Kada je prošlog proleća pandemija kovida-19 pogodila Evropu, zemlje članice EU zatvorile su granice i počele da kupuju i gomilaju zaštitnu medicinsku opremu. Briselska administracija, koja u domenu javnog zdravlja zapravo nema ovlašćenja, izgledala je potpuno bespomoćno. Nacionalisti su slavili: njihova fiks-ideja – zaustaviti priliv izbeglica – preko noći se ostvarila. Pretnja „vakcinacijskog nacionalizma“ takođe je postala stvarnost. U svom uobičajenom maniru transakcione politike, Trump je objavio da će američka administracija kupiti nemačke farmaceutske kompanije da bi stekla monopol na tržištu vakcina. Reagujući na takve pretnje, Pariz i Berlin su udružili snage i zajedno sa Rimom i Amsterdamom pokrenuli inicijativu za imunizaciju „jezgra Evrope“. Ne čekajući ostale države da im se pridruže, članice alijanse su započele pregovore sa kompanijom AstraZeneca i ostalim proizvođačima u pokušaju da spreče monopolizaciju i kontrolu proizvodnje vakcina od strane Sjedinjenih Država. Ali ubrzo se pokazalo da njihova navodno inkluzivna inicijativa nije ono za šta se predstavlja. Prizori otimanja za vakcine širom kontinenta ostavili su veoma mučan utisak. Konačno su se u junu ministri zdravlja 27 država članica složili da nabavku prepuste Evropskoj komisiji.
To je bila jedinstvena prilika da Brisel praktično demonstrira svoj supranacionalizam: veoma složen posao kao što je nabavka vakcina može se uspešno obaviti jedino ako su sve zainteresovane strane spremne na saradnju. U atmosferi koja je zavladala Evropom posle brexita, Macron je 2017. obećavao „Evropu koja štiti svoje građane“, „suverenu EU“ koja svoje vrednosti dokazuje u svakodnevnom životu svih Evropljana. Angela Merkel ga je učtivo ignorisala. Izgleda da je u godinama Trumpovog mandata bila spremna da se zadovolji ulogom predvodnice slobodnog sveta i poslednjeg stuba liberalnog međunarodnog poretka. Poslednji mandat nije iskoristila da izgradi EU koja će nuditi nešto više od fiskalne discipline i kažnjavanja.
U najavama vakcinacije Evropljana i doniranja velikih količina vakcina za globalnu inicijativu Covax, Evropska komisija je uočila dobru priliku da potvrdi ono što je posle intervencije u Iraku opisivano kao „normativna moć“ Evropske unije na svetskoj sceni. Činilo se da je Ursula von der Leyen na čelu Komisije, s bogatim iskustvom u vođenju administracije, medicinskim obrazovanjem, zvanjem mastera za javno zdravlje i dubokom posvećenošću „francusko-nemačkom prijateljstvu“, savršena osoba za upravljanje dolazećom krizom. Otac joj je bio istaknuti demohrišćanin i šef uprave za regulisanje konkurencije u EEZ 60-ih godina 20. veka. Deo detinjstva je provela u Briselu, dobro poznaje francusku političku klasu i stekla je poverenje kako Emmanuela Macrona tako i Angele Merkel. Pošto je bila i prva žena na čelu nemačkog ministarstva odbrane, očekivalo se da će u vođenju pregovora u ime bloka od 450 miliona ljudi pokazati potrebnu odlučnost.
Evropa danas u vakcinaciji znatno zaostaje za Izraelom, Velikom Britanijom, Čileom, Sjedinjenim Državama i Bahreinom. Tek nešto više od 10 odsto stanovništva primilo je prvu dozu, a Francuska i Nemačka su ponovo prinuđene da uvode mere zatvaranja. Šta se dogodilo? U retrospektivi, očigledno je da Evropska komisija nije imala iskustvo potrebno za organizaciju velikih nabavki. Zadatak Evropske unije u celini jeste da unapređuje uslove poslovanja u zemljama članicama. Komisija je pre svega regulatorno telo, bez iskustva u nadmetanju za deficitarne proizvode. Kao što nas je novinar Wolfgang Münchau nedavno podsetio, početak evropskih integracija je bio francusko-nemački kartel za ugalj i čelik koji se pre svega bavio cenama i ravnotežom nemačkih i francuskih interesa (2020. godine relevantne teme su bili Sanofi i BioNTech). Nasuprot tvrdnjama komentatora koji pišu hvalospeve preduzetničkom pristupu Kate Bingham i Borisa Johnsona, problem nije bio u „distanciranosti briselske birokratije“, već u njenim prioritetima koji bi pod nekim normalnijim okolnostima bili sasvim na mestu: to su osiguranje pune odgovornosti proizvođača vakcina (što je važno u svetlu sve snažnijeg antivakcinacijskog pokreta u Francuskoj i Italiji) i vođenje pregovora o cenama (u skladu sa razumljivom željom istočnoevropskih zemalja da prođu što jeftinije).
Moguće je da Ursula von der Leyen nije bila prava osoba za ovaj posao. Kao i mnogi drugi funkcioneri u Komisiji, ona je jedna od onih figura kojima je rok upotrebe na domaćoj političkoj sceni istekao. Nekada je razmatrana kao moguća naslednica Angele Merkel na mestu kancelarke (i kandidatkinja za predsedničku poziciju), ali pre desetak godina je potisnuta na margine nemačke politike. Najveći uspeh u njenoj karijeri bilo je mesto ministarke odbrane. U pokušaju da eliminiše seksističke prakse u oružanim snagama naišla je na snažan otpor. Veliko povećanje budžeta za odbranu iskoristila je da angažuje direktora agencije McKinsey kao svog glavnog civilnog savetnika. Usledio je veliki broj skupih ugovora sa spoljnim konsultantima, a potom i afera poznata kao Berateraffäre koja je završila pred istražnim odborom Bundestaga. Uprkos zaboravnosti angažovanih konsultanata i brisanju važnih poruka iz njenog telefona, zvanični izveštaj objavljen prošlog leta bio je veoma nepovoljan po Ursulu von der Leyen. Jedan član istražnog odbora je primetio da Von der Leyen ne bi dobila mesto na čelu Komisije da su navodi iz izveštaja bili poznati 2019. (Jedan od efekata dugotrajne velike koalicije u Berlinu jeste to da zahvaljujući paktu o nenapadanju ministri praktično ne snose nikakve posledice čak i kada prave veoma skupe greške. Jedini razlog za podnošenje ostavke u poslednjih desetak godina bilo je plagiranje doktorata – za šta je Ursula von der Leyen takođe proglašena krivom.)
Pod vođstvom snažnih figura kao što je bio Jacques Delores, Komisija je nekada bila pokretačka sila evropskih integracija. Marginalizovana je tokom krize evra. Ona i dalje jedina ima pravo da predlaže donošenje zakona, ali najvažnije odluke donosi Evropski savet, telo koje čine predstavnici vlada država članica. Neki jači lider bi možda uspeo da se odupre, ali Ursula von der Leyen je od onih funkcionera koji nikada nisu morali da se bore za poziciju na izborima. Njenim imenovanjem narušeno je načelo koje predviđa da se mesto šefa Komisije daje vodećem kandidatu najveće partije u Evropskom parlamentu. Kao i Charles Michel, belgijski šef Saveta, ona je izabrana pre svega zbog spremnosti da služi interesima francusko-nemačkog saveza.
Ipak, mora se priznati da je njena pozicija bila praktično neodbranjiva. Da je Komisija prihvatila besramni vakcinacijski protekcionizam i zabranila izvoz (kao što su praktično učinile Sjedinjene Države i Velika Britanija), osim što bi izdala EU ortodoksiju slobodne trgovine, izgledala bi krajnje licemerno u pokušajima projektovanja „normativne moći“ Evrope. Kritičari koji zameraju EU što nije usvojila načelo „Evropa na prvom mestu“ nemaju pravo da u isto vreme propovedaju međunarodnu solidarnost. Takođe, Komisija ne može snositi odgovornost za neuspehe država članica u organizaciji vakcinacije. U visoko decentralizovanom holandskom sistemu, na primer, potrebni frižideri nisu bili spremni kada su isporuke vakcina stigle u zemlju (Mark Rutte je za to očekivano okrivio svoje savetnike). Macron se proglasio za vodećeg epidemiologa u Francuskoj i odbio je da u januaru uvede potrebne mere. Ipak, najsloženiji slučaj je nemački.
Pošto su se uspešno izborili sa prvim talasom epidemije, demohrišćani su zabeležili rast popularnosti. To je proizvelo samozadovoljstvo pokazano prošlog leta. Od samog početka Angela Merkel je odlučila da zanemari parlament i politike razvija u saradnji sa liderima 16 pokrajina, uzimajući tako u obzir lokalne okolnosti i potrebe, što je na prvi pogled bolje od supercentralizovanog pristupa kakav je primenila Francuska. Ali u stvarnosti, skupovi lidera pokrajina bili su karikaturu sednica Evropskog saveta, sa svim lošim stranama i nijednom prednošću takvog načina rada. Ne zna se mnogo o tome šta se događalo na ovim skupovima. Na kraju pregovora lideri su izašli pred javnost pokušavajući da sačuvaju privid konsenzusa. Sastanci sa Angelom Merkel razvukli su se na mnogo noći, a neki od insajdera su otkrivali neprijatne detalje (ministar zdravlja jeo je čokoladice). I posle objavljivanja formalno zajedničke odluke bilo je mnogo nezadovoljnika.
Jesenje mere zatvaranja su odložene. Kada je stigao die britische Mutante – što navodno liči na ime jedne pank grupe s početka 80-ih godina – mere su ponovo uvedene, ali bez mnogo entuzijazma. Vlada Angele Merkel se u martu našla tamo gde je Trumpova administracija bila prošlog aprila: popuštanje mera je nastavljeno uprkos zabrinjavajućem broju slučajeva. Izgleda da je plan bio da se nadamo da će odnekud stići još vakcina i da će se situacija popraviti sama od sebe. Premišljanje u vezi s vakcinom AstraZeneca – koja je prvo bila odobrena samo za mlade, a potom samo za starije od 60 godina – zbunilo je javnost i narušilo poverenje građana.
Još nemamo odgovor na pitanje kako bi upravljanje pandemijom trebalo podvrgnuti demokratskom političkom procesu. U svakom slučaju, sukobi u demokratiji ne nastaju sami od sebe. Potrebno je da se pojave strane koje zastupaju suprotstavljene stavove. U vreme finansijske krize nije bilo teško pronaći krivce: u zavisnosti od stajališta, to su bili pohlepni bankari ili neodgovorni kupci koji su se prekomerno zaduživali. Jedan od načina da se pandemija politizuje jeste isticanje kontrasta između kompetentnosti i nekompetentnosti. Ali to nije ispravan pristup: suština politike je pravljenje izbora i definisanje prioriteta (ko će živeti i ko bi mogao umreti). Premijer Saksonije je nedavno izjavio da nisu državne politike nepravedne, već je „nepravedan sam virus“. Političari se ne mogu osloniti samo na nauku. Ono što je u njihovom slučaju zaista važno jeste teorija pravde koju prihvataju – i koliko dosledno je primenjuju.
Demokratska politika pretpostavlja postojanje opozicije koja će pozivati vladu na odgovornost i nuditi alternativna rešenja – što na nivou Evropske unije kao celine ne postoji. Pošto opozicija unutar sistema ne postoji, preostaje opozicija sistemu (pre svega u obliku anti-EU partija). Istina, Ursula von der Leyen – u Briselu poznata kao „ministarka samozaštite“ – bila je prinuđena da izađe pred Evropski parlament i pokuša da objasni zašto nema vakcina. Ali, kao i u Nemačkoj, bila je zaštićena kulturom nekažnjivosti koju je stvorila velika koalicija koja kontroliše parlament.
Problem nije samo nepostojanje opozicije. Problem je i odsustvo glavnog preduslova za pozivanje na odgovornost: jasne predstave građana EU o tome ko je za šta odgovoran. Mnogi zdravstveni eksperti iz zemalja članica učestvovali su u procesu nabavke i države su same odlučivale koliko će kupiti od zaliha vakcina koju je Komisija obezbedila. Ipak, predsednici vlada nastavljaju da krive Brisel za greške koje su sami počinili i politike koje su prihvatili iza zatvorenih vrata. Na primer, cinični samopromoter Sebastian Kurz, kancelar Austrije, koga u zemlji napadaju zbog nivoa kronizma koji je neprihvatljiv čak i u toj korporativnoj državi, pokušao je da skrene pažnju javnosti žaleći se da Austrija dobija premalo doza na „pijaci vakcina“ koju je organizovala EU – što je optužba koju pobijaju sve druge članice (neke su ipak odlučile da deo vakcina prepuste Bugarskoj gde je nestašica najveća). U međuvremenu, Viktor Orban, koji u svakoj prilici koristi sukobe istoka i zapada, optužuje Brisel za nesposobnost. Nabavio je znatnu količinu ruskih vakcina, koje Evropska agencija za lekove nije odobrila (takođe je pojačao pritisak na nezavisne medije koji prete razotkrivanjem očajnog stanja u kom se nalazi zdravstveni sistem zemlje posle decenije navodno antineoliberalnog populizma).
EU se prihvatila zadatka koji je trebalo da joj uveća popularnost, ali za taj zadatak nije bila pripremljena. Na kraju ga je obavila „prilično jadno“, da citiramo nemačkog ministra finansija. Kao i u slučaju krize zajedničke valute i izbegličke krize, unija je preuzela na sebe ingerencije državne uprave – ali nepotpuno i nekoherentno. Evro nije mogao funkcionisati bez jedinstvene fiskalne politike. Zajedničkoj granici je nedostajala jedinstvena politika tretmana azilanata. I, kao što često biva, pod parolom „Evrope koja štiti svoje građane“ slobodno tržište je bilo zaštićeno isto koliko i životi građana EU. Nacionalni lideri, čak i kada su i sami značajno doprineli takvom ishodu, nastavljaju da igraju staru igru: okrivite Brisel. Birači ih verovatno neće kazniti zbog toga. Mnogi komentatori su prošlog proleća požurili da objave da će virus konačno ukinuti populizam, jer je populizam navodno u sukobu sa naukom. U nekim zemljama je možda zaista tako: jedan od zapanjujućih ishoda situacije u Nemačkoj je to što propusti vlasti nisu doprineli rastu popularnosti Alternative za Nemačku, jedine partije koja nema vlast ni na jednom nivou i jedine koja se merama zatvaranja protivila u ime „slobode“ (mada je AfD, kao i radikalno desničarske partije u drugim zemljama, teško mirila zahtev o zatvaranju granica sa tvrdnjom da je pandemija izmišljen problem). Ako događaji posle finansijske krize mogu poslužiti kao putokaz, građani koji imaju utisak da nešto fundamentalno nije u redu najverovatnije će svoje sadašnje vlade zameniti opozicijom, kakva god ona bila (nesposobni španski premijer José Luis Zapatero izgubio je 2011. da bi ga zamenila Partido Popular i uvela još strože mere štednje). Međutim, ako ni nove vlade ne uspeju da reše problem, možemo očekivati da zaista nastupi vreme radikalno antisistemskih partija.
London Review of Books, 22.04.2021.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 21.04.2021.
KORONA