- Peščanik - https://pescanik.net -

Blagostanje, pravda, bezbednost

Noddy, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Dejvid Dejvis, britanski ministar za brexit, očekuje povoljan sporazum sa Evropskom unijom „jer je on i u njihovom interesu“. U to nema sumnje. No, obostrani interes da se postigne sporazum ne određuje njegov sadržaj. Od čega on zavisi?

Istraživanja i komentari se najviše bave posledicama po trgovinu i ulaganja. Uz to, ocenjuju se posledice po stabilnost Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije. Nema sumnje da je zajednički interes da se očuvaju prekogranična trgovina i ulaganja, a još više da se obezbedi stabilnost. Kako?

Odmah je potrebno ukazati na osnovnu karakteristiku EU: stabilnost i sva ostala javna dobra (pre svih bezbednost, pravda, blagostanje) oslanjaju se na privredna sredstva, pre svega na jedinstveno tržište. Drukčije rečeno, političko zajedništvo se ostvaruje posredno: stvaranjem jedinstvenog tržišta i potrebnom pravnom regulativom sa ciljem postupne političke integracije. Ili, ako se javna dobra vežu za sredstva kojima se obezbeđuju, rast blagostanja se podržava jedinstvenim tržištem, koje se održava pravednom regulativom, vladavinom prava, što zajedno povećava bezbednost zemalja članica i same Unije. To je strategija sve dublje integracije od nastanka Evropske unije, što postaje jasno kada se uzme u obzir njen razvoj gde je najpre integrisano tržište, potom je postepeno ujednačavan pravni sistem, što je trebalo da bude krunisano usvajanjem ustava, kako bi na kraju bila uspostavljena fiskalna unija sa jedinstvenom spoljnom i politikom bezbednosti. Konačni cilj jeste politička unija koja neposrednim političkim sredstvima – ustavom, budžetom, snagama bezbednosti, jedinstvenim tržištem – snabdeva građane javnim dobrima, pre svega bezbednošću, pravdom i blagostanjem.

Iz čega sledi da ako se ne može održati jedinstveno tržište, Evropska unija ili mora neposredno da ubrzano poveća pravnu i političku integraciju, ili ne može da bude instrument bezbednosti i pravednosti, jer ne doprinosi povećanju blagostanja. U tome je ključna uloga evropske tržišne i privredne integracije, a usled toga i konačni rizik dezintegracije jedinstvenog tržišta po opstanak Evropske unije.

Zadatak sa kojim se suočavaju i Britanija i Evropska unija jeste da nađu zajednički interes koji nije samo trgovački, već takođe doprinosi očuvanju bezbednosti i pravičnosti. Problem je u tome što zagovornici brexita vide samo trgovačke interese, dok to nije u skladu sa ustrojstvom Evropske unije. Ovo je, naravno, izvorni problem odnosa Britanije i Unije – prvu naprosto zanima pristup evropskom tržištu, dok drugu zanima njegov doprinos ključnim javnim ili političkim dobrima.

Slika 1 shematizuje razliku između države i političke unije kao što je evropska. Država pre svega povećava bezbednost građana, što omogućava postojanje nekog nivoa vladavine prava, što opet ima povoljan uticaj na nivo blagostanja. Politička unija kao što je evropska, opravdana je pre svega doprinosom blagostanju građana država članica, zarad čega se sklapaju odgovarajući ugovori i time obezbeđuje određeni nivo vladavine prava, što zajedno povećava bezbednost na čitavom prostoru evropske političke unije. Razliku je najlakše videti ako se pođe od toga da država ima monopol nad legitimnom upotrebom sile, dok politička unija, bar ova evropska, nema. Potom je tu razlika u ustavnosti države i ugovornosti unije. I konačno je tu razlika u značaju prekograničnih privrednih sloboda i prava, trgovanja pre svega, koji su od centralnog značaja za Evropsku uniju.

Slika 1: Međuzavisnost javnih dobara

Čemu, može se pitati, politizacija trgovine? Zašto ne naprosto slobodna trgovina među svim evropskim zemljama, dok pravda i bezbednost ostaju u isključivoj nacionalnoj nadležnosti? Razlog je u pretpostavci da su to evropska, a ne nacionalna javna dobra. Ovde ima smisla najpre razjasniti šta se podrazumeva pod slobodnom trgovinom i, posebno, pod jedinstvenim tržištem.

Tradicionalno, slobodna prekogranična trgovina jeste bescarinska. To znači da sve druge mere privredne politike mogu da budu onakve kakvima ih pojedine zemlje utvrde i sprovode. Recimo, ako se žele određena ograničenja na uvoz hrane, iz zdravstvenih ili verskih razloga, u sistemu bescarinske trgovine, ona će biti predmet odgovarajućih propisa (standarda na primer) ili bi se na njihov promet u zemlji primenile druge necarinske mere zaštite. Tome valja dodati i netrgovinske mere makroekonomske politike, fiskalne i monetarne, kao i druge mere regulisanja unutrašnjeg tržišta, koje takođe mogu da utiču na spoljnu trgovinu i zapravo mogu biti primenjene upravo sa tim ciljem. Konačno su tu i propagandne mere različitih vrsta. Uklanjanje carina, ma koliko važno, ne mora da bude od odlučujućeg značaja za slobodu spoljne trgovine.

Uzmimo, dakle, da se pod slobodnom prekograničnom trgovinom podrazumevaju isti uslovi kao u unutrašnjoj trgovini: to je onda jedno ili jedinstveno tržište. Ono podrazumeva jedinstveni regulatorni i sistem rešavanja sporova. Uz to, sistem finansiranja koji ga podržava i održava. To je praktično opis jedinstvenog tržišta Evropske unije sa takozvane četiri slobode (prodaja robe, ulaganja kapitala, nuđenja usluga i prekograničnog zapošljavanja na jedinstvenom tržištu), zajedničkom regulativom (zasnovanom na ugovoru o članstvu) i sa uplatama u zajednički budžet. Ima li ovaj sistem smisla?

U ranija vremena, čak i ako bi se uspostavio sistem jedinstvenog tržišta, geografija (prostorna, politička, kulturna) je igrala ulogu carinske zaštite, jer su transportni i troškovi mobilnosti bili veliki. U novije vreme, troškovi transporta kao i troškovi mobilnosti su značajno smanjeni, što omogućuje veću pokretljivost i robe i usluga i ljudi, a i geografsku udaljenost pojedinih delova proizvodnje („fabrika“ može da se prostire globalno). Više se trguje intermedijarnim proizvodima (delovima), a ne samo finalnim dobrima, a tu je i povećana trgovina uslugama i povećana mobilnost rada u skladu sa potrebnim obrazovanjem. Tako da je efikasnost veća na jedinstvenom, velikom tržištu nego naprosto u sistemu slobodne, bescarinske, prekogranične trgovine.

Veća efikasnost za sve ne znači da zemlja koja koristi sve druge prednosti jedinstvenog tržišta, osim recimo jedinstvenog tržišta rada, ne znači dakle da ona ne bi prošla još bolje. Isto važi i za uplate u zajednički budžet. Ali to bi bilo na štetu preostalih zemalja članica jedinstvenog tržišta. Iz čega proističe potreba za pravičnošću, to jest za pravdom, bar u smislu reciprociteta. Usled čega bi one tražile odgovarajuće koncesije od zemlje koja bi da ima pristup jedinstvenom tržištu, ali bi da ograniči pristup sopstvenom tržištu, ili bi da ima sopstvenu regulativu, ili ne bi da uplaćuje novac u zajednički budžet. I jedna i druga strana bi i dalje imale zajednički interes da nastave da ekonomski sarađuju, ali konkretni sadržaj sporazuma o nastavku saradnje bi svejedno bio predmet pregovora i dve strane bi morale da ga konkretno odrede. Primera radi, Norveška ima ugovor sa EU koji se razlikuje od onog kojeg ima Švajcarska, gde se razlike odnose, između ostalog, na finansijska tržišta i na visinu uplata u evropski budžet.

Pregovori zavise i od odnosa snaga. Kako bi rekli Varufakis i Tramp, uspešni pregovori podrazumevaju spremnost ili pretnju da se oni napuste. Što, naravno, ima posledice po bezbednost. Kao što se videlo u slučaju Grčke, eventualna pretnja, ali ne i spremnost, Grčke da će napustiti EU nije ništa u poređenju sa pretnjom EU da će joj u tome čak i pomoći. Britanija nije Grčka, ali asimetrija i dalje postoji, delimično i zato što je pretnja već ispunjena, pa je samo neizvesno dokle je Britanija spremna da ide na putu odvajanja od EU. Međutim, Britanija može da veruje da ne samo da nije bespomoćna u odnosu na EU, već da to važi i u odnosu na ostali deo sveta. Grčka je od malog značaja za EU, a potpuno je privredno beznačajna za ostatak sveta ako nije deo EU. To se ne može reći za UK. Zapravo, zagovornici brexita veruju da će osamostaljenjem od EU povećati britanski uticaj i privredni značaj u ostatku sveta. Tako, ako nemačko i francusko tržište, i tržište EU u celini, postanu manje dostupni, recimo zbog neuspeha da se postigne sporazum, ili usled raspada EU, tu su kinesko, indijsko, američko i uopšte svetsko tržište. Što bi trebalo, veruje se, da Britaniji obezbedi prednost u pregovorima sa EU, jer bi ona bila spremna i na neuspeh pregovora, dok EU iz razloga bezbednosti ako ni zbog čega drugog ne bi.

Ovaj račun, ako se zaista tako računa, bar dok je samo o trgovini reč, nije sasvim precizan. Naime, Britanija ima deficit u robnoj razmeni sa EU i suficit u trgovini uslugama. Eventualno smanjenje, ili samo uravnoteženje u spoljnotrgovinskoj razmeni sa EU, napuštanjem jedinstvenog tržišta ili ograničenijim pristupom, bi podrazumevalo, pre svega, manji uvoz robe i manji izvoz usluga. Koja bi bila korist od toga?

Hoće li smanjenje uvoza robe iz EU, recimo iz Nemačke i Francuske, povećati britansku proizvodnju iste te robe? Ovde se pre svega misli na industriju. Ukoliko UK zaista dodatno liberalizuje trgovinu sa ostatkom sveta, kako bi našla zamenu za evropsko tržište, konkurentnost njene industrije bi se zapravo smanjila. Naime, unutar EU, britanska industrija konkuriše zemljama sličnog nivoa razvijenosti, što će reći i sličnih troškova. Okrenutost, primera radi, kineskom ili indijskom tržištu gde su troškovi rada mnogo niži, smanjuje konkurentnost britanske industrije. Trebalo bi očekivati, ako se tako promeni trgovačka politika, da će se ubrzati, a ne usporiti, deindustrijalizacija britanske privrede.

Stvari stoje slično i sa uslugama. Ukoliko se računa da će se povećati izvoz britanskih usluga na američko tržište ili na tržišta gde je potrebno konkurisati američkim uslugama (SAD imaju suficit u trgovini uslugama), to bi lako moglo da se pokaže kao pogrešno. Nije jednostavno naći zamenu za evropsko tržište finansijskim uslugama na kojem londonski Siti ima prednost (takozvani pasoš) koju drugi svetski finansijski centri, recimo američki, nemaju. Tome je potrebno dodati i smanjena ulaganja u britanski finansijski sektor sa ciljem poslovanja u EU ukoliko bi se izgubila ne samo prednost jedinstvenog finansijskog tržišta, već i mobilnost radne snage. Ta mobilnost je posebno važna u nizu uslužnih delatnosti, od onih najkvalifikovanijih, do onih koje to nisu. Zaista, sve se to može nadoknaditi, ali uz veće troškove, a smanjeni troškovi i povećana efikasnost su razlozi što se želi koliko-toliko liberalizovana trgovina.

Naravno, ako gubi UK, gubi i EU. Pitanje je, međutim, kod utvrđivanja odnosa snaga u pregovorima, ko gubi više i šta gubi? Jedan pokazatelj razlike jeste bilateralni udeo izvoza i uvoza. Trgovina sa EU je oko 50 posto ukupne britanske spoljne trgovine, dok evropska trgovina sa Britanijom predstavlja manje od 10 posto njenog ukupnog izvoza i uvoza. Razlika je otprilike proporcionalna razlici u veličini privrede, razlici u nacionalnim dohocima. Ako bi se trgovina smanjila u istom stepenu, jasno je da bi negativni efekat po britansku privredu bio veći od evropskog. Uz to, dok je Britanija odlučila da izađe iz EU, EU mora da brine za svoju funkcionalnost, dakle ne samo koliko gubi ili dobija u trgovini sa Britanijom, već koliko je pogođena sposobnost jedinstvenog tržišta da posredno obezbedi ostala javna dobra, kao što su pravda i bezbednost. Britanija izlaskom iz EU preuzima, nacionalizuje odgovornost za vladavinu prava i za bezbednost, dok EU i dalje mora da zasniva svoj doprinos tim javnim dobrima poboljšanjem dobrobiti koje bi trebalo da se oslanja na delovanje jedinstvenog tržišta. Usled čega, sporazum sa Britanijom mora da bude takav da stabilizuje, a ne rizikuje evropsko jedinstveno tržište.

Dakle, jedinstveno tržište, sa jedne strane, podrazumeva jedinstven regulatorni, dakle pravni sistem, zajedničko finansiranje i jedinstvenu trgovačku politiku sa ciljem rasta blagostanja, a sa druge strane, u uslovima Evropske unije, posredno doprinosi vladavini prava i pravdi i povećava bezbednost. Zemlje koje žele da imaju pristup jedinstvenom tržištu, a ne žele da se učlane u EU, svejedno moraju da usklade svoje propise sa onima koji važe na jedinstvenom tržištu i da vrše uplate u evropski budžet. Jer pristup jedinstvenom tržištu zapravo znači da se bude njegov deo.

Ukoliko, kao što je slučaj sa Britanijom, zemlje ne žele pristup jedinstvenom tržištu u pojedinim njegovim elementima, pre svega kada je reč o tržištu rada, a takođe žele da drukčije regulišu tržišna ponašanja, uz nespremnost da finansiraju evropski budžet, onda one ne mogu da budu deo jedinstvenog tržišta. Mogu, naravno, da imaju drukčije trgovačke odnose, recimo one koji se zasnivaju na članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Naravno, isto važi i za EU, jedino što je britansko tržište znatno manje važno Uniji nego što je Britaniji važno evropsko tržište (uz to EU je važnija, kao tržište, ostatku sveta od Britanije). Usled toga, eventualna spremnost ili pretnja da se pregovori napuste mnogo je štetnija po Britaniju nego po Uniju, što naravno ne može a da ne utiče na tok pregovora i na njihov ishod.

Tome valja dodati i već više puta istaknuti rizik po sposobnost EU da zemlje članice snabdeva rastom blagostanja, pravdom i bezbednošću. Sve dublja integracija EU podrazumeva da se na svaku krizu stabilnosti odgovori većim ovlašćenjima same Unije: dakle da se postepeno sa posrednog prelazi na neposredniji pristup obezbeđivanju evropskih javnih dobara. Recimo, problem bezbednosti izazvan prilivom izbeglica trebalo bi da se reši dogovorom o zajedničkoj politici i stvaranjem odgovarajućih službi i organizacija koje bi tu politiku sprovodile. Isto se može reći i za politički odgovor na privrednu i finansijsku krizu, a takođe i na fiskalnu krizu ili na druge neravnoteže koje mogu da se pojave, bilo zato što politika država članica nije bila adekvatna ili su pojedine zemlje žrtve negativnih uticaja koji su izvan njihove kontrole. U postojeći ugovor na kojem se zasniva funkcionisanje Evropske unije, unet je i član kojim se reguliše napuštanje Unije, jer se računalo da će zemlji članici koja bi da napusti Uniju, pod uticajem trenutnih negativnih kretanja, zapravo biti jasno da je njihovo rešenje efikasnije ako je zajedničko, a ne nacionalno.

Usled čega je, verovatno, zbog uverenosti da je napuštanje EU nepopularno, napredak u integraciji posle izbijanja finansijske krize 2008-2009. godine, iako značajan (što se često gubi iz vida), bio daleko od adekvatnog. To nije ni uzrok niti razlog britanske secesije, jer je njena privredna politika, posebno politika štednje, bila izbor njene vlade, koja je čak nanovo izabrana na poslednjim parlamentarnim izborima, ali to jeste dovelo u pitanje sposobnost Evropske unije i jedinstvenog tržišta da obezbedi rast blagostanja, a onda i nivo i kvalitet ostalih javnih dobara. Opet, kriza izazvana brexitom bi trebalo da bude podsticaj za produbljivanje integracije Evropske unije, što trenutno ne izgleda mnogo verovatno, mada iz razloga koji su nezavisni od britanske secesije. Zapravo, brexit nesumnjivo nanosi štetu evropskoj privredi, nezavisno od toga što je ona manja od britanske štete, a povećava i rizike kada je reč o bezbednosti i vladavini prava, dakle o pravdi, jer bi mogla da se promene, u nekim slučajevima iz osnova, prava evropskih građana.

Što su sve razlozi koji otežavaju postizanje sporazuma, nezavisno od postojanja zajedničkih interesa da se do njega dođe. Potom bi trebalo da se on, sporazum, održi. Zaista, sadržaj sporazuma zavisi i od toga kako će u budućnosti izgledati Ujedinjeno Kraljevstvo, a i Evropska unija. Uzmimo da će se samo EU menjati, što je u skladu sa njenom izvornom motivacijom, a i sa političkim očekivanjima (održivost postojećeg ustrojstva UK je naravno isto toliko važno, ali to ostavljam po strani). Trenutno je, međutim, neizvesno ne samo koliko je poželjan konačni cilj EU, već i šta je i kako potrebno menjati. Opet, u skladu sa strategijom da privredna integracija prethodi pravnoj i političkoj, alternativne promene bi trebalo pre svega razumeti u okviru privrednog modela koji je u osnovi jedinstvenog tržišta. Uz put, što nije sasvim irelevantno, britanski doprinos stvaranju jedinstvenog tržišta nije bio mali, ako nije bio i odlučujući, posebno kada je reč o jedinstvenom tržištu rada. No, demokratije mogu da menjaju mišljenje, što će reći da one institucionalizuju neodgovornost. No, to je nezavisna tema.

Kako bi se EU mogla razvijati? Posle izlaska Britanije, EU i monetarna unija su mnogo bliže, jer praktično sve ostale zemlje, sa izuzetkom Švedske i donekle Češke, imaju veoma mali prostor za samostalnu monetarnu politiku i kada imaju svoj novac (Danska je veoma privržena politici fiksnog kursa krune u evrima). Usled toga, mogući razvoj privrednog sistema Evropske unije se najčešće razmatra u okviru modela optimalne monetarne unije. Pretpostavimo jedinstveno tržište i monetarnu uniju sa jedinstvenim finansijskim sistemom, gde su regionalne, ili razlike između privreda zemalja članica, velike. Te razlike ne moraju biti u nivou razvijenosti, mada je to svakako važna razlika, već u strukturi proizvodnje ili tražnje. Kada je reč o velikoj privredi, kakva je evropska, značajne razlike u tome šta ko proizvodi i koliko i na šta troši su svakako očekivane. Opet, imajući u vidu veoma velike nasleđene razlike u razvijenosti, troškovi proizvodnje i nivoi cena će se takođe razlikovati. Ideja jedinstvenog tržišta jeste da će ono podstaći ulaganja u manje razvijena područja, jer će tamo prinos na ulaganja biti veći. Uz to, kako je potrebno ulagati u razvojne projekte, koji ne moraju da budu privlačni privatnim preduzetnicima, a manje razvijene zemlje mogu da imaju smanjene fiskalne mogućnosti, budžetski transferi od bogatijih siromašnijima podržaće taj proces bržeg rasta u manje razvijenim zemljama članicama usled povećanog priliva ulaganja iz razvijenijih privreda.

Šta, međutim, ako neke od zemalja članica budu pogođene krizom ili, uostalom, čitava Unija zapadne u krizu? U prvom slučaju bi unutrašnje tržište pomoglo jer omogućuje mobilnost ljudi i tako održava zaposlenost. Uz to, zajednički novac i jedinstveno finansijsko tržište bi takođe trebalo da pomognu: oni bi predstavljali neku vrstu osiguranja od, recimo, recesije u koju bi zapala neka zemlja ili grupa zemalja članica. Finansijski sistem tih zemalja bi bio pomognut zajedničkom centralnom bankom, a preduzetnici i potrošači, kao uostalom i fiskalne vlasti, ne bi izgubili pristup kreditima jer postoji jedinstveno finansijsko tržište. Pomogli bi i fiskalni transferi, ukoliko bi nacionalni javni dug u zemljama zahvaćenim krizom postao neodrživ pa bi izgubile pristup komercijalnim kreditima. I zaista, reforme usvojene posle izbijanja krize 2008-2009. su išle u pravcu aktivnije monetarne politike, jačanja jedinstvene finansijske kontrole i delimičnog zajedničkog preuzimanja odgovornosti za javne dugove zemalja koje su se suočile sa krizom budžeta. Uz to, mobilnost na čitavom unutrašnjem tržištu je smanjila rast nezaposlenosti.

U drugom slučaju, dakle sveobuhvatne krize, kao posle 2008-2009, to ne bi moralo da bude dovoljno, ukoliko bi se ceo finansijski sistem Unije suočio sa sistemskom krizom, dakle sa rizikom nesolventnosti. Tada bi bili potrebni fiskalni transferi, jer centralna banka sama ne bi mogla da sanira banke, a nije izvesno da bi bilo dobro ukoliko bi neposredno finansirala budžete zemalja članica. Centralni budžet bi mogao da pomogne, ali njega nema. Usled čega bi rešenje koje je u skladu sa strategijom produbljivanja integracije trebalo tražiti u nastanku fiskalne unije. Prećutna pretpostavka je bila da će do toga doći postepenom demokratizacijom Evropske unije – jačanjem uloge Parlamenta i povećanjem efikasnosti odlučivanja Saveta sve većom ulogom odlučivanja (kvalifikovanom) većinom. Pre svega iz razloga pravedne raspodele rizika u okviru EU. Kako?

Ovo se može videti na sledeći način. Uzmimo da je demokratizacija dovoljno napredovala: na krizu kao što je ova iz 2008-2009. bi se odgovorilo zajedničkim preuzimanjem odgovornosti za nastale troškove, koji bi se pokrili iz zajedničkih poreza. Ovaj poslednji korak je ključan. Politička unija mora imati moć uspostave vlasti, dakle legitimne prinude, tako što će, pre svega, moći da oporezuje na celoj teritoriji Unije – ona fiskalnom smislu mora biti država. Trenutno postoje kontribucije, proporcionalne nacionalnim dohocima zemalja članica; postoje takođe i zajedničke obaveze, recimo dugovi zemalja koje je EU preuzela – ali ne postoji ovlašćenje da Unija razreže porez kako bi te dugove pokrila. To je taj poslednji korak, bar kada je reč o zaokruživanju privrednog aspekta političke unije. Naravno, ti porezi bi trebalo da budu pravični, dakle takvi da obezbede osiguranje od rizika za sve građane Unije na jednak način. To bi, svakako, povećalo ekonomsku bezbednost, a posredno i bezbednost u najširem smislu te reći.

Stvari bi mogle da se razvijaju i u obratnom smeru, da se tako izrazim. Naime, ukoliko demokratizacija nije dovoljno odmakla u trenutku izbijanja krize, bilo bi svakako potrebno taj proces ubrzati upravo zato da bi se kriza rešila na najefikasniji i najpravičniji način. Ovo je slično problemu sa kojim se suočavala Jugoslavija osamdesetih godina prošloga veka, o čemu ovde nema smisla potanko raspravljati. Ekonomski problem je bio sličan, dok su prepreke demokratizaciji bile veće. Zemlje članice nisu bile demokratije, kao što je sada slučaj sa EU. Problem je sličan utoliko što je potrebno sredstvom koje rešava dugoročni problem raspodeliti kratkoročne troškove krize. Alternativni politički pristup je nacionalizam uz secesiju ili autoritarizam uz nešto što bi se moglo nazvati unutrašnjom secesijom. Ovo drugo je, recimo, bio izbor Srbije, a prvo Slovenije i potom svih ostalih. U slučaju EU, Britanija je izabrala nacionalizam, dok jedan broj zemalja ispituje mogućnosti autoritarizma. I jedni i drugi se protive uvođenju fiskalne unije.

Ovde je potrebno razmotriti prigovore o tome da je EU birokratizovana i da se previše oslanja na regulatorne mere. Koliko su te primedbe tačne? Imajući u vidu sistem demokratske kontrole, primedba o birokratizovanosti nema mnogo smisla. Alternativa birokratiji je politizacija poslova koji su joj povereni. Ukoliko se to smatra poželjnim, bilo bi potrebno dodatno ojačati zakonodavnu vlast, a i povećati fiskalne instrumente Unije. Ovo drugo bi povećalo interes za predstavništvom u zakonodavnim i izvršnim političkim telima. Uz to, veće korišćenje fiskalnih instrumenata bi smanjilo ulogu regulatornih mera. U zemljama članicama, privredni i drugi interesi se ostvaruju ne samo propisima, već i poreskim sistemom i sistemom javne potrošnje. Tu su mogućnosti EU ograničene, pa se koristi regulatorna vlast više nego što bi inače bilo potrebno. Zapravo, najveći problem nije u ekstenzivnoj regulativi, već u ograničenjima na privredne politike zemalja članica, koja ne bi bila potrebna da EU ima potrebna ovlašćenja u vođenju zajedničke privredne politike. To pre svega znači da bi trebalo da bude ovlašćena da oporezuje i da se zadužuje.

Ukoliko fiskalna unija nije verovatna, bar ne u dogledno vreme, kako bi EU mogla da se razvija? Trenutno se ona suočava sa tri strateška problema (granice naše bezbednosti, naša a ne evropska pravda, zaštita naše dobrobiti), koji dovode u pitanje upravo njenu sposobnost da obezbedi osnovna javna dobra i to na način koji je u skladu sa postojećim Lisabonskim ugovorom i sa pretpostavljenom strategijom dalje integracije.

Brexit, jasno je, podstiče one koji smatraju da su rast nesigurnosti i nepravičnosti posledica jedinstvenog tržišta. U tome se, kako već istorijski i biva, ideološka levica i desnica slažu. Usput, mada možda nema previše smisla, valja pomenuti da je Marks smatrao zabludom verovanje da trgovina uzrokuje nejednakost i nepravičnost i sve ono što se i na levici i na ideološkoj desnici smatra nepoželjnim. Takođe, kritikovao je shvatanja da će se ograničenjem trgovine obezbediti viša zaposlenost, smanjiti nejednakost i obezbediti pravičnija naknada za rad i upotrebljena sredstva. To isto se može reći i za mobilnost rada, dakle za kritiku migracija i uopšte jedinstvenog tržišta rada.

Ono što se, međutim, zna, a može se videti i na primeru političkih promena ne samo u evropskim zemljama već i u SAD – nacionalizam mobiliše više od klasnog interesa. Usled čega desnica jača upravo na kritici globalizacije, internacionalizacije, evropeizacije i svega što se može označiti kao štetno po nacionalni interes, uključujući i interes domaćeg radnog čoveka. Jasno je da eventualno odustajanje od jedinstvenog tržišta jeste isto što i raspad EU. Ovo je takođe slično sa razvojem stvari u Jugoslaviji. Jedinstveno tržište je bilo, tvrdilo se, na štetu svih – razvijeniji delovi zemlje su se bogatili, tvrdilo se recimo u Beogradu, na račun Srbije i manje razvijenih, dok su ovi drugi kritikovani da zapravo žive na račun Hrvatske i posebno Slovenije. Onda je isproban bojkot slovenačke robe u zemlji koja je već prestala da bude bezbedna, a nije imala ni legitiman ustav. Onda je razorena monetarna unija, što je takođe ono što se zagovara u desnim i levim populističkim krugovima.

Problem je, međutim, u tome što jedinstveno tržište nije deo zaokruženog privrednog sistema, gde je nedostatak fiskalne unije ključan, a i ne izgleda kao da i dalje podstiče pravičnost, a pogotovo bezbednost. Ovo nije neočekivano. EU nema valjana i neposredna sredstva da obezbedi vladavinu prava, a pogotovo bezbednost. Računalo se sa tim da će rast blagostanja obezbediti opšti interes za širenjem prava i pravde, a da će rizici bezbednosti biti mali ukoliko ne budu proisticali iz sukoba unutar Evrope. Ovo poslednje nije više tačno, a i nije dovoljno, jer su značajno povećani i spoljni i unutrašnji rizici bezbednosti. A to podstiče interes za preraspodelom prava, u našu korist a na njihovu štetu, čemu je EU zapravo prepreka. Pa ukoliko preovlada interes da se nacionalizuju bezbednost i pravda, jedinstveno tržište neće opstati, između ostalog zato što će izgubiti ovo dodatno opravdanje o posrednom doprinosu osnovnim javnim dobrima.

Kako trenutno izgleda politički račun? Na jednoj strani raste podrška onima koji predlažu da se ojačaju granice i da se razdvoje u pravima naši od njihovih unutar svake zemlje. Na drugoj strani raste rizik od unutarevropskih sukoba, gde primer Ukrajine, ma koliko udaljen, svakako nije irelevantan. U ovom času, ovi drugi rizici su veći od predvidljivih koristi nacionalističke politike, usled čega EU opstaje, ali to nije dovoljan podsticaj produbljivanju integracije. Brexit je trenutno povećao razumevanje o troškovima secesije na obema stranama, ali je takođe povećao otpor dodatnim merama integracije.

Koji je međutim destruktivni domet brexita? Pre svega u tome što podstiče dodatnu nacionalizaciju pravnih i sredstava bezbednosti. Ključni podsticaj da se glasa protiv EU je bio da je potrebno ograničiti prava zapošljavanja i nastanjivanja onima koji nisu građani Ujedinjenog Kraljevstva. Ovo podrazumeva kontrolu granica, nadležnost britanskih zakonodavnih vlasti i sudova i raskidanje svih ugovornih obaveza koje tome stoje na putu. Osnovni razlog za to jeste da rizici i nesigurnost proističu iz Evropske unije, usled čega je potrebno napustiti je. Činom napuštanja i podizanjem granice, zaista se povećavaju problemi bezbednosti u EU, što opet podstiče slične mere u drugim evropskim zemljama.

To je otprilike izbor. Na jednoj strani jeste politika odbrane nacionalnih interesa od Evrope, a na drugoj je razumevanje da su bezbednost i prava, dakle pravda, pre svega evropska a ne nacionalna – javna dobra. Rasprava o tom izboru u Evropi se ne vodi neposredno već preko ocene o mogućim posledicama razgradnje jedinstvenog tržišta, gde produžena i u najbolju ruku stagnatna privredna kretanja ne idu na ruku zagovornicima EU upravo zato što je napredak u blagostanju osnova legitimnosti evropske pravde i bezbednosti. Nasuprot tome su sve neizvesnosti koje donosi generalizovani nacionalizam u Evropi. Rizik nacionalizma – granice, nacionalne snage bezbednosti, nacionalni interes nasuprot evropske pravde – nije dovoljan da podstakne dodatnu političku integraciju, ali za sada održava jedinstveni privredni i politički prostor. Ishod zavisi u ne maloj meri i od toga koliku je odgovornost za evropsku bezbednost spremna da preuzme Britanija, što će se bez sumnje videti kada počnu pregovori.

Peščanik.net, 07.08.2016.

TEMA – BREXIT