Bojazan

Razlog zbog kojeg 200 (ili više) intelektualaca zahteva raspisivanje referenduma o članstvu Srbije u Atlantskom savezu (NATO) jeste, kažu njihovi glasnogovornici, bojazan da bi do tog učlanjenja moglo doći na prevaru, krišom ili na neki drugi zaverenički način kojim bi se izigrala volja naroda. Tako da se zahtev obrazlaže pozivanjem na iskustvo tipa „koga je zmija ujela, taj se i guštera plaši“ ili „bolje preuranjeno, nego prekasno“ ili racionalno je „osigurati se što je više moguće i od najmanjeg rizika“.

Prethodno pitanje jeste da li može Srbija da se učlani u NATO na nelegalan i nelegitiman način? Sami podnosioci zahteva su dali, možda implicitno, bar jedan negativan odgovor na to pitanje. Zašto je to nemoguće? Zato što, kao što su predstavnici peticionara obrazložili citirajući Baraka Obamu i glasnogovornike ove organizacije, NATO ne bi primio u članstvo zemlju u kojoj ne postoji razuman konsenzus da se želi članstvo. Dakle, čak i ako bi bojazan bila opravdana kada je reč o srpskim vlastima, nije opravdana kada je reč o vlastima Atlantskog saveza. Može biti da potpisnici zahteva nisu hteli da to kažu, ali jesu. Time bi mogla da se završi rasprava o opravdanosti straha potpisnika zahteva. Ali ne i o tome kako ovih 200 intelektualaca vidi karakter srpskih vlasti.

Kako nema straha da bi NATO hteo da primi u članstvo zemlju čiji se narod tome protivi, bojazan ovih 200 intelektualaca se, dakle, odnosi na namere srpskih vlasti, koje bi trebalo da mogu ne samo da prevare sprski narod, već i NATO. Koje bi vrste trebalo da bude ta bojazan da bi bila racionalna? Navedena poslovična opravdanja bi trebalo da racionalizuju bojazan ovih intelektualaca. Ona su u skladu sa jednim tipom preporuka o izboru u uslovima krajnje neizvesnosti. Ako, dakle, nije moguće oceniti rizičnost nekog ponašanja ili ishoda (sve je krajnje neizvesno), racionalno je birati ili delati tako da se izbegne najgori ishod. To je, međutim, krajnje neracionalno ako niste u situaciji krajnje neizvesnosti ili, da to drukčije kažem, ako ste informisani, ma koliko ograničeno, o tome koliki je rizik da će se dogoditi ono čega se najviše bojite. Tada, dakle ako ste informisani, nije racionalno uzeti bilo koje osiguranje, pa nek košta šta košta; racionalno je osigurati se u skladu sa rizičnošću. Podnosioci zahteva, dakle, opravdavaju taj čin time da su apsolutno neinformisani o tome koje su namere vlasti i kako ona namerava da ih ostvari.

Bojazan je, dakle, da bi srpske vlasti mogle sasvim neočekivano, zaverenički, da uvedu Srbiju u NATO. Šuška se, na primer, da je to namera, a potpisnici zahteva ne poseduju apsolutno nikakve informacije o tome koliko je to verovatno. Pa je, dakle, dobro da se od tog ishoda, za koji se ne zna koliko je verovatan i upravo zato što se ne zna koliko je verovatan, obezbede održavanjem referenduma. Ovo je, naravno, protivrečna racionalizacija ovoga zahteva. Jer ako se veruje da bi odluka na referendumu sprečila vlasti da zaverom protiv naroda na prevaru ili drugi nelegitiman način uvedu Srbiju u NATO, to znači da predlagači zahteva nisu neinformisani o racionalnosti srpskih vlasti, što bi bilo dovoljno da ocene rizike alternativnih ponašanja vlasti, a to znači i da racionalno ocene sopstvenu bojazan. Zahtev za referendumom je, stoga, u suprotnosti sa opravdanjima koja su izneli.

Imamo dakle dve tvrdnje samih potpisnika zahteva. Prvo, nemoguće je ući u NATO ako to nije izraz narodne volje, jer to NATO ne bi dozvolio, i, drugo, poznato je da srpske vlasti nisu takve da ne vode računa o narodnoj volji, bar ako je ona iskazana na referendumu. Na osnovu toga se može zaključiti da nije uopšte jasno čega se tačno boje 200, kako je rečeno, vrhunskih srpskih intelektualaca?

Ta nejasnoća otvara pitanje kredibiliteta potpisnika zahteva. Naime, koliko su ti intelektualci zaista neinformisani o tome kako funkcionišu srpske vlasti, one prethodne i ove sadašnje? Za one koji su zahtev predstavili ne bi se nikako moglo reći da ne znaju kako su funkcionisale srpske vlasti, ne samo u poslednjih dvadeset godina, kada su im bile više ili manje bliske, nego i pre toga. Među potpisnicima ima bivših predsednika država i vlada. Veliki broj potpisnika su bili na vlasti ili su učestvovali u vlasti. Zahtev su potpisali istoričari, vladike, akademici, profesori, analitičari, komentatori, novinari – ljudi, dakle, koji ne samo da bi morali biti informisani, nego na jedan ili drugi način opravdavaju svoju profesionalnu delatnost sopstvenom informisanošću. Kolika je, dakle, verovatanoća da oni ne mogu da razlikuju zmiju od guštera, da ne mogu da ocene šta je prerano a šta prekasno, ili da ne mogu da ocene koji vid osiguranja je u skladu sa njihovim strahom?

Zanimljivo je da su se na predstavljanju zahteva svo troje govornika trudili da pokažu da su veoma dobro informisani. Recimo, o čemu se raspravlja u svakoj srpskoj kući; o tome šta se misli u svetu i kod kuće; o tome šta je ko izjavio u novinama i kako to čitati. Iz toga se moglo zaključiti da se vlasti spremaju da u javnosti pokrenu raspravu o članstvu Srbije u Atlantskom savezu. I da bi u toj raspravi neke od stranaka i partija mogle da se zalažu za to da Srbija postane član ove organizacije. Štaviše, podnosioci zahteva se na tu nameru vlasti i pozivaju i tvrde da je njihov predlog u skladu sa tim namerama srpskih vlasti ili bar nekih u toj vlasti. Dakle, racionalne osnove za bojazan da bi odluka o članstvu nekako mogla biti doneta mimo volje naroda zapravo i nema. Nije verovatno da bi se ta odluka mogla doneti na nekom zavereničkom sastanku, na šta se aludiralo podsećanjem da je ova peticija u tradiciji onih koje su se potpisivale u vreme autoritarne vlasti. Nije uverljivo tvrditi da su potpisnici zahteva toliko neobavešteni da ne znaju da državom ne vladaju zaverenici.

Čega se, onda, boje podnosioci zahteva? Budući da javna rasprava predstoji, jedina racionalna bojazan jeste da bi ishod te rasprave mogao da bude u neskladu sa onim za šta se zalaže ovih 200 intelektualaca. Racinonalno je oceniti da bi izražavanje narodne volje sutra moglo da ima drukčiji ishod od njenog izražavanja danas. Pa bolje danas nego sutra: rano, a ne kasno; dok se vidi zmija, a ne gušter; dok se rizik preuveličava. To je, verovatno, dobra procena.

Jer je razumno odluku o učlanjenju u NATO doneti kada se jasno mogu videti kako prednosti tako i nedostaci toga čina – dakle kada su odluke motivisane racionalno, a ne bojaznošću. Što je razlog da se referendumi o ovakvim odlukama obavljaju onda kada se te odluke donose. Ako to dobro razumem, zahtev da se referendum održi sada, a ne kasnije, zasnovan je na bojazni da bi na referendumu sutra mogla biti doneta odluka da bi Srbija trebalo da postane član Atlantskog saveza. Bojazan je da će se narodna volja promeniti, a ne da će vlasti tu volju izigrati.

Ako je, dakle, bojazan ovih 200 (ili više) intelektualaca opravdana, racionalno je očekivati da će se Srbija u nekom času u budućnosti na referendumu izjasniti za učlanjenje u NATO.

 
Peščanik.net, 12.01.2010.