Predlog za narodno nepoverenje:
Zašto podržavam hrabre i realistične predloge
“Novomeštanskog čuvara”
Predlog Novomeštanskog čuvara o narodnom nepoverenju, koji je podržalo već gotovo trideset hiljada potpisa, među njima i moj, zavređuje podršku ustavno-pravne struke. Zašto to smatram?
Stepen nepoverenja birača prema poslanicima, izražen na protestima, toliko je snažan da stari prigovori protiv opoziva (koji, navodno, ugrožava samostalnost poslanika, odstupa od načela da poslanici nisu vezani za uputstva i krši odredbu da zastupaju narod kao celinu) u izmenjenim prilikama naprosto više nisu dovoljno ubedljivi. Mogućih prigovora svestan je i NČ, koji se ne zalaže za uvođenje klasičnog opoziva kako se ne bi ugrozila samostalnost. Namera je da poslanici iz izuzetnih, neetičkih razloga, mogu da izgube njihovo poverenje i da se postigne zamena nekog poslanika tako što će mu se po demokratskom postupku izglasati nepoverenje.
Neposredna demokratija kao dopunsko sredstvo
Ima li ikog od 90 poslanika kome bi se moglo zameriti da je suviše doslovno izvršavao volju naroda? Da li bismo za nekoga od njih mogli da kažemo da se nikada nije podređivao obavezujućim uputstvima svoje političke stranke? Baš za nikoga. Zato su opravdane korekcije sistema, koje jačaju neposrednu demokratiju i kontrolu nad poslanicima i slabe njihovu zavisnost od političkih stranaka. Kada bi u Skupštini preovlađivali previše samostalni poslanici koji bi onemogućavali delovanje političkih koalicija, imao bih i ja rezerve prema predlogu za narodno nepoverenje. Međutim, na samostalno poslaničko delovanje nailazimo vrlo retko, ali utoliko više ima poslušnih vojnika rukovodstava parlamentarnih stranaka. “Nezavisni” su u ovom trenutku samo oni poslanici koje su stranke isključile iz svojih redova, kako njihovi neetični postupci ne bi strankama nanosili štetu. Takvi poslanici, i uopšte svi koji su izgubili poverenje birača, inače više nemaju šta da izgube, ali još uvek mogu da se okoriste, pa su zato najbolje lovište za kupovinu glasova i bujanje korupcije.
Važno je da se revolucionarno, pa čak i rušilačko, previranje izraženo u nemirima preusmeri u konstruktivnu akciju. To bi trebalo da dovede do promena koje će koristiti u traženju izlaza iz sve dublje krize. U predlogu NČ oseća se odlučnost, pa i osećaj za realno moguće. To se, primera radi, ispoljava u tome da se na mesto poslanika kome je izrečeno narodno nepoverenje, izabere poslanik s iste liste kandidata što znači, takođe, iz iste izborne jedinice. Time se unapred onemogućuje česta primedba da opoziv predstavlja prevlast logike većinskog izbornog sistema nad proporcionalnim. Realizam se ispoljava i u uslovima koje prelaže NČ, naime na koji način može da se podnese zahtev za narodno nepoverenje i kako da taj predlog uspe. Svojim predlozima NČ izražava zahteve umerenog krila učesnika u protestu, a ne onih koji se rukovode željom za nasiljem i rušenjem svega postojećeg, ili su manipulisani uputstvima iz pozadine, potkrepljenim finansijskom nagradom.
Potpisnici predloga NČ podsećaju vlastodršce da je prema našem Ustavu na vlasti narod, pa zato birači nisu sluge izabranih funkcionera, već upravo suprotno.Vlast je narod, a izabrani predstavnici privremeni su izvršioci njegove vlasti u granicama mandata, koji narod može da opozove. To je odgovor na pogrešnu interpretaciju Ustava kojom se potcenjuje odredba Ustava o vladavini naroda (čl. 1 i čl. 3) i apsolutizuje ustavna odredba da poslanik odgovara narodu u celini (čl. 82). Takva interpretacija jača partokratiju, a ne samostalnost poslanika. Dok danas rukovodstva političkih stranaka predlažu izmene koje kao da su im upisane na kožu, NČ traži ni više ni manje nego dosledno poštovanje ustavnog načela o vladavini naroda. Uz to, argument o odgovornosti ukupnom narodu jeste mač sa dve oštrice: da li protivnici opoziva poslanika žele da postignu uvođenje nepoverenja koje svi birači izražavaju prema svim poslanicima istovremeno (a za to se i NČ u okviru svojih dopunskih predloga takođe zalaže)?
Promene koje traže nezadovoljni demonstranti nisu ostvarive ako birači ni ubuduće neće moći da demokratskim putem postignu razrešenje onih nosilaca političkih funkcija, koji su izgubili njihovo poverenje. Neposrednu demokratiju NČ shvata kao dopunsko sredstvo koje birači treba da iskoriste samo kada pojedini poslanik, gradonačelnik, predsednik opštine ili pak celokupni skupštinski sastav, iz osnova ili na neetičnom osnovu, izneveri birače koji su ga izabrali. To ne znači da cela Slovenija bez prestanka treba da se bavi smenjivanjem poslanika, ali znači da ova mogućnost mora da visi nad glavama poslanika kao pretnja, koja će na većinu njih delovati već sama po sebi. Nepoverenje naroda koristilo bi se samo u krajnjim slučajevima, kada bi se funkcioner kao pijan plota držao svoje funkcije, koju ne obavlja u skladu s interesima birača.
Pravo na izglasavanje nepoverenja naroda
Političke stranke grubo krše samostalnost poslanika dok svakog dana kontrolišu i obavezujuće nameću njihovo odlučivanje, istovremeno odlučno odbijajući svaku mogućnost da birači utiču na rad poslanika. Birači imaju teškoće da saznaju kako glasaju njihovi poslanici, dok rukovodstva političkih stranaka dobro znaju kako su glasali (čak i prilikom tajnog glasanja), a uz to im naređuju kako ima da glasaju, odnosno pokušavaju da ih disciplinuju čak i pomoću njihovih deponovanih ostavki, koje su potpisali još pre izbora. Zato strankama ne bi trebalo gledati kroz prste dok sebi, a ne narodu, podređuju poslanike. Kao što narod referendumom može da spreči sprovođenje usvojenog zakona, morao bi da ima i pravo da izglasavanjem narodnog nepoverenja postigne razrešenje onog poslanika koji je iz temelja izneverio poverenje birača.
U vezi s izricanjem nepoverenja gradonačelniku (ili predsedniku opštine) želim da skrenem pažnju na američko rešenje, prema kojem se istovremeno proverava da li lokalni funkcioner još uživa potrebno poverenje naroda, i može da se izabere drugi ako birači smatraju da je bolji. Reč je, u stvari, o prevremenim izborima, koji su racionalniji i jeftiniji od predloga da se prvo glasa o nepoverenju, a tek posle toga raspišu izbori za novog gradonačenika (odnosno predsednika opštine).
Otuđena vlast partokratije
Kada se višestranački sistem izmetne u otuđenu vlast partokratije, potrebne su promene koje bi trebalo da nas vrate na put koji je zacrtan u Ustavu, u odredbama o demokratskoj republici i vladavini naroda. Pomenuću i ustavnu odredbu o odlučujućem uticaju birača na izbor kandidata. Zar se ova odredba ne bi mogla tumačiti tako da biračima treba omogućiti da poprave, ako je to potrebno, ako su pogrešili ili bili zavedeni da izaberu prevarante i pokvarene poslanike?
Na kraju, želeo bih da pomenem još i ono što smatram da je u predlogu NČ pogrešno: naime, trebalo bi tražiti izmenu izbornog zakonodavstva, koje u potpunosti onemogućuje izbor nestranačkih, nezavisnih poslanika. Bez takve izmene biće teško izvesti kadrovske promene. Nije realno očekivati da će neko nepoznat među kandidatima i na listama svuda pobeđivati. Ali nastajanje novih lista, izraslih iz nezadovoljstva civilnog društva, nateraće i političke stranke da osavremene svoje programe i obnove kadrovsku ponudu za gradonačelnike (predsednike opština), poslanike i ministre. Tome može da doprinese i izmena, koja bi olakšala izbor nestranačkih poslanika.
NČ kaže da je nastao ne bi li se očuvale osnovne vrednosti otvorene, demokratske i liberalne zajednice. U tom smislu treba shvatiti i njegov predlog o narodnom nepoverenju. Podržavajući taj predlog i kao hrabar i kao realističan, u isti mah skrećem pažnju da bi slične programe za konkretizaciju zahteva demonstranata istovremeno valjalo pripremiti i u drugim oblastima. Sve dok studenti nisu dostojanstveno zatvorili obruč oko parlamenta, intelektualci su prema protestima bili prilično skeptični i uzdržani. Ovaj propust mogao bi se ispraviti sada, kada nezadovoljstvo demonstranata treba da se usmeri ka demokratskim promenama, a da demokratska volja ne bude izigrana. Iskreno rečeno, moguće je od poslanika očekivati da će sami, bez nemira i predloga NČ, potražiti slična rešenja. U interesu je i samih poslanika da se odreknu dela svoje samostalnosti, ako to vodi zameni onih poslanika koji ugrožavaju ugled i kredibilitet svakog poslanika ponaosob i svih zajedno. Utoliko više jer bi se njihova samostalnost suzila u korist birača, a ne politokratije.
Autor teksta Dr Ciril Ribičič je profesor ustavnog prava i član Venecijanske komisije.
Delo, 14.12.2012.
Prevela Branka Dimitrijević
Peščanik.net, 19.12.2012.
Srodni linkovi:
- Veno Taufer: U znak podrške protestima
- Rastko Močnik: Kad narod hoće državu