Brexit – javni trg vs. političko tržište

Radije ću biti siromašni gospodar svoje sudbine, nego bogat sluga drugome. (Majkl Kejn)

Moja politika kolača je pro-imati ih i pro-pojesti ih. (Boris Džonson)

Uvod

Uspon populizma otvorio je dosta važno pitanje odnosa između dogovorne i predstavničke demokratije. Drugim rečima, konkretnije, između demagogije i plebiscitarne podrške. Tema je stara koliko i sama politička misao, počev od Ksenofona, Platona i Aristotela (Sen izveštava o sličnim temama u ranoj indijskoj političkoj misli, ali o tome ne znam ništa).

Pristup ovoj temi u okviru savremene pozitivne političke nauke ili političke ekonomije izražen je u teoriji javnog izbora (pogledati Milerov udžbenički pregled i „Računicu saglasnosti“ Bjukenena i Talaka za najmerodavniji rani opis). Ovde sledi esejističko, ali nadam se ne i uprošćeno izlaganje ove teorije i pitanja demokratskog odlučivanja na primeru brexita. Problem je sledeći:

Kako se jedno takvo pitanje kao što je status granice sa Irskom posle brexita moglo u toj meri zapostaviti ili odbaciti tokom javne debate koja je prethodila referendumu?

Prvo skoči: brexit

Razne zemlje, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, pristupaju Evropskoj uniji kroz pregovaranje o ugovoru; zatim se o sporazumu glasa u parlamentu ili na referendumu (mutatis mutandis ovako se sklapaju multilateralni ili bilateralni sporazumi). Glasanje može biti neuspelo, kao što referendumi o pristupanju EU često jesu. Kada se jednom stavi na glasanje, dobro formulisan ugovor bi teoretski trebalo da obezbedi jednoglasnu ili vrlo ubedljivu javnu podršku. Ugovorne strane, na primer UK i EU zaista treba da postignu jednoglasni sporazum. Ključno pitanje ovde je dobro formulisan ugovor, koje ima i suštinsku i proceduralnu stranu.

Isti pristup bi trebalo da se primeni na secesiju ili devoluciju. Međutim, u slučaju brexita, procedura je bila obrnuta. Prvo, o krajnjem ishodu se odlučivalo na, nota bene neobavezujućem referendumu, većinom glasova i to tankom većinom, da bi se o uslovima povlačenja (secesije) i odnosima posle secesije tek pregovaralo, pri čemu na dnevnom redu nema konačnog izjašnjavanja javnosti koje bi moglo osporiti ishod prvog referenduma s obzirom na postignuti dogovor.

Moglo bi se argumentovati da nema mnogo razlike između dve procedure budući da se pre referenduma o brexitu vodila dugotrajna javna debata. To bi trebalo da obezbedi sasvim adekvatnu zamenu političkim pregovorima pre donošenja odluke. Stoga pitanje glasi:

Da li javno dogovaranje zaista može da zameni političko odlučivanje ili, da li postoji značajna razlika u konačnom ishodu između odluke donete na javnom trgu i one koja se javlja u pred-referendumskim dogovorima, na političkom tržištu? Drugim rečima, da li razmena argumenata na javnom trgu obezbeđuje isti ili čak veći demokratski legitimitet u poređenju sa razmenom glasova i obaveza na političkom tržištu?

Zaobilaženje Mrske teoreme

Teorija javnog izbora motivisana je potragom za rešenjem nemogućnosti društvenog izbora, još od njegovog savremenog povratka 1950-ih. (Mislim da je Platon bio svestan problema društvenog izbora u „Republici“, otud dobroćudni i prosvetljeni diktator; Aristotel je bio svestan javnog dobra ili problema besplatne vožnje; više o tome: Gligorov, „Političke preferencije“). Može li demokratsko odlučivanje zaobići neprijatan zaključak da su:

Ili neodlučnost vladavine većine ili neograničena diktatura – jedina dva konzistentna ishoda društvenog ili javnog izbora?

Teorija javnog izbora, kao i društveni izbor, pruža mnoge pozitivne odgovore koji su delotvorni u konkretnim okolnostima, ali nijedan načelno (pogledati Milerovu knjigu, mada se on temeljnije bavi javnim nego društvenim izborom). Ovo navodi na zaključak da ima nečeg problematičnog u samom biranju. Konačno, tržište, bar u teoriji, odlučuje o nizu pitanja, tj. kome šta sleduje i po kojoj ceni, jednoglasno, tj. na Pareto-optimalan način. Međutim, to baš i nije neki društveni i javni izbor, čak i da je do te mere demokratski da bude jednoglasan, pa čak i ako je znatan deo političkog tržišta otvoren (Gligorov, „Pareto liberali i libertarijanci“; takođe: Gligorov, „Siguran gubitak“).

Javni izbor, bar u verziji „Računice saglasnosti“ Bjukenena i Talaka, oslanja se na vikselovski argument tržišne alokacije koji glasi:

„Može se smatrati da razmena po usaglašenoj ceni na tržištu ima jednoglasnu podršku onda kada je svako mogao ponuditi bolje uslove razmene, ali nije. Svaka bilateralna razmena na takvom konkurentnom tržištu zadovoljava Pareto uslov, tj. uslov jednoglasnosti“ (više u: Gligorov, „Princip jednoglasnosti“; takođe: Strnčević i Gligorov, „Dobar, Pareto-bolji i najbolji“).

Dakle, šta ako su političke odluke donete na isti način na koji se odluke donose na tržištu?

Međutim, političko tržište uključuje javna dobra, pa odluka o bilo kom pojedinačnom pitanju povlači besplatnu vožnju i nuspojave, stoga:

(i) jednoglasnost se mora zahtevati, a ne podrazumevati,

(ii) može biti potrebno uvezati stavke o kojima se glasa, tj. dati ih na pogodbu, tj. biće kompromisa, i

(iii) glasovi moraju biti razmenjivi.

S tim u vidu, troškovi i korist od na primer glasanja stavku po stavku mogu biti propisno ujednačeni za svakog i sve glasače. U konačnom glasanju o na primer zakonu o trgovini, ili o budžetu, ili o regulisanju tržišta, ili o svemu tome zajedno i dalje će morati da se utvrdi da li je proces zaista isporučio rezultat koji nalaže neophodan opšti nivo podrške.

Zašto je potrebno glasanje o konačnom kombinovanom predlogu? Zato što ukupni troškovi mogu na kraju iznositi više nego što su glasači, javnost, imali na umu kada su glasali o bilo kom zasebnom pitanju ili bilo kom skupu pitanja, manjem od svih pitanja zajedno. Dakle, čak i jednoglasni referendumi o delovima ne moraju implicirati jednoglasnu ili ubedljivo većinsku podršku na referendumu o celini. Isto se odnosi na obrnutu proceduru: glasanje o konačnom ishodu ne mora biti dosledno glasanju o pojedinačnim stavkama (o tome videti: Sen, „Kolektivni izbor i društveno blagostanje“).

Zašto? Zato što bi dopuštanje razmene glasova (da se spreči diktatura) trebalo da omogući ne samo zastupanje preferencija već i njihovog intenziteta. To narušava nezavisnost uslova nerelevantnih alternativa teorije društvenog izbora (tj. rangiranje binarnih preferenci i izbora). To, međutim, znači da se odluka može manipulisati – glasači mogu lažno prikazati svoje preferencije kako bi postigli željeni ishod konkretnih pitanja (što se zove strateško glasanje). Konačno, međutim, na da-ili-ne referendumu, posebno ako on zahteva jednoglasnost ili realistično kvalifikovanu većinu (na primer da svi regioni u UK glasaju za nagodbu), možda neće doći do slaganja sa ishodima glasanja po svakom pitanju ponaosob (ili glasanju po regionima, tj. federalizam i centralizam se možda neće složiti po izdvojeno uzetim odlukama, čak iako su sve podržane jednoglasno).

Zbog toga je potrebno referendumsko izjašnjavanje o konačnoj pogodbi i treba ga planirati unapred, to jest treba ga očekivati. Nada se onda polaže u to da će politički proces razmene glasova po raznim pitanjima od interesa ne samo agregirati glasove i uvezati pojedina pitanja u ukupan konačni ishod, već će i dovesti u red manipulacije za one koji mogu privući, ili od kojih se očekuje da privuku podršku ubedljive većine u konačnom referendumu (tj. da budu kompenzacija, pored razmene glasova). Glas većine i dalje nije dostatan (za razliku od jednoglasne odluke), ali će bar biti jasan znak, što je ionako sve o čemu se odlučuje u tako kasnoj fazi.

Agora: eksperti protiv demagoga

O brexitu se u javnosti dogovaralo pre glasanja. Ima li razlike između razmene glasova i razmene mišljenja? Razlika je u motivima i doslednosti.

Motivaciju na političkom tržištu čine interesi učesnika. Ka saglasnosti vode pregovori o uslovima pod kojima se razmenjuju glasovi ili pitanja. Ključna knjiga na ovu temu, uz sve njene mane, jeste „Računica saglasnosti“ Bjukenena i Talaka. Poenta je naći mehanizam koji eliminiše ili umanjuje legalnu i legitimnu (na primer diskrecionu ili onu koja daje agendu) kao i nelegitimnu (na primer korumpiranu) prinudu, uz prateći (rent-seeking) mehanizam koji omogućava sporazum. Rešenje je političko tržište na kome vlada konkurencija.

Oslanjanje na razmenu interesa i politike takođe umanjuje informacione zahteve a la Hajek. Dodatno, podrška ekspertskog znanja može se pribaviti za instrumentalizaciju interesa a la Veber.

Na javnom trgu razmenjuju se argumenti, a ne glasovi. Argumenti se koriste da bi podržali stavove a ne znanje (kao u stručnoj diskusiji), pa se ne traži doslednost, već ubedljivost. Drugim rečima, može pobediti retorika, može se pokazati presudnom a la Aristotel. Sem toga, informacioni zahtevi za učešće u debati na javnom trgu mogu biti preveliki pa se težište, umesto na potrebna sredstva, stavlja na cilj koji treba postići, što je jedan od načina na koji prosečan član javnosti može da minimalizuje ulaganje svog vremena i truda za prikupljanje informacija potrebnih za informisan stav. Taj drugi je zadatak stručnjaka.

Dakle, u biti se na javnom trgu debata češće vodi između demagoga i stručnjaka, između onih koji ističu ciljeve, ono što je poželjno, i onih koji ukazuju na potrebna sredstva, ono što je izvodljivo.

Pritom, za razliku od stručnjaka, demagoge ne sputava nalog doslednosti. To je zaista sokratovski argument – demagog će rado prihvatiti premise i odbaciti zaključak, ili čak češće donositi zaključak pa posle tragati za premisama. Demagog hvali ciljeve i odbacuje pitanja o raspoloživosti pa čak i nedostatku sredstava ili tvrdi da će, uz pomoć narodnog glasa, ono što je poželjno ujedno biti i izvodljivo.

Na primer hvali brexit i odbacuje problem granice sa Irskom, ili zagovara brexit pa posle traži rešenja za problem irske granice. Na primer nevidljiv kao širom zatvorenih očiju.

Stoga, ako izgube, stručnjaci gube zato što tvrde da poželjno nije izvodljivo, što je i dešava kada se gubi od populizma ili plebiscitarne volje.

Dvaput meri: predstavnička demokratija

Jedan od načina na koji se mogu spojiti javni trg i političko tržište i potencijalno sprečiti demagogija, jeste predstavnička demokratija koja je u priličnoj meri engleski izum. Poenta je da se glasačima omogući da dvaput promisle, preko svojih predstavnika specijalizovanih i za debatu i za razmenu glasova. Predstavnici su kroz redovne izbore vezani za interese onih koje predstavljaju. Drugi mehanizmi kontrole mogu biti, i obično jesu uneti u sistem koji se može zvati i predstavnički republikanizam (videti Mila o predstavničkoj vladavini koji ističe dvodomnost i ulogu ekspertize ili informisanog stava u gornjem domu, za koji je mislio da ga treba imenovati a ne birati – da biste dobili mesto morate se kvalifikovati znanjem i poštovanjem interesa javnosti).

Ostaju dva problema. Jedan je taj što se predstavnici mogu pretvoriti u demagoge, kao što je Berk davno upozorio, a drugi što političko tržište može biti monopolizovano zato što je (i) razvodnjeno (tj. ima previše lokalnih, a premalo pitanja koja interesuju sve ljude), i (ii) odluke se donose većinom glasova. Vremenom se ovi nedostaci mogu ublažiti, ali se takođe neefikasnosti mogu nagomilati što može potpomoći korak, ako je načinjen, ka populizmu tj. ka plebiscitarnoj vladavini.

Primer osvete populizma upravo je brexit: prvo odluči o poželjnom, pa posle traži izvodljivo. To se dešava kada se predstavnici pretvore u demagoge. Štaviše, sistem, na primer liberalno-demokratski, može poslužiti takvoj unutrašnjoj revoluciji usled institucionalizovanog odnosa između predstavnika i eksperata, na primer između parlamenta, vlade i javnih službenika. Predviđeno je da javni službenik racionalizuje poželjnu politiku predstavnika ili vlade. U slučaju UK, vladu čine i članovi parlamenta.

Takav model vladavine je liberalna demokratija: izbor ciljeva je ishod politike, izbora predstavnika; neizabrani javni službenici su zaduženi da smisle izvodivo sprovođenje politike (to se može nazvati i veberovskom postavkom vladavine). To definiše odnos između političara i javnih službenika, koji se reflektuje u institucionalizovanom odnosu između zastupljenih i zastupnika u vestminsterskom tipu predstavničke vladavine.

Stoga, ako se predstavnici pretvore u demagoge neće biti ekspertske kontrole politika koje zagovaraju. To i dalje ne mora da bude delotvorno na izborima, kao što i nije bilo u slučaju brexita, ali može biti preko plebiscita, kao što jeste. Prvo odluči o poželjnom, onda naloži ekspertima da ga učine izvodivim. Tada će biti pogrešnih argumenata koji na javnom trgu neće biti zanemareni, a biće problema koji će biti zanemareni ili umanjeni, kao što je slučaj sa irskom granicom.

Besplatna vožnja ili pitanje kolača: imati i jesti

Zašto ono što bi moglo uspeti na referendumu ne bi uspelo na izborima? Zbog partijske politike i vremenskog ograničenja (uz mogućnost predomišljanja).

Pojava političkih stranaka je način na koji se u predstavničkoj demokratiji racionalizuje politika. Partije privlače glasače programima ili manifestima koji okupljaju interese onih za čije su glasove zainteresovane. Tako se političko tržište pojavljuje kroz partijsku politiku (videti Hjuma o tome; takođe je upozorio na probleme sa ideološkom konkurencijom). Pretpostavljajući neku, na primer ideološku, levo-desno, doslednost u distribuciji interesa u elektoratu i vladavini većine, interesi umerenih (tj. centrista ili srednjih glasača) će prevagnuti (možda zahvaljujući Diveržeovom pravilu dominacije dvopartijskih sistema). Tu je onda od pomoći ekspertiza u oblikovanju politika koje će implementirati te interese.

Dodatno, izborne odluke i odluke izabranih zvaničnika podložne su reviziji na redovnim opštim i prevremenim izborima, u slučaju da postoji problem legitimiteta vlade ili predstavničkog tela. Demokratija zaista jeste institucionalizovana neodgovornost, sistem koji omogućava javnosti da promeni mišljenje (javne preferencije ne moraju biti prelazne naročito tokom vremena, kako javnost uči iz iskustva). Predstavnička demokratija bi trebalo da umanji neodgovornost institucionalizovanim promišljanjem, mada jedan od mogućih ishoda promišljanja, razložnog i razumnog odlučivanja jeste, naravno, promena mišljenja.

Tako su partijska politika i redovni izbori način da se održi funkcionisanje tržišta u liberalnoj predstavničkoj demokratiji (liberalno ovde znači da postoji pluralizam ciljeva i kompromisa kada se biraju ovaj ili onaj ishod ili politike; videti: Berlin o pozitivnoj naspram negativne slobode).

Sistem je međutim ranjiv na ideološku konkurenciju koja može dovesti do pojave demagoga bez dovoljne kontrole eksperata na javnom trgu. To se najčešće dešava u vezi sa nacionalnim interesima. Nacija je uobičajeni okvir demokratskog odlučivanja.

Interesantan primer kada stručnost gubi od demagogije jesu trgovinske politike. U slučaju brexita, to je tvrdnja da je multilateralizam unutar i kroz EU inferiorniji od bilateralnih prilika koje se otvaraju izlaskom iz EU. Ispostavlja se, mada je to trebalo znati unapred, da se multilateralni kontekst ne može izbeći, kao i da je neposredna alternativa multilateralizmu EU – multilateralizam STO, pri čemu je drugi očito inferiorniji od prvog.

U samoj osnovi, multilateralizam trgovine nikad ne nestaje (Smit i Rikardo su ovo već obrazložili, mada sa različitim pristupima posledicama protekcionizma na blagostanje; više u: Gligorov, „Teorija (međunarodne) vrednosti“). Ali distribucija moći zaista se menja na primer za člana EU koji u postavci globalne trgovine umesto zajedno sa drugima samostalno pregovara o trgovinskim sporazumima.

U teoriji i politikama trgovine, bilateralna postavka koja tretira jednu zemlju i ostatak sveta koristi tome da bi se videle alternativne politike za malu otvorenu ekonomiju. Za ekonomije sa određenom težinom bilateralne trgovinske politike moraju ili zanemariti ostatak sveta pod caeteris paribus uslovom ili izričito uzeti u obzir multilateralizam. Ako na primer UK treba da ispregovara trgovinski sporazum sa SAD, obe strane treba da uzmu u obzir svoje trgovinske odnose sa drugim zemljama ili ostatkom sveta, uz sve kompromise koje to podrazumeva. Pitanje je onda da li je uticaj UK kao članice EU, velikog trgovinskog bloka, u pregovorima sa trećim stranama ili multilateralnim institucijama, viši ili niži nego uticaj same UK. Na osnovu težine ekonomije, jasno je da UK širi svoj uticaj kao članica EU i unutar EU, u okviru koje je velika ekonomija, i sa ostatkom sveta, gde je mnogo manja ekonomija.

Drugi značajan primer je suverenitet. To zadire u srž problema irske granice, a tu se ne radi o tome kako upriličiti trgovinu ili kakav će biti post-brexitovski trgovinski režim. Reč je o Sporazumu iz Belfasta. Međunarodni sporazumi su izraz suvereniteta, a ne njegovog ograničenja. U ovom slučaju, postoji sporazum, Sporazum iz Belfasta, između dve suverene države, Irske i UK, koji je, a to je krucijalno, upriličen njihovim zajedničkim članstvom u Evropskoj uniji. Kroz jedinstveno tržište i konvenciju EU o ljudskim pravima, EU omogućava i odredbe o jednakim pravima u Sporazumu iz Belfasta i pravo na samoopredeljenje Severne Irske. Ovo drugo suštinski zavisi od prvog na sledeći način:

Suštinski zahtev kod secesije ili realizacije samopredeljenja jeste da nema snižavanja jednakosti prava građana i naroda, posebno manjina. Upravo zato problem granice sa Irskom jeste problem izlaska iz EU, a ne pitanje budućeg režima trgovine ili tržišta.

Pitanje je onda da li brexit poništava Sporazum iz Belfasta menjajući prava i slobode na irskom ostrvu?

Ako je tako, da li to predstavlja ograničenje suvereniteta UK? Odgovor je očigledno odrečan, budući da je Sporazum iz Belfasta suverena odluka vlade UK u ugovoru sa Republikom Irskom. I članstvo u EU i sporazum sa Irskom jesu čin suverenosti. Problem je sledeći:

Može li suverena zemlja da odustane od svojih međunarodnih obaveza?

To dotiče srž problema suvereniteta sve do Bodena:

Konačno, suverenitet je realno a ne pravno svojstvo (na isti način na koji država jeste, nastaje, kao realni entitet a ne kroz pravni proces).

UK može da napusti EU legalno na osnovu člana 50 Ugovora o EU, ali Sporazum iz Belfasta nema vremensko ograničenje ni klauzulu o izlasku. Stoga napuštanje dogovora, napuštanjem EU, rizikuje krizu legitimiteta u Severnoj Irskoj. Tada postaje realno, a ne pravno pitanje da li UK može da nametne svoju volju Severnoj Irskoj. Stalna kriza legitimiteta i suvereniteta na irskom ostrvu dovela je do Sporazuma iz Belfasta, zahvaljujući i članstvu dve države u EU, pa pitanje efektivnog suvereniteta s kojim se UK suočila pre Sporazuma iz Belfasta potencijalno očekuje UK i posle brexita, ako Sporazum iz Belfasta bude poništen tokom procesa.

Pristalice brexita su smatrale da je jedna stvar imati krizu legitimiteta godinama ili čak decenijama, dok je nešto drugo pokrenuti je opet posle dužeg perioda mira, čak i ako se promene uslovi pod kojima se taj mir održava. Postoje fiksni troškovi koji krizu možda mogu učiniti nepoželjnom, pa se onda i izlazak iz EU i Sporazum iz Belfasta, mada uz de facto promenu prava i sloboda ljudi koji žive na irskom ostrvu, mogu pokazati izvodivim, te stoga i primena efektivnog suvereniteta. Time što se, a to je krucijalno, narušava prethodna suverena ugovorna obaveza.

To vodi do razumevanja jedinog uslova koji omogućava efektivnu upotrebu demagogije, poznatog još od Demostena i Cicerona. Nacionalni interesi su naročito podložni demagogiji iz dva razloga: problem javnog dobra i naglasak na privilegijama umesto na pravima.

Nacionalni interes se gotovo po prirodi svodi na javna dobra, na primer bezbednost ili suverenitet ili protekcionizam. To omogućava da se javna debata vodi o ciljevima a ne o sredstvima, jer glasač može biti pod utiskom da može da se besplatno provoza o trošku svojih odluka – da istovremeno ima kolač i da ga pojede. Zaista, patriotizam se može demonstrirati bez troškova, na primer neko je spreman da bude siromašan da bi bio suveren, naročito ako je već siromašan, ili čak i spremniji ako nije, kao što je slučaj sa nepostojećim patriotizmom Majkla Kejna iz uvodnog citata.

To vodi do drugog prolaza za demagoge – privlačenje podrške posebnih interesa tvrdnjom da će njihova prava biti privilegovana, na primer nad pravima stranaca: moj interes, tj. moj posao, jeste nacionalni interes, a tvoj nije jer si stranac (pri čemu kriterijum inostranosti mogu ispunjavati čak i državljani, a kamoli ne-državljani). To su podsticaji koje je teško oboriti po sebi, jer se prava drugih, stranaca, takođe moraju uzeti u obzir, koji naravno ne učestvuju u debati, usled čega eksperti koji učestvuju, ako učestvuju, nepristrasno često gube u debati o nacionalnim interesima – kada se i sami ne pretvore u demagoge, što se suviše često dešava uz rast populizma (više o funkciji društvenog blagostanja u: Gligorov, „Teorija (međunarodne) vrednosti“).

Ishod devolucije: povratak kontrole

Ključni interes teorije javnog izbora je eliminacija prinudne ili moći koja utvrđuje agendu. Primer je američki sistem kongresnih komiteta. Predsedavajući nekog komiteta američkog kongresa utvrđuje agendu tako što odlučuje da li će staviti predlog na glasanje ili ne i ustanovljava redosled po kome se glasa o predlozima i podnose i izglasavaju amandmani. Tako, znajući preferencije članova komiteta, koje su obično transparentne s obzirom na postojeće politike stranke, predsedavajući može utvrditi agendu, što uključuje i odluke da neke predloge izostavi, na način koji unapred određuje ishod. Ta moć ima određenu vrednost, drugim rečima, predmet je rentijerstva. Predsedavajući je može prodati onome ko da više. Krajnji rezultat je vladavina zasnovana na principu saglasnosti, mada štelovanoj.

To je, naravno, daleko opštiji problem primene moći i to ne samo diskrecione već bilo koje, legitimne ili nelegitimne, na primer centralizacije. Jedan lek za centralizovano odlučivanje je devolucija, na primer federalizacija ili bilo koji drugi tip države ili političkog saveza. Zanemarujući da de facto, da ne pominjemo de jure, devolvirane odgovornosti odlučivanja mogu izazvati ustavnu krizu. Kao što je upravo slučaj sa problemom irske granice.

Načelno, ovo je pitanje forme referenduma. U političkom savezu ima smisla zahtevati da sve članice saveza potvrde referendumsku odluku koja je od takvog značaja kao što članstvo u EU očito jeste. To je na referendumu o brexitu potpuno zanemareno. Uz to, zanemaren je i poseban položaj Severne Irske. Međutim, ako se zaista, post factum, mora uzeti u obzir, kao što se sada shvata da će morati, ustavni problemi će se javiti sa zahtevima za jednak tretman drugih članica saveza. Zaista, UK nije federacija već politički savez, takoreći kompozitna država, i mada se njom pretežno upravlja centralno, kroz parlament u Vestminsteru, ustavna stabilnost i dalje zavisi od osećaja legitimiteta među članicama saveza. Zaista, UK je više politički savez od većine federacija, jer regioni i narodi imaju pravo da se otcepe ako tako odluče. A odluka da se izađe iz EU bez saglasnosti, u ovom slučaju, Severne Irske i Škotske, koje su glasale protiv izlaska, očito može pokrenuti ustavnu krizu kroz jačanje podrške nezavisnosti.

To je takođe relevantno za suverenitet ili za želju da se povrati kontrola. UK je eksterno suverena, dok konstitutivni regioni nisu. Međutim, interno, suverenitet je devolviran i dok je UK prilično centralizovana, komparativno govoreći, pravo Škotske ili Severne Irske na otcepljenje posredno i njih čini eksterno suverenim. Naravno, ne dok su unutar UK, ali u meri u kojoj mogu usloviti eksterni suverenitet Ujedinjenog Kraljevstva, tj. njenu sposobnost da potpiše međunarodne ugovore ili istupi iz njih, uz pretnju poricanjem njihovog legitimiteta ili otcepljenjem. Kao u slučaju irske granice.

Sa stanovišta teorije javnog izbora, federalizacija doprinosi stabilnosti jer ograničava diskrecionu moć – u ovom slučaju moć centra nad regionima. Takođe ograničava potencijal za rentijerstvo. To je zapravo bio jedan od argumenata za uključivanje člana 50 u aktuelni Ugovor o EU. Da se primenjuje dosledno, pretnja secesijom bi trebalo da disciplinuje moć centralnog tela vladavine i ojača konsenzualne aspekte vladavine.

Opet, kao što je kod suvereniteta slučaj, moć centra je realno ili političko, ne nužno pravno pitanje. Međutim, u slučaju Severne Irske nije jasno da li realno može odneti prevagu nad pravnim, što takođe može dovesti do ustavnih izazova u drugim devolviranim regionima UK. Način na koji je referendumska odluka doneta i na koji se primenjuje zapravo povećava rizike za stabilnost političkog saveza UK (više o tome u: Gligorov, „Zašto se zemlje raspadaju – Slučaj Jugoslavija“).

Nevidljiva zaštita

Normativni deo teorije javnog izbora je njen ugovorni pogled na legitimnu prinudu, na vladavinu. To je tačno za teoriju društvenog ugovora u načelu još od najranijih verzija od Hobsa do Kanta. Njen značaj za odluku kao što je brexit jasan je na primeru problema sa takozvanom zaštitnom odredbom za irsku granicu. Uzmimo argument da je zaštita aranžman prema kome se granica između UK i EU neće ponovo uspostaviti, ako se ne nađe alternativni aranžman koji bi isključio neophodnost te granice. Zaštita, koja u suštini nastavlja da tretira Severnu Irsku kao da je deo jedinstvenog tržišta, sve dok se ne postigne dogovor o trajnom aranžmanu a koji, jednostavno rečeno, ne narušava Sporazum iz Belfasta. Neće se pribegavati zaštiti ako se dve strane, EU i UK, dogovore o trajnom alternativnom aranžmanu.

Argument glasi da je to osiguravajuća polisa, potrebna u trenutku povlačenja UK iz EU, ali koja se nikada neće aktivirati jer će se strane dogovoriti o budućem trajnom aranžmanu za vreme tranzicije, tokom koje će UK kao celina efektivno biti unutar jedinstvenog tržišta. Problem s ovim argumentom leži u tome što, u meri u kojoj se Sporazum iz Belfasta oslanja na podršku zajedničkog, irskog i britanskog, članstva u jedinstvenom tržištu, nema alternative tome koja ne narušava delove Sporazuma iz Belfasta. Stoga će biti potreban zajednički dogovor o alternativnom aranžmanu, a ne unilateralna odluka UK, koji neće skoro biti na pomolu ako zaista menja prava i slobode koje uživaju ljudi s obe strane granice sa Irskom.

Dakle, radije nego da tragaju za nevidljivom granicom, pregovori bi nekako trebalo da učine rešenje zaštite nevidljivim.

Ugovorna vlast ili vladavina na saglasnosti je konzervativna u Brkovom smislu, tj. zahteva dogovor svih ugovornih strana, što znači da bez jednoglasnosti ugovornih strana preovladava status quo.

Brexit znači brexit: ucena autentičnošću

Lek za moć demagogije i plebiscitarne demokratije pruža konkurencija, u ovom slučaju ideološka. Posvećenost skupu ciljeva i sredstava za njihovo ostvarivanje stabilizuje prostor za dogovor i odlučivanje a la Hoteling. Drugim rečima, usled razmene ideoloških argumenata distribucija ideoloških preferencija, a time i partijskih programa, postaje jednovrsna, što većinski glas vremenom čini odlučnim i doslednim. Ideologija služi kao sredstvo posvećenosti i tako isključuje kros-ideološke koalicije neophodne populizmu. Suštinski, ograničava privlačnost demagoga u odgovarajućim delovima političkog prostora. Konačno, podržava dogovornu demokratiju podrškom interideološkoj razmeni argumenata u cilju zajedničkog zaključka (što je Habermas zvao komunikativna akcija).

Ostavljajući po strani prirođene probleme, kojih je mnogo, ideološka konkurencija propada kada jednom dođe do dogovora o ciljevima bez dužnog razmatranja raspoloživih sredstava. Većina analiza konkretnih slučajeva uspona populizma sledi isti šablon: posvećenost ciljevima ispred čestitog razmatranja raspoloživosti sredstava, sa populističkim politikama koje se pokazuju kao neizvodive ili samopotiruće (većina tih studija bavi se posebno levim populizmom Latinske Amerike i zapravo su dovele do takozvanog Vašingtonskog konsenzusa kao leka za tu verziju populizma).

Međutim, kada postoji posvećenost, ideološka konkurencija postaje prepreka pre nego instrument racionalizacije. To je očito na primeru brexita. Demagogija ciljeva postaje demagogija autentične posvećenosti. Početni izraz želje postaje instrument ucene da se ostane veran odluci – ideologija postaje ucena. Oni koji promene mišljenje označavaju se kao izdajnici.

Tako populistička demagogija urušava politički i ideološki prostor, uzrokuje ideološku revoluciju prelazeći ideološke i partijske granice, na primer huškajući ljude protiv establišmenta ili birokratije ili eksperata, protiv izvodivog, u slavu volje, što onda služi kao posvećenost na koju se demagozi oslanjaju kako bi nagovarali javnost da joj ostane verna. To je ucena autentičnošću. Na primer slogan: nikakav dil je bolji od lošeg dila, koji se ispostavlja da znači: nema boljeg dila od nikakvog dila.

Jednostavno rečeno, u populističkoj ideološkoj konkurenciji pragmatici gube od tvrdoglavih. Lek je ponovno rođenje političke konkurencije, koje je moguće kada se demokratski mehanizmi odlučivanja koriste da se preispita politička posvećenost – tj. izvodivost poželjnog.

Brexit je savršen primer. Referendum je u osnovi konstitutivni momenat, tj. potencijalna konstitutivna promena, tj. od predstavničke ka plebiscitarnoj demokratiji. Do takve promene će doći ako se rezultat referenduma ne bude mogao proveriti na novom referendumu ili u parlamentu, najbolje nakon opštih izbora. Demagoški argument glasi da je odluka doneta, te da je jedino preostalo pitanje njena primena, čak i kada to znači čistu demokratsku impotenciju.

Alternativno, političko tržište treba rekonstruisati. U tome javni trg treba da igra ulogu ako može da obnovi čestitu ideološku konkurenciju. Od pomoći bi bio javni pritisak za građansko izjašnjavanje. Dok se javna debata pre referenduma mogla pokazati kao plodno tle za demagoge, javno razmatranje nakon što su uslovi primene postali poznati, mogu pružiti javnosti priliku da razmisli ponovo, da odbije ideološku ili političku ucenu.

Zaključak: Destabilizacija demokratije voljom naroda

Ovo je zaista najstarija politička tema: kako demokratiju učiniti imunom na demagošku revoluciju. Teorija javnog izbora identifikuje slabosti i direktne i predstavničke demokratije i naglašava koristan doprinos političkog tržišta. Razmena argumenata nije dovoljna da demagoge održi pod kontrolom; zapravo im može pružiti mehanizam uticaja.

U razvijenoj predstavničkoj demokratiji kao što je UK, revoluciju bi mogli izvesti demagozi koji, kao što je to obično slučaj, prelaze partijske linije kombinujući nacionalna i socijalna javna dobra – obećanjem koje je prodato javnosti na osnovu poželjnosti i obraćanja svemoćnoj volji naroda koja će obezbediti izvodivost. Pritom, demagogija podriva predstavničku demokratiju i pretvara je u plebiscitarnu, koja na kraju čak nema ni podršku većine.

Original teksta na engleskom

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 13.12.2018.