Obama.
Veštačka svađa o “granicama iz 1967” je to vrlo jasno pokazala. Američki predsednik je u svom prvom govoru rekao da će sporazum sa Palestincima biti ključan u osnivanju palestinske države zasnovane na granicama iz 1967. godine, uz zamenu teritorija. Netanjahu je iskrivio početnu nameru ovog govora i sa ljutnjom se usprotivio ideji vraćanja na granice iz 1967. godine. Onda je Obama u svom drugom govoru objasnio da nije reč o vraćanju na iste granice, jer će se teritorije vraćati uz uzimanje u obzir demografske stvarnosti, odnosno naselja.
Ali Netanjahu je mislio na nešto sasvim drugo. On ne misli na velika izraelska naselja na Zapadnoj obali, Arijel ili Maleh Adumim. To se unapred podrazumeva. On misli na to da se nećemo vraćati na “uska područja” naspram Natanije, bez obzira da li će palestinska država biti demilitarizovana ili ne.
Ovo je isti onaj Netanjahu iz 1996. godine, kada je odmah pošto se smestio u premijersku stolicu energično pristupio razaranju Sporazuma iz Osla. On je otvorio tunel na Zapadnom zidu, zapalio Jerusalim i teritorije, što je dovelo do krvoprolića na Zapadnoj obali; on je proširio naselja na okupiranim teritorijama i uništio svaku mogućnost sporazuma.
Samo naivni su mogli da pomisle da njegov govor na Univerzitetu Bar Ilan o dve države za dva naroda, označava promenu strategije. Međutim cilj ovog govora je bio sledeći: smanjiti pritisak koji dolazi od Baraka Obame. Nije teško izgovoriti “dve države”. Važno je kako on zamišlja palestinsku državu.
A Netanjahu misli na državicu koja će biti sastavljena iz tri dela, bez logičnog teritorijalnog kontinuiteta, sa dva dugačka prsta koji su joj upereni pravo u oči: Arijel i Maleh Adumim. Na zapadu, ona će biti daleko od granica iz 1967. godine, bez doline Jordana na istoku, i bez uporišta u Jerusalimu.
Netanjahu nije zabrinut, on veruje da vreme radi za nas. On posmatra i čeka da nešto eksplodira na Bliskom istoku. Možda se dogodi velika kriza u Egiptu, možda u Siriji, možda se nešto desi u Iranu, ili će pući Saudijska Arabija. Tada će Obama morati da popusti i da nas ostavi na miru, jer će biti zauzet drugim problemima. Tako ćemo dobiti još jednu godinu, možda čak i dve, i ako u međuvremenu izbije još jedna Intifada ili rat, i to ćemo preživeti, kao što smo i ostalo. Važno je da se ne povučemo i ne ugrozimo naš opstanak.
Posle strašnog ubistva u Itamaru, Netanjahu je rekao: ”Oni ubijaju – mi i dalje gradimo” i to je njegov pogled na svet. Ovo me je podsetilo na jedan davni događaj – sednicu održanu u Knesetu 1973. godine, na vrhuncu euforije povodom Jomkipurskog rata. Sednici je prisustvovala i Golda Meir. Tada mladi član Kneseta, Adi Amurai, izašao je na trenutak sa sednice i kada se vraćao, zaustavio ga je redar i rekao da je na vezi poručnik Aluf Gazit koji želi da razgovara sa predsednicom vlade. Amurai je uzeo slušalicu i rekao Gazitu da je Golda na sednici i da ne može da je ometa, ako nije jako važno. Gazit je rekao da će ostaviti poruku: sovjetski posmatrači se povlače iz Sueckog kanala. Amurai je prišao prvom redu u kojem je sedela Golda i šapnuo joj primljenu poruku. Golda se okrenula i pobedonosno rekla: „Oni odlaze, a mi ostajemo”.
Ostalo je istorija.
Nehamija Štrasler, Haaretz, 24.05.2011.
Sa hebrejskog prevela Alma Ferhat
Peščanik.net, 25.05.2011.
IZRAEL / PALESTINA