Šta se mora pohvaliti
Dobre vesti su retke, i zato treba početi od njih, iako pravi izveštač više voli one loše.
Prvo najvažnije: bilo je svega nekoliko decenija u istoriji našeg kontinenta kada je vladao mir. Od 1945. nije bilo nijednog oružanog sukoba između država članica Evropske unije. Skoro čitav životni vek bez rata! Takvom anomalijom ovaj kontinent treba da se ponosi.
Takođe treba da budemo srećni zbog čitavog niza drugih pogodnosti koje nisu od životnog značaja. Sada se one uzimaju zdravo za gotovo, i više ih skoro i ne primećujemo. Oni mlađi od 60 godina nemaju pojma koliko je bilo teško, posle Drugog svetskog rata, kročiti u susednu zemlju. Put u inostranstvo bio je nemoguć bez prolongirane borbe sa birokratijom. Ko god je hteo da pređe granicu, morao je da dostavlja overena garantna pisma, da ispunjava zahteve za vizu u tri primerka kako bi dobio dozvolu za boravak, da se izbori sa komplikovanim propisima o zameni novca i prevaziđe desetine drugih prepreka. Ako si hteo da naručiš knjigu iz inostranstva, to je podrazumevalo zamršenu proceduru sa upravom carina. Ukoliko si čekao novčanu doznaku iz Francuske ili želeo da platiš račun iz Španije, taj je poduhvat bio ravan čudu, i nije se mogao izvesti bez čitave kolekcije zvaničnih pečata. Danas je sve ovo samo maglovita uspomena. Svako ko poseduje pasoš skoro bilo koje članice Evropske unije može da živi gde god poželi u Uniji, a da se ne gura u redu ispred Zavoda za registraciju stranaca kako bi dobio boravišnu ili radnu dozvolu. Moguće je čak i, uz par izuzetaka, utaknuti električni aparat u struju bez čitavog arsenala adaptera u koferu. Troškovi mnogih novčanih transakcija takođe su znatno smanjeni u Evropi, na razočarenje vlasnika menjačnica.
U najkraćem, procesom evropskog ujedinjenja poboljšan je kvalitet svakodnevnog života. Ujedinjena Evropa bila je dugo toliko ekonomski uspešna, da svaki zamislivi i nezamislivi kandidat još uvek kuca na njena vrata i moli je da ga pusti unutra.
Takođe moramo zahvaliti našim briselskim zaštitnicima što se uporno junački bore protiv kartela, oligopola, protekcionističkih muljanja i zabranjenih subvencija.
Telefonski računi! Sitna slova u ugovorima namenjena prevari naivnih mušterija! Zaštita nepušača! Pelješenje na bankomatima! Unija budno motri i pazi da ovde sve bude po zakonu.
To je naporan posao koji ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo. Jer nacionalne vlade toliko su puta pokazale spremnost da dozvole da ih izigraju multinacionalni giganti farmaceutske, energetske, finansijske, prehrambene i telekomunikacijske industrije. To su protivnici koji raspolažu ogromnim novčanim resursima. Oni se bore, prilično prljavo, da zadrže svoje monopolske profite, prete otpuštanjima i neprikosnoveni su stručnjaci u veštini izbegavanja poreza. Danas nijedna zemlja više nije u situaciji da im se suprotstavi, da se odupre njihovim ucenama ili da ih čak povremeno kazni.
Evropska unija je takođe s pravom hvaljena u vezi sa drugim problemima koji se mogu rešiti jedino kolektivno. Godinama pokušava, makar i bez konačnog uspeha, da stane na kraj apsurdnoj mreži koja je evropsku kontrolu letova pretvorila u opasno odmeravanje strpljenja. Trideset šest različitih agencija koje nadziru ovaj prostor, svaka sa svojim procedurama i tehnologijom, pod stalnom su zaštitom vojnih i civilnih vlasti država članica. Ovaj oblik kontrole avio-sabraćaja ne samo što košta preko tri milijarde evra godišnje, već i guta ogromnu količinu goriva i izaziva beskrajne redove i kašnjenja.
Beskonačne rasprave oko ribarskih ulovnih kvota takođe proizvode strahovite posledice, kao i konstantno odlagana odluka o trajnom skladištenju radioaktivnog otpada – to su problemi koje očigledno nijedna članica neće ili ne može sama da reši. Ali Unija nudi i druge, sasvim drugačije prednosti. U najudaljenijim krajevima Evrope, naići ćete na table na kojima piše da je nešto izgrađeno uz podršku EU: autoput, most, zgrada ili naučni institut. Poljoprivreda uživa masivne subvencije. Velike agrokompanije naročito, primaju izdašne darove iz najvećeg kovčega u briselskom budžetu: oko 59 milijardi evra namenjeno je razvoju poljoprivrede. Zatim, sa 49 milijardi evra, sledi regionalni razvoj sa ukupno 455 programa. (Revizorska agencija dodala je kap gorčine u ovu čašu meda: kako kažu, prilikom poslednje analize, utvrdili su da 36 posto ovih projekta nije trebalo da dobije podršku.)
Pa ipak, ovo su, uopšte uzev, dobra dela kojima se Unija može ponositi. Da li onda treba da čestitamo svojim briselskim zaštitnicima na dobrim rezultatima koje su postigli, uprkos ljuborno čuvanim nacionalnim interesima? To neće biti potrebno, jer se evropske vlasti svojski trude da nas ovoga poštede.
Zvanični jezik
Nijedna vlada ne može opstati bez propagande, iako je taj izraz nepopularan; danas se češće koristi neka fraza poput „poboljšanja komunikacije“. Ni Evropska unija u tom smislu ne zaostaje. Još pre mnogo godina, počela je da ulaže ogroman novac u reklamne filmove i internet portale. Subvencioniše televizijski kanal Euronews sa oko pet miliona evra godišnje, a prilično nepoznata radio stanica, Euranet, dobija šest miliona. I Evropski parlament ima svoj TV kanal, pod nazivom Europarltv, za koji plaća 10 miliona evra, iako ga prati vrlo mali broj gledalaca. Veći deo onoga što se na tim stanicama može čuti i videti liči na dvorske vesti. Našim zaštitnicima samokritika nije najjača strana.
Komisija redovno krije nacionalna izdvajanja za budžet EU u svom Briselskom izveštaju, „jer bi antievropljani mogli da zloupotrebe cifre“. Svakoga ko bi želeo da sazna više o tome, ona ubraja među neprijatelje. Federation de la Fonction Publique Europeenne, koja zastupa interese evropskih službenika u Komisiji, i koju krasi, kako je već običaj u Briselu, akronim FFPE, smatra da stepen tajnovitosti još uvek nije dovoljno veliki. Nedavno je u otvorenom pismu zahtevala da Komisija osnuje „specijalnu službu sa svim potrebnim resursima… da odgovori na sramne napade koji od službenika EU prave dežurne krivce“. Za takve klevetničke napade odgovorni su „mediji kojima rukovode antievropski lobiji“.
Čitava ova PR ujudurma nije samo zasluga povređene službeničke taštine, već i služi kao nadomeštaj za endemske nedostatke integracijskog projekta. Bolna je ali nesporna činjenica da sfera evropske javne rasprave koja zaslužuje to ime – ne postoji. Što se tiče medija, u svakoj zemlji važi pravilo: moja kućica – moja slobodica. Iz tog razloga, informacijama koje do nas dolaze iz Brisela treba prilaziti oprezno: što je tanji legitimitet, utoliko je deblj sloj PR ljigavštine.
U ovoj neugodnoj situaciji, Unija je sve sklonija tome da sama oblikuje javno mnjenje. Izbori su – referendume i da ne pominjemo – dosadni za one na vlasti; ali ankete su zgodne, pogotovo ako je rezultat po volji klijenta.
„Rešenje je – više Evrope“, poručuju iz kancelarije potpredsednice, koja je naročito zainteresovana za komunikaciju. Ona misli na rezultat ispitivanja javnog mnjenja pod nazivom Eurobarometar, koje se na zahtev njene kancelarije sprovodi dvaput godišnje. Rezultati su vrlo povoljni po Komisiju. „Devedeset dva posto ispitanika slaže se da tržišta rada treba modernizovati i da se mora dati prioritet podršci siromašnima i socijalno isključenima. Devedeset posto želi privredu koja troši manje sirovina i proizvodi manje štetnih gasova.“ Fantastičan rezultat, koji bi sigurno bio i veći da je ljudima postavljeno pitanje jesu li za rat ili mir, za bolest ili zdravlje, i da li podržavaju niske plate ili stroge kolektivne ugovore.
Situacija nije toliko bajkovita, ako je verovati nekim drugim anketama. Prema njihovim rezultatima, samo 49 posto Evropljana doživljava članstvo svoje zemlje u pozitivnom svetlu i samo 42 posto veruje institucijama EU.
Za to je u velikoj meri zaslužan i rečnik koji u tim institucijama dominira. Čak je i Lisabonski ugovor, zamena za ustav koja služi kao pravna osnova Unije, izuzetan po tome što ga čak i najoduševljeniji evropski građanin može pročitati jedino ako se pošteno pomuči. To zaista liči na zamršeno klupko. Pasusi poput ovoga (iz Člana 2) samo mogu da obeshrabre:
Kroz čitav Ugovor: reči „Zajednica“ i „Evropska zajednica“ biće zamenjene rečju „Unija“ i biće načinjene sve neophodne gramatičke izmene, izraz „Evropske zajednice“ biće zamenjen izrazom „Evropska unija“, osim u stavu 6(c) Člana 299, preimenovanom u stav 5(c) Člana 311a. Što se tiče Člana 136, ovaj amandman biće primenjen samo na reč „Zajednica“ na početku prvog stava.
Nije slučajno što čak i ustavni pravnici imaju problema sa razumevanjem ove proze. Nažalost, možemo pretpostaviti da je to zaista bila namera autora. Kada je 2008. Irska trebalo da se izjasni o Ugovoru, Čarlsk MekKrivi, tadašnji irski predstavnik u Komisiji, rekao je da je od 4.200.000 stanovnika njegove zemlje, ovaj dokument pročitalo manje od 250, a da ga je razumelo manje od dvadeset petoro. Znamo kakav je bio rezultat referenduma.
Poređenje sa tekstom američkog Ustava pokazuje da se ovde ne zloupotrebljava samo jezik. I sam obim ovog dokumenta dovoljno govori za sebe, a prevazilazi ga jedino neuspešni Ustavni sporazum iz 2004, debela knjižurina od 419 strana. „Naša Evropa, s druge strane, gomila gluposti“, pisao je pesnik Gotfrid Ben, „Istina – životno delo na 500 strana – pa istina nikada nije toliko dugačka!“
Ima i drugih primera zvaničnog jezika koji su iznenađujuće neosetljivi na istoriju. Izvršnu granu Unije, koja uz to ima i neprikosnoveno pravo da predlaže zakone i da kao „zaštitnik sporazuma“ budno nadzire da li članice poštuju evropski zakon, ne čine ministri, nego „komisionari“ – kako se zovu na engleskom – tj. komesari, kako se zovu na svim drugim evropskim jezicima. Možemo se zapitati da li su autori ovog termina uopšte obratili pažnju kakve asocijacije budi reč „komesar“ u Evropi. Osim činjenice da u pojedinim zemljama ljudima prvo pada na pamet policijski inspektor, to je inače, u političkom smislu, vrlo nezgodna zvanična titula. Sovjetski savez imao je narodne komesare od 1917. do 1946; u Crvenoj armiji, politički komesari sprovodili su partijsku liniju; u Nemačkoj, od 1871. do 1945, ogromnu moć imali su „rajhskomesari“; a nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez, rajhskomesari su bili zaduženi za Ukrajinu i takozvani Ostland. Činjenica da se osnivači Unije nisu prisetili ovih mračnih činjenica, naravno, ne svedoči o njihovim lošim namerama; samo otkriva njihovu istorijsku zaboravnost.
Zvanične izjave takođe imaju zanimljiv ton, obojen autoritarnim stilom, kao u sledećem tekstu: „Konkretno, aktivnosti primene nakon stupanja zakona na snagu ključne su za uspeh zakona i uspeh budućeg nadzora i sprovođenja zakona… Kada aktivne primene zakona otpočnu, preporučuju se medijski atraktivno sudsko gonjenje kako bi odvraćanje bilo delotvornije.“ Ove pretnje nisu preuzete iz, kako bi se moglo pretpostaviti, Ukaza o vanrednom stanju Nemačkog Rajha iz 1938, ili iz arsenala neprežaljenog DDR-a, već iz prilično bezazlenog uputstva Saveta ministara Evropske unije, i mogu se pronaći u Preporuci Saveta COM(2009) 328, koju je predstavila Komisija. Ovaj dokument se na 24 strane trudi da, jednostavno rečeno, uspostavi okruženje bez duvanskog dima. Komisija objavljuje kako je prisiljena da posegne za drakonskim merama, jer su se „dobrovoljne mere na nacionalnom nivou pokazale neefikasnima u smanjenju stepena izloženosti duvanskom dimu“.
Ove mere se, naravno, sprovode u cilju „poboljšanja javnog zdravlja i sprečavanja bolesti“. Tome se može protiviti samo čovek opsednut nagonom za smrću. Ima jedan komesar u Briselu zadužen za takve stvari, ali njegove su brige mnogo veće. Kako bi spasao moralno ugrožene Evropljane njih samih, komesar Dali želi da se cigarete prodaju samo u diskretnom pakovanju i da ne budu izložene, kao što su se nekad prodavali prezervativi i pornografske knjige. Možda ovo podseća na doba apsolutizma, na opsesivnu seksualnu neurozu katoličke crkve i trgovinu „ispod tezge“ u bivšem DDR-u, ali to nas ne iznenađuje. Mnogo više zaprepašćuje tvrdnja da od duvanskog dima svake godine strada 650.000 Evropljana. Ovo zvuči kao statističko čudo; jer pre nekoliko godina navodila se ista brojka, iako je potrošnja pomenute biljke od tada drastično opala. (Komisija je slično čudo izvela i u kampanji protiv industrijske prašine, ustvrdivši da ovaj pogubni neprijatelj godišnje odnese 310.000 života.) Komisija se nije setila da predloži opštu zabranu vatrenog oružja ili motocikala koji, takođe, podižu stopu smrtnosti. U ovoj oblasti, rešila je da sledi primer Sjedinjenih Američkih Država, gde se automatsko oružje može kupiti na svakom ćošku, ali čovek nigde ne sme da zapali cigaretu.
Hans Magnus Encensberger, uvodna poglavlja iz knjige Brisel, nežno čudovište, 2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.12.2011.