Bojkot je uspeo. Car je go. Posle izbora dolaze privredna kriza, porast nezaposlenosti i pojačani inostrani pritisci u vezi sa Kosovom. Bojkot četiri opozicione stranke onemogućuje dalje prikrivanje potpune medijske cenzure. Oni koji budu ušli u zakonodavno telo suočiće se sa masovnim protestima praćenim erozijom legitimiteta. Biće neophodna drugačija, ili, bar, prelazna vlada. Retko ko će od učesnika izbora biti prihvaćen kao učesnik u toj vlasti. Doći će do delimičnog čišćenja političkog prostora čija je zakrečenost do sada onemogućavala bilo kakvu promenu.
Neke od stranaka u bojkotu će preživeti i ući će u savez sa ponekima iz sadašnje i postizborne vlasti. Ko ne može da zamisli takvu koaliciju (na primer, ali ne nužno, Vučića i Đilasa) ne treba da se bavi politikom. (Treba li podsećati na Đinđićeve pregovore sa Miloševićem, početkom 1994, kad ga je preigrao Dušan Mihajlović, ili na njihove kontakte početkom 1998, kada je, ipak, umesto DS u vladu ušao Vojislav Šešelj?)
Bojkotašku opoziciju svakako će zahvatiti osipanje. Odsustvo nagrada, poslaničkih i odborničkih naknada, različitih mogućnosti za trgovinu, dodatno će skinuti slojeve plaka sa vitalnih kanala političkog sistema. Stranke će opstati u meri u kojoj budu podobne da ispune očekivanja različitih stranih državnih patrona i, što je važnije, koncerna u čijim fabrikama dirinče nekadašnji samoupravljači. Zdrave političke stranke zasnivaju se ili na vrednostima ili na partikularnim interesima (pars, partis). Vrednosti u politici danas i ovde ne znače nikome ništa. Da ih ima u delatnom javnom životu, imali bismo ljude koji su u zatvoru zbog kriminala izazvanog odanošću političkoj ili etičkoj ideji. Što se tiče društvenih interesa, naše stranke se prema njima određuju isključivo na sledeće načine: Niko ne dovodi u pitanje polukolonijalni status nacionalne privrede. Niko ne pomišlja da ugrozi sigurnost zaposlenja u javnom sektoru. Prećutni postpetooktobarski svestranački sporazum, prema kojem zaposleni po stranačkom osnovu zadržavaju posao i posle smene konkretne partijske garniture, nije bio i neće biti ugrožen. Nije samo car go, nego i svi dvorjani, službenici, ćate, fiktivno zaposleni radnici javnih preduzeća (i profesori, last but not least).
Čeka nas društveno rasulo, koje očekivano nepovoljni spoljni uticaji neće izazvati, ali koje će ubrzati i dovesti preko predvidivih granica. Deo bojkotaške opozicije ući će u prelaznu ili u novu vladu sa delovima budućeg skupštinskog sastava. Vučić je već prošlost: biće zamenjen ili dopunjen nekima drugima.
Kriza političkog sistema urodiće delimičnom naknadom njegovog zaostalog razvoja. Bojkot uništava legitimitet vlasti uoči razdoblja u kojem će razmenska vrednost legitimiteta na političkom tržištu zbog dalje pauperizacije velikih grupa ljudi porasti. Otpuštanja su već počela, neke negovateljice neće moći da se vrate u staračke domove na Zapadu, a omladinu vlast promenama sistema obrazovanja šalje na njivu i za pokretnu traku, tamo gde već postoji praktično neograničena ponuda radne snage. Bojkotaška opozicija, onaj njen deo koji će preostati, biće, već i zbog bojkotom stečenog političkog kapitala koji se može konvertovati u neku vrstu legitimiteta, neophodan partner onom delu vlasti koji će pokušati da preživi neminovne promene.
Imaćemo rastanak sa naprednjačkom samovladom, promenu političkog sistema i dalju degeneraciju društvenog sistema. Očekujem dalji porast već drastičnih socijalnih razlika, skraćivanje očekivane dužine trajanja života, porast funkcionalne nepismenosti i porast nasilja, koje neminovno prate rastuće društvene nejednakosti.
Peščanik.net, 11.06.2020.
BOJKOT IZBORA 2020.