Biti blokadersko dete

Užas majke, groza ranjivog dečaka: rulja, dečiji sadizam, krvoločna inicijacija – stvari koje nisu od juče već od pamtiveka, i alarm za savremeno društvo koje sve to uspešno i ubrzano budi i podstiče. Reč je o slučaju Vuka iz Kraljeva, kojeg bi vučimediji da iskoriste za još jedan pokušaj uvođenja isto tako starog primera kolektivne psihoze: cinkarenje. Deca koja cinkare roditelje, nema lepšega u svakom dostojnom totalitarizmu.

Zaštitimo žrtvu ćutanjem. Ostaje ona raspadnuta manipulacija, kod koje je nužno prizvati nešto istorije reči, iliti dela istorijske semantike: unikum ćaci stvorila je nepismenost grupe skupljene zbrda-zdola za druge ciljeve, sigurno ne za pisanje slovima. Nenamerni štos iskoristili su pobunjenici, među kojima se primio; zatim su ga prigrabili vučimediji, jer drugo i ne znaju, pa su izmislili lik plemenitog ćacija, plaćenog provokatora koji hoće da uči. Baljezgarija se i danas vuče po klonjama i šatrama kroz koje huče vetar, plamen i meci. Društvena posledica vidljiva je u vršnjačkom nasilju – ćaci je najgora uvreda kojom se neko može poniziti. Vučimediji su odlično obavili posao! Ne ostaje im ništa drugo nego da projektuju krivicu na drugoga, što je uobičajena tehnika bivšeg predsednika države, i uobičajena psihopatološka strategija.

Ćaci kao termin ponižavanja dakle po vučimedijima potiče od blokadera, onih skrivenih, porodičnih. Ovaj drugi termin pozajmljen je iz vojne terminologije, i označava brod ili osobu koja blokira prolaz, a postoji i marka čeličnih ograda za demonstracije pod imenom Blockader. Pravilna upotreba, uspešan termin. Blokaderska deca naučila su ga isključivo od roditelja, nikako iz medija, interneta, škole i ulice. Jer blokaderi su zaverenici, nepoznati, kod kuće sedeći i noću izlazeći, koje samo neko iznutra može da prijavi. Blokaderska deca treba da su od malih nogu špijuni. Ali ko da ih za to vaspitava? Uobičajena banda anal-litičara odmah je dala odgovor: blokaderi se stvaraju u vrtićima, tamo treba početi. Ne šalim se, čula na Pinku, dal’ od onog sa brojanicama, ili od hillbilly Krstića, ili od punđije iz Inđije… U vrtiće odmah uvesti veronauku, prstiće na krstiće, epsku istoriju Srbalja od dede bivšeg predsednika republike pa nadalje, sa sve bezgrešnom nevjestom nenevjestom Brnabić. I to imamo, džaba im nikejski sinod i shizma!

U nadi da vrtići ipak nisu izgubljeni, obraćam se u očajanju narednoj fazi, školskoj lektiri. Tu su blokaderski roditelji veoma važni. Ukoliko oni uspeju da Svetog Savu kod kuće ukrste sa Brankom Ćopićem (bajke) i Luisom Kerolom, možda neće izgubiti decu; naročito Alisa, i u zemlji čuda i kroz ogledalo. U obe besmrtne knjige, devojčica prelazi u svet naglavce, lud kao noć, i oba uspešno ruši. Nema bolje predstave Srbije danas: ptica dodo koja uređuje trku, beli prodani zec, blesave školjke, luda kraljica, ludi zec, ludi šeširdžija, luda mačka, gusenica na opijumu, ključić, stočić, pićence, kolačić i još desetine drugih. Blokaderska Alisa traži nemoguće – put/pravac, red, pravilnost, logiku, humor, tj. knjigu sa slikama i dijalozima, a dobija svet mrtvo ozbiljnih potpunih ludaka. Zato se ona menja – raste, smanjuje se, zbunjuje se, iz učtivosti prelazi u drskost, baš kao i pobuna. Sa Alisom u glavi, blokaderska deca spremna su na sve, pre svega da pokušavaju, istraju i razumeju. Vrste ludila teško su uhvatljive, prevrtljive, lukave, zlobive, teško je među njima naći i odabrati ono što je pobuni nužno potrebno. Ali upravo iskustvo među njima, Alisino, može blokadersku decu današnjice da osposobi da se suvereno kreću i opasna ludila zatiru na samom početku.

Dalje ionako nema dovoljno dobrih saveta; ponekad uspevaju najneobičniji, ponekad najrazumniji nemaju šanse. Zato dajem primer čitanja i učitavanja koji me je potresao u razmaku od više od pola veka. Reč je o satiričnoj bajki Zmaj Evgenija Švarca, napisanoj 1944. Dramu su izvodili amaterski-studentski ansambli u drugoj polovini šezdesetih godina posvuda po Jugoslaviji, ja sam je videla u Beogradu. Na predstavu se išlo zaverenički, išli smo da učitavamo, da čujemo ono što se nije izgovorilo, ali kao da jeste. Vitez Lanselot dolazi da stanovnike grada reši birokratizovane i brutalne vlade Zmaja, ciničnog vladara. Zmaja posle pobede zamenjuje ljigavac gradonačelnik, još gori, i Lanselot mora da zaključi da Zmaja treba uništiti u svakome posebno… Švarc je imao Propovu čeličnu strukturu bajke, Staljina i rat, pa je ipak uspeo da preživi. Mi smo, tadašnji blokaderi in spe, hteli da predvidimo šta će biti ako pobedimo.

Šezdesetak godina docnije, gledam Zmaja u Gradskom pozorištu Ljubljane (MGL). Čemu ova drama danas? Tekst je patetičan, kao i nekada. Idem, i verovatno mnogi u publici, da bi čitali odgovor na prethodno pitanje. I odgovor je potpuno neočekivan – drama je aktualna! Birokratija i brutalnost su tu, cinizam pogotovu. Pojavio se i novi oblik cinizma, neverbalan: laž je legalizovana, prihvatljiva, gadost se slavi, krivica se projektuje na drugoga. Nego šta nego se prepoznaje! Na kraju predstave, koja je virtuozna, publika ne može da stane sa ovacijama. Saznanje je užasno – imali smo pravo i onda i sada. Srećom, nismo isti.

Pouka o deci blokadera očita je: na Zmajev pokušaj univerzalizacije potlačenih, odnosno razvlačenje blokaderskog greha na decenije pre (počeli su rat, prodali NIS, sećaju se Sarajeva), blokaderi i nemaju drugog odgovora sem spasavanja dece. Alise, Lanseloti i milioni drugih dragocenosti na njihovoj su strani.

Peščanik.net, 08.12.2025.