Bobac

Izgleda da je suđeno da 2014. godina u istoriji Rusije bude prelomna. Postsovjetska epoha koja je počela 1991. sada doživljava svoj kraj, a ova nova, koja tek treba da nastupi, još nije dobila ime i još uvek nije jasno da li uopšte postoji nekakav društveno-politički termin koji bi joj pristajao. Zemlja s najvećom teritorijom na svetu, najteže moguće naoružana, ali lišena saveznika i jasne ideologije, drznula se da celom svetu baci izazov u lice i da lomeći sve breše, samu sebe eliminiše iz međunarodnog pravnog sistema. Izazov, čisto emocionalni i egzistencijalni – protiv svih, uprkos svemu…

Naravno, za to postoje i pragmatični razlozi: korupcija, banditizam, zločini, strah od raskrinkavanja, „rat će sve otpisati“ i tome slično. Ali taj tako silan entuzijazam da se gordo i u samoći odupre svim dostignutim vrednostima naše civilizacije, nikako se ne da samo tim razlozima objasniti. A onda, tu je i privlačna mogućnost da se odbace sva pravila koja „nam Zapad nameće“ i da najzad „suvereno“, po našoj slobodnoj volji proživimo naše živote. I nikakvi zakoni za nas više ne važe, ni Povelja UN, ni sistem međudržavnih ugovora, ni međunarodne obaveze koje smo ranije preuzeli. Mi smo gazde naše tajge. A politikolozi, umesto da u ruke uzmu Dostojevskog i da ga ponovo pažljivo pročitaju, prosto se polomiše oko toga da nam objasne ovu naglu i sasvim iracionalnu promenu našeg kursa. Dostojevski je u svojim „Zapisima iz podzemlja“ odavno sve prorekao:

Ja se, na primer, neću nimalo začuditi ako se odjednom, sasvim iznenada, usred tog budućeg razumnog i trezvenog života, pojavi nekakav gospodin ne baš plemenite, ili bolje reći, nazadnjačke i podsmešljive fizionomije, i podbočenih ruku na kukovima svima izjavi: A kako bi bilo gospodo da mi tu razumnu trezvenost, s ciljem da sve te logaritme pošaljemo dođavola, jednim udarom noge gurnemo u prašinu i opet počnemo da živimo po svojoj glupoj volji?

I evo je, ta nova epoha „glupe volje“ započinje svoj život, epoha izazova svemu, a samo radi jedne „najkorisnije koristi“ – živeti najzad po sopstvenoj volji, po svom kapricu, pa makar on bio i najgluplji, najbesmisleniji. Što je taj kapric po nas štetniji, to je slast izazova oštrija. Sve te igre s egzistencijom raspaljuju našu krv i mute nam razum. I da bi se nekako s tim razabrali, moramo da pogledamo ne u društveno-politički, već u filozofski i psihološki rečnik. Jer šta je to egzistencija? To je prosto postojanje koje ne podržava nikakav zakon, nikakav argument ili nekakva suština – golo postojanje uprkos svemu. To je potpuna suprotnost onom racionalnom Dekartovom „Mislim, dakle postojim“. Po našem je upravo obratno: „Postojim, dakle bacam izazov razumu“, ili oštrije: „Ludim, dakle postojim“.

Čovek može želeti i protiv svoje lične koristi, a ponekad to neminovno čak i mora, jer svoje voljno i slobodno htenje, svoj vlastiti makar i najapsurdniji kapric, svoje fantazije ponekad raspaljene do ludila, sve to upravo i jeste ona prećutna, najkorisnija korist koja se ne uklapa ni u kakvu klasifikaciju i koja večito sve sisteme i teorije ruši u paramparčad.

Eto zašto je teško naći racionalno objašnjenje ovoj najnovijoj ćudljivosti ruske istorije, svim tim „odjednom“ i „uprkos“. Za to je neophodna egzistencijalna politikologija, disciplina za koju, čak i kada bi bila moguća, ne postoji naučna baza. Odakle stiže ta tolika zloba, dovedena do belog usijanja i usmerena na ceo svet, na sve što nije „naše“?

Pre svega, ne smeju se brkati svemrzitelji i mizantropi. Mizantrop je osobenjak koji izbegava ljude, čovek koji nema visoko mišljenje o ljudima, pa ni o sebi. To je loš ali pasivan i stradalnički odnos prema svetu, odnos koji je proistekao iz razumevanja svih njegovih poroka i slabosti. Svemrzitelj, naprotiv, ima emocionalan i agresivan odnos prema svemu, i on oseća zlurado zadovoljstvo u percepciji svih nevolja i nesreća ovoga sveta. Svemrzitelj se neprestano oseća uvređenim i stalno želi da se sveti, a jedan od prvih i najmarkantnijih primera takvog tipa ljudi je glavni junak priče iz podzemlja Fjodora Dostojevskog.

Kada čujete televizijskog voditelja kako preti Americi da će je pretvoriti u radioaktivnu prašinu ili geopolitičara koji priziva rusku armiju da okupira celu Evropu i nad njom ustanovi vlast ruskog cara, može se zaključiti da u svetu postoji nešto što je mnogo opasnije i od fašizma i od komunizma. Ta ideologija je u poređenju s fašizmom isto što i nuklearno oružje u poređenju s konvencionalnim. Reč je o pantofobiji, bolesnom strahu od svega, od svih bića, stvari i događaja, o totalnoj mržnji ne prema određenim društvenim klasama, narodima ili rasama, već prema svetu kao takvom. To je žeđ za apsolutnom hegemonijom, stremljenje da se celom svetu nametne svoja volja koju će on ili prihvatiti, ili ga neće biti. To je ludačka i iracionalna ideja svevlašća bande koja je odlučila da na slepoočnicu čovečanstva prisloni nuklearnu cev.

Konstantin Leontjev je u svoje vreme rekao: „Rusija će roditi Antihrista“. Ranije se mislilo da mu se to komunizam u takvom obliku priviđa, ali ta je opasnost prošla. Moguće je da je komunizam bio samo predigra ove užasne pantofobije koja prema rečima jednog od njenih lidera planira „lukavo i nemilosrdno eshatološko osvajanje vlasti nad planetom“. U katehizisu Saveza Evroazijske omladine piše: „Mi, stvaraoci imperije najnovijeg tipa, ne pristajemo ni na ništa drugo do vlasti nad čitavim svetom. Mi smo gospodari Zemlje, mi smo deca i unuci gospodara Zemlje obožavani od strane čitavih naroda i mnogih država na planeti…“ Izbor je jasan. Ako čovečanstvo ne pristane na to da postane kastinsko i „evroazijsko“, završiće svoju istoriju goreći u nuklearnom ognju. Ranije se činilo da su to samo budalaštine nastranih romantičara napisane u nekakvim petparačkim knjigama i brošurama. Međutim, glavni teoretičar evroazijstva, profesor takozvane Akademije Generalštaba, već odavno svoje „studente“ vaspitava baš u ovom duhu, tako da se nuklearno oružje i uspaljena misao nekog bezumnika mogu uortačiti i svet kojeg danas znamo lako pretvoriti u radioaktivnu prašinu.

U delu Dostojevskog, veza između egzistencije i mržnje je prilično duboko istražena. Na primer, ovo su reči s kojima „Zapisi iz podzemlja“ počinju: Ja sam bolestan čovek… Zao. Nesimpatičan. Ne, gospodo, ja neću da se lečim. Za inat neću da se lečim. Vi to sigurno ne možete razumeti. A ja, vidite, razumem… Znam bolje nego iko da ću time samo sebi naškoditi. Pa ipak, ne lečim se. Eto tako, prosto iz zlobe.

Čovek iz podzemlja neće da se leči jer bilo kakav osmišljeni, racionalan ili stvaralački postupak u njemu izaziva odvratnost – ozbiljan napad ljutnje i besa. A kada je reč o društvenom organizmu, on kada oboli odbija svako lečenje jer je njegova mržnja između ostalog i na samo zdravlje usmerena. Boriti se za povratak u život, za zdravu ekonomiju, zdravu državu, pametni parlament, slobodne izbore – sve to je za bolesno društvo isto što i priznati svoj poraz. A ako je već dotle došlo da se mora umirati, znači da je i sama smrt u pravu. Kada bih bio u dilemi da li svet da propadne ili da ja čaj ne pijem, ja bih kazao neka svet propadne, a ja ću svoj čaj i dalje piti! Čovek iz podzemlja odlično zna da će i on, zajedno sa svojim čajnikom i tom šoljom čaja koji pije takođe propasti, ali on ipak daje prednost svome čaju, a ne spasenju sveta.

Između dva ovogodišnja događaja, to jest između svečanog zatvaranja Olimpijade u Sočiju 23. februara i objavljivanja referenduma o budućoj sudbini Krima 27. februara, prošlo je svega četiri dana. I samo ta četiri dana su bila dovoljna da se sudbonosno pomeri osa ruske istorije. Baš o tome su iznenada progovorili i moji studenti na kursu o Dostojevskom. „Neverovatno!“ – rekao je Mark – „Toliko je para uloženo u Olimpijadu, toliko godina je utrošeno na to da celom svetu sebe prikažemo u najboljem svetlu. I u svemu smo uspeli. Kad odjednom, jednim mahom smo sve bacili u vetar, sav moralni i politički kapital od kojeg bi još dugi niz godina mogli mirno da živimo. Ali ne, jednim potezom smo ceo svet preplašili, sve od sebe odgurnuli.“

Učinilo mi se da ove misli mogu biti iskorišćene u pedagoške svrhe, te sam ga, imajući u vidu temu našeg kursa, upitao: „Da li vas to što sada govorite podseća na nešto o čemu je pisao Dostojevski?“ Mark se malo zamislio, a onda brzo odgovorio: „Nastasja Filipovna! (Idiot) Ona celih sto hiljada rubalja baca u vatru. Zbog čega? Zato što je gorda. Zato što se nikada ne kaje i ni za čim ne žali. Smelost pre svega.“

Onda se javila moja studentkinja Ana: „Kao Grušenjka (Braća Karamazovi). Tako lepa, tako zgodna i udešena – odmah da se zaljubiš! Ali ona govori da će u tren oka sve sa sebe zbaciti i kao prosjakinja krenuti da luta ulicama. Nije li to ista vrsta histerije koju srećemo i kod Nastasje?“

Tada sam se i ja zamislio. Većina eksperata se slaže da aneksijom Krima Rusija mnogo više gubi nego što dobija. Ona gubi Ukrajinu, gubi pristup svetskim finansijskim tržištima, gubi investicije, gubi poverenje i ekonomsku stabilnost. Gubi svoje mesto u svetskoj zajednici. A čineći presedan na osnovu kojeg postaje moguće da i druge teritorije u sastavu Ruske Federacije zatraže nekakav svoj suverenitet, ona potencijalno gubi i samu sebe. Kako je uopšte moguće izabrati tako nepovoljnu razmenu?

A možda sve to i nema veze sa sticanjem Krima? Možda je stvar u grandioznoj samovolji koja se meri grandioznošću gubitka? Zašto Nastasja Filipovna čitavo bogatstvo baca u vatru? Zašto se ona jednim žustrim potezom odriče svega što je okružuje, visokog društva kojem već pripada, kneza Miškina, njegove uzvišene ljubavi i miliona rubalja njegove imovine? Nije valjda da ona sve to čini samo radi neobuzdanog i goropadnog Rogožina? Ne, nije Rogožin taj koji je njoj nužan. Njoj sve to treba samo da bi pokazala sebe, da svima i samoj sebi potvrdi da je sposobna da odbaci sve uslovnosti, da pregazi sve granice. Namera je ne da se bilo šta stekne, već da se izgubi, da se širokim gestom svetu u lice baci sve postignuto, uključujući i olimpijsku slavu. Ne, ekonomisti i politikolozi se u tome sigurno neće snaći. Za to je neophodan Dostojevski.

Ruska istorija već poznaje jedan takav egzistencijalni izazov, drsko bačen u lice celom svetu i svim zakonima civilizacije. Ali tada je ta fantazija, „čak do ludila“ raspaljena, bila odevena u pseudoracionalnu i naučnu uniformu, u dijalektički materijalizam, klasnu borbu, socijalističku revoluciju, diktaturu proletarijata… Trebalo je nekoliko desetina godina da bi se pokazala sva fantazmagoričnost ovoga projekta iza kojeg je stajala tek tvrdoglava volja za vlašću: živeti drugačije od ostalih, oterati dođavola diktat zdravog smisla i ekonomske logike, a na njihovo mesto postaviti diktaturu čiste samovolje. Ali halucinacija „istorijskog dijalektičkog materijalizma“ je izgledala do te mere istinito, da je gotovo polovinu čovečanstva uspela da nagovori da pođe putem izgradnje „naučnog komunizma“. Tada se još uvek verolalo u ideale internacionalizma, bratstva, slobode, jednakosti i tim su se idealima prinosile zaista velike žrtve. Vremenom je postajalo sve jasnije da ovaj veliki istorijski prelom pokreću ne ideali, već zloba i mržnja jednih, i strah i malodušnost drugih. Mihail Privšin, suptilni posmatrač te epohe, u svom Dnevniku je 1930. napisao sledeće:

24 januar. Svakog iole savesnog čoveka, danas će zgroziti misao koja mu se svakodnevno grubo nameće: najneverovatniji zločini, laži, najdrskije prevare, sistematsko nasilje nad čovekovom ličnošću, sve to ne samo da može ostati nekažnjeno, već se čak može koristiti kao sasvim zadovoljavajući pokretač istorije, poluga budućnosti.

Mržnja kao pokretač istorije… Pri čemu, kako svedoči Privšin, najljuću mržnju izazivaju upravo oni koji su sa racionalnog gledišta najkorisniji društvu.

6 februar. Kulaci. Dugo vremena nisam mogao da razumem odakle dolazi ta tako žestoka mržnja i hajka usmerena na kulake, i to u vreme kada je državna vlast već skoro sasvim uništila svu njihovu imovinu. A sada mi je razlog te mržnje jasan. Sve su to daroviti ljudi, jedini pravi organizatori pređašnje proizvodnje, ljudi kojima čak i danas, posle 12 godina, u značajnoj meri treba da budemo zahvalni što smo uopšte živi.

Ako umesto kulaka napišemo „kreativna klasa“, dobićemo preciznu sliku mržnje koju današnja propaganda širi protiv takozvanih „srednjaka“. U Rusiji ne vole sredinu. Bogate i moćne, hteo ne hteo poštuju, a siromašne i slabe, preziru. Od njih se ionako ništa ne može uzeti. Večita mržnja oštro polarizovanog društva prema bilo kakvom centrizmu.

Ali postoji i jedna ogromna razlika. Tada se ta magma opštenarodne zlobe usmeravala po specijalno postavljenim ideološkim kolosecima. Na delu je bila imitacija naučnog pogleda na svet, propagirali su se „napredni ideali“ i zloba se raspaljivala u ime viših ciljeva – oslobađanje radnog čoveka i izgradnja novog carstva izobilja. Danas više nikakav motiv nije potreban. Danas su emocije sasvim dovoljne. Zloba je očišćena od svih primesa i usmerava se direktno na bliski i bratski narod. To je novi, zaista radikalan eksperiment sublimacije zlobe. Zloba danas dobija novi ukus, novo stanje sladostrasnog oduševljenja golom mržnjom.

U poznatoj pripoveci Dostojevskog, već dugo podnapiti Ivan Ivanovič luta grobljem i sluša razgovore pokojnika. Pokopane svest ne napušta odmah, već postepeno. Njima je dato na raspolaganje nekoliko nedelja ili meseci da se pokaju i osmisle svoje nove živote. Ali za njih je to istovremeno i trenutak sreće, čas potpunog oslobađanja od svih moralnih stega.

Ma đavo ih odneo, ovi naši grobovi ipak nešto znače! Sada svi, ne stideći se više ničega, naglas možemo ispričati svoje priče… Tamo gore smo trulim konopcima bili vezani. A sada, sada smo najzad slobodni. Dole stege! Dole konopci! Provedimo ova dva meseca kupajući se u našoj sramotnoj istini! Otvorimo se do kraja! Razgolitimo se!

– Razgolitimo se, razgolitimo se! – povikaše u sav glas i ostali.

Nad grobljem se podiže gusti smrad isparenja, ne telesnog, već onog koji stvara proces truljenja duša. I usred tog „praznika umrlih“, po groblju se tu i tamo nerazgovetno čuje čudna, po smislu teško razumljiva reč – „bobac“.

To zapravo i nisu glasovi, već nešto što se tu, svud okolo po celom groblju kotrlja: „Bobac… bobac… bobac!“ Šta li mu je to bobac?

Pripovetka se tako i zove – „Bobac“ (Бобок), ali značenje te reči do samog kraja ostaje nerazjašnjeno. To čak i nije reč. To je nekakvo mumlanje, tihi jecaj, zvuk umiruće, ali tankim plamičkom još uvek tinjajuće duše.

Na primer, ima jedan ovde koji je gotovo sasvim istrulio, ali on još uvek, jednom u šest nedelja, mrmlja jednu jedinu nejasnu i besmislenu reč: bobac, bobac…

E ta reč „bobac“ mogla bi da posluži označavanju nastupajuće epohe i da ispuni nastalu prazninu u društveno-političkoj terminologiji. Sva ta publicistika, geopolitika, sva ta zakonodavna aktivnost koja se svakodnevno obrušava na našu zemlju i izaziva sveopšte napade entuzijazma, sve je to po svojoj suštini upravo taj „bobac“ – rasprskavajući mehur, poslednji izdisaj umirućeg organizma istorije.

„Bobac“, to je specifičan stil vremena, kao dekadansa s kraja 19. veka ili avangarda 1910 – 1920. Ta reč-zvuk, to je zov na poslednju bestidnost, poziv na opštu svedozvoljenost, jer će smrt ionako sve otpisati. Mogao bi se napisati čitav traktat o fonetici i semantici ove zagonetne reči. Kod Hljebnikova je slično zvučanje vezano sa obrisom usana (губ): „Бобэоби пелись губы“. Ponavljanje suglasnika „b“ povezano otvorenim samoglasnicima „a“ i „o“ daje značenje pretnje, nasilja, smrti, praznine. Odmah nam se u sećanju javlja zli Babaj kojim već vekovima plaše decu i glagol „бабахать“ – udarati, lupati, grmeti. I u stihovima Mandeljštama je u „Živimo, a našu zemlju pod sobom ne osećamo…“, resko zazvučao isto tako nejasan i ništa manje izražajan glagol „бабачит“:

Кто свистит, кто мяучит, кто хнычет,
Он один лишь бабачит и тычет“

Josif Brodski je napisao pesmu „Sahrana Boboa“, a to nejasno ime je potom sam ovako objasnio: „Bobo – to je apsolutno ništa“.

Dostojevski se dičio time što je u ruski jezik uveo nov glagol „стушеваться“, to jest neprimetno iščeznuti. Ali „bobac“ je za Rusiju danas mnogo važnija reč. To je (naprotiv) znak gromoglasnog iščeznuća, bučan predsmrtni izdisaj.

Naša zemlja je danas zamrla i samo zahvaljujući inerciji u njoj dosta toga još uvek kako-tako funkcioniše. Duboko u sebi, ona je do krajnosti napregnuta, a na granicama razjarena. „Rusija je sa svih strana okružena neprijateljima“ (Dmitrij Medvedev). Ona je u dosadašnjoj istoriji čovečanstva postigla neprevaziđeni rekord: najveća zemlja na svetu je za samo nekoliko meseci uspela da sebe potpuno okruži neprijateljima. Odličan primer projekcije totalne mržnje. To što se danas čini u znak solidarnosti s nosiocem dosad nedodeljene nagrade „zlo godine“, to zapravo i jeste taj bobac. Bobac-propaganda, bobac-publicistika, bobac-literatura, bobac-metafizika… Bobac je u stanju da obavlja mnoge profesionalne dužnosti, da preuzima mnoge oblike, čak i da koristi lepe manire. Bobac-političar hoće da putem „okupacije“ susednom narodu otme zemlju i tako milione ljudi pošalje na nebo. Bobac-profesor svoje želje još direktnije izražava. Koristeći svoj profesorski autoritet, on je sposoban da iskuje i ovakav naučni princip: „Ubijati, ubijati i ubijati. Tu više nikakvih razgovora ne sme biti. To vam ja kao profesor govorim.“

Za poslednjih četvrt veka, pređeni put se može označiti kao put od homo sovieticusa – ka bobcu (от совка – к бобку) i valja odmah napomenuti da je razlika među njima prilično značajna. Sovieticus je bio biće drsko i grubo, ali često naivno i glupo. U njegovim ušima je još uvek odzvanjao odjek čestitih ubeđenja i obećanja o jednakosti, bratstvu i lepoj budućnosti. Kroz njegovu podsvest su još uvek promicale nekakve istorijske, filozofske i moralne apstrakcije koje su mu ponekad davale trunku dobrodušnosti i opuštenosti, čak i prilikom oštrih borbi za životne interese. On nije bio spreman da tako bespogovorno sve redom pljačka. On je bio nešto mirniji, blaži, malo uravnoteženiji i sve do 2014. smatrao da u životu postoje i nekakvi drugi principi osim njegovih.

Bobac je lišen svih principa i bilo kakve istorijske perspektive. Kod njega važi samo jedno pravo, o kojem u „Zlim dusima“ Stavroginu govori Pjotr Verhovenski: „Naše učenje je u suštini negiranje časti i otvoreno podržavanje prava na beščašće, prava za koje se ruski čovek najlakše može pridobiti“. Stavrogin odgovara: „Pravo na beščašće – svi će odmah požuriti da nam se pridruže. Niko neće ostati sa druge strane“. A bobac se ovim pravom koristi do samozaborava. Sećate li se avgustovske parade zarobljenika u Donjecku, bednog rimejka moskovske „Parade poraženih“ iz 1944? Pošto je kolona zarobljenih Ukrajica pognutih glava prošla mimo okupljenih građana, za njima su prošli polivači ulica i temeljno oprali asfalt. A reporter ruske televizije, u transu je obaveštavao gledaoce: „Bravo! Bravo! Ovo je za svaku pohvalu! Sperite sa naše zemlje smrdljive tragove koje je ta fašistička gamad za sobom ostavila.“

Homo sovieticus je, bez obzira na svoje povremene ispade i „nestašluke“, u svojoj naivnoj prostodušnosti smatrao da je čitav svemir dužan da ga voli i štiti. A bobac je razočarani sovieticus koji je iznenada postao svestan da je siroče. On je odjednom shvatio da mu svemir nikada neće pružiti ljubav koja mu po pravu pripada. Bobac je agresivno-depresivni sovieticus koji od sveta ništa dobro i ne očekuje i zato je spreman da on bude taj koji će prvi naneti smrtonosni udar. On je praktično već počeo da truli i sada iz svog groba preti svetu „bobakalipsom“.

***

Ali daleko od toga da će tokom trajanja epohe bobca, svi redom biti bobci. Ako fonetsku terminologiju primenimo na društvo, onda se ono saglasno važećoj klasifikaciji suglasnika može podeliti na tri kategorije: zvučni, meki i bezvučni pripadnici društva. Zvučni su uvek i u svemu saglasni s vlašću, najglasnije viču „ura“ i na isto podstiču i ostale. Oni su ti koji daju svoj glas za podršku svemu što već ionako dominira i sa čime se oni bezuslovno i svom dušom slažu. To je „agresivno-poslušna većina“ (Jurij Afanasijev, 1989). Meki su oni koji podržavaju vlast ćutanjem, ravnodušnošću i tolerancijom. To je depresivno-poslušna većina.

I na kraju – bezvučni. Oni kao da ne postoje i uvek ih je, u jeziku i u društvu, neuporedivo manje od ostalih. Njihov je tok misli slobodan i njihove reči nisu sputane unutrašnjim stegama i pregradama. U vremenima homo sovieticusa, njih su nazivali disidentima, a bili su oličeni imenima A. Saharov, A. Solženjicin, A. Sinjavski… Njihovi inicijali složeni u jedno kratko SSS (i još par stotina s njima solidarnih ljudi) davalo je sasvim drugo zvučanje onome što se zvalo SSSR. Bili su to ljudi meke duše i nesalomivog duha. Danas takve ljude nazivaju „peta kolona“, mada su oni najmanje spremni da se svrstavaju u bilo kakvu kolonu. To su pisci, muzičari, umetnici, novinari, istoričari, političari, volonteri ili prosto budni građani. Budući da se oni ne suprotstavljaju nikakvoj konkretnoj ideologiji, ideokratiji ili nekakvom sistemu mišljenja, teško ih ko može nazvati „drugomislećima“. Oni se samo suprotstavljaju „bezmišlju“ (a nekad i bezumlju) i zato se mogu nazvati mislećima. I upućujući svoje apsurdne izazove epohi apsurda, oni dejstvuju tipično ruski – sasvim sami protiv ogromne većine. Teško je poverovati da će oni pobediti. Ostaje mi samo da u sećanje prizovem reči prvog hrišćanskog egzistencijaliste Tertulijana i da izgovorim njegovo čuveno „Verujem, jer je apsurdno“.

Mihail Epštejn, Новая газета, 05.12.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 21.12.2014.

UKRAJINA