Buduća istorija raspada

 
Vilijam Fokner je, ako se dobro sećam, pripovedao, ako je to prava reč, koristeći se tehnikom koja se u teoriji igara naziva backward induction, dakle indukcijom unazad. To je kao kada biste izlagali istoriju unazad ili, drukčije rečeno, kao kada biste ono što će se tek dogoditi izlagali kao da je već istorija. Možda je, opet ako se dobro sećam, najpribližniji ovom upoređenju sa teorijom igara roman Konjički gambit, koji sada na žalost ne mogu da nađem, bar ne ovog časa.

No, to je možda dovoljno slikovit način da sugerišem kako bi trebalo posmatrati krizu evra i uopšte Evropske unije. Ili bar tako najveći broj komentatora, ali i naučnika, pristupa ovome što se može nazvati budućom istorijom raspada, onome što će se, bar tako se misli, svakako ili sa velikom verovatnoćom dogoditi. Kod Foknera, opet kako je to meni ostalo u sećanju, radnja se odvija i čita, da tako kažem, sa nesmanjenom zanimljivošću, iako je sve do detalja već predodređeno. Tako se sada čitaju i novine i posmatraju kretanja na raznim tržištima i političkim telima, pa i na ulicama i trgovima, iako se svaka odluka ili čin dočekuju sa ocenom da se, kako se to kaže, kaska za događajima ili da je sve to što se čini suviše malo i suviše kasno (too little, too late). Očekivanja su već formirana i ona će se, mehanizmom samoispunjavanja (self-fulfilling prophecy), neminovno ostvariti. Ostaje samo da svako odigra svoju ulogu.

Zašto je tako? Odgovor koji se uglavnom daje jeste da je najpre Evropska unija sastavljena naopako, jer je reč o ekonomskoj integraciji kojoj nedostaje odgovarajuća politička legitimnost, a potom od iste ili slične boljke pati i monetarna unija, dakle zona evra, jer je ne podržava i fiskalna unija, dakle zajednički sistem oporezivanja i javne potrošnje ili, što bi bila još jača podrška, zajednički budžet. Usled toga, samo je pitanje vremena kada će se ono što je neodrživo raspasti.

No, u šahu, kao i u Foknerovim romanima, potrebno je ipak doći do kraja, ili bar do završnice, kakogod da je ishod predodređen. Dakle, kako bi tačno trebalo da izgleda istorija raspada? Začudo, o tome se veoma malo može naći u svemu što je do sada napisano o ovoj krizi evra i Evropske unije. Znamo zaplet, to su oni navedeni nedostaci, takoreći prvobitini gresi, i znamo ili mislimo da znamo, predviđamo znači, rasplet, to je raspad, ali nema radnje, ne znamo priču i ne znamo ko će koju ulogu i na koji način odigrati. Ne znamo, takođe, ni žanr, jer ga sam ishod ne određuje, pogotovo u stvarima političkim i ekonomskim, gde je pretpostavka da se dela racionalno, jer se teži ostvarenju koristi. Uz to, ta pretpostavka racionalnosti kao da nije sasvim u skladu sa fatalizmom buduće istorije, jer dok je prošlost nepromenljiva, budućnost biramo ili je to bar pretpostavka.

Jedan način da razumemo kako bi se taj predviđeni raspad monetarne unije dogodio jeste da vidimo kako se to događalo u nekim drugim slučajevima, dakle da odgovor potražimo u istoriji, onoj pravoj, a ne budućoj. Više primera – recimo raspad austrougraske, jugoslovenske i srpsko-crnogorske monetarne unije – ukazuju na dva osnovna mehinizma raspada.^[1] Jedan jeste inflatorno finansiranje budžeta i nesposobnost centralne banke da uspostavi kontrolu rasta cena. Drugi je pristrasno ili neravnomerno tretiranje federalnih ili regionalnih članica monetarne unije, bilo kod raspodele novčane podrške njihovim obavezama ili zbog različite težine inflatornog poreza. Ovo zato što centralnu banku i štampanje para uzurpiraju vlasti koje su joj najbliže, obično centralne vlasti koje su pod odlučujućim uticajem države ili pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze.

Uzmimo primer koji je možda najbliži, istorijski a i inače. Crna Gora je napustila dinar i prešla na nemačku marku zato što je centralna banka u Beogradu finansirala srpski budžet, ali je inflacijom oporezovala sve, pa i crnogorske dohotke (sve političke i druge razloge osamostaljivanja Crne Gore ostavljam ovde po strani). Ukoliko jedna članica monetarne unije ceni da bi imala stabilnije cene i da bi samostalnom monetarnom politikom mogla da bolje podrži sopstvene fiskalne interese, osamostaljivanje će joj biti u interesu, ukoliko troškovi nisu preterano veliki. Jedan način da se ti troškovi smanje jeste fiskalna devolucija, dakle nepostojanje fiskalne međuzavisnosti članica monetarne unije – drukčije rečeno, nepostojanje centralnog budžeta. Drugi način jeste da se finansijski sistem, banke pre svega, ograniče tako da ne posluju preko državnih ili pokrajinskih granica.

Zapravo, jedan jasan indikator nedovoljne integracije ili sklonosti ka devoluciji, ka raspadu, jeste nepostojanje finansijske integracije, dakle dominacija lokalnog bankarstva. Za ovo je dobar primer Jugoslavija, jer je razvoj komercijalnog bankarstva išao zajedno sa fiskalnom devolucijom, koja je opet podsticala zatvaranje bankarskih sistema unutar republičkih i pokrajinskih okvira. Ovo poslednje je postepeno dovelo do toga da je centralna banka delovala kao čardak ni na nebu ni na zemlji, jer se starala za bankarski sistem na koji nije imala odlučujući uticaj. Ovo se ogledalo u tome što centralna banka nije mogla da izdvoji nesolventne banke od onih nelikvidnih, tako da je bila primorana da štampanjem novca održava u životu nesolventne banke, i preko njih preduzeća i fiskalne centre, što nije moglo a da ne dovede do bankrotstva same centralne banke. Čitav se proces završio napadom, pre svega, republičkih vlasti na rezerve centralne banke, što je dovelo do raspada monetarne unije i do bankrotstva i raspada bankarskog sistema. Ovde se valja samo podsetiti na upad u zajednički monetarni sistem koji je izvršila Miloševićeva Narodna banka Srbije krajem 1990. godine, posle čega je došlo do osamostaljivanja republičkih centralnih banaka.

Mogu li se stvari tako odvijati i u Evropskoj ekonomskoj i monetarnoj uniji? U Jugoslaviji su stvari krenule ka predvidljivom kraju posle poziva na bojkot slovenačke robe od strane srpskih vlasti, dakle nacionalizacijom tržišta robe, dok ostala tržišta i tako nisu bila dosledno liberalizovana, jer je to bilo u suprotnosti sa sistemom društvene svojine i nacionalnih država, to jest fiskalnih sistema. U Evropskoj uniji nema interesa da se ograniči zajedničko tržište, mada postoje problemi sa bilansima plaćanja između zemalja članica.

No, ključni problem je u finasijskom sistemu, budući da se Unija i posebno evro zona suočavaju sa finansijskom ili bankarskom krizom. Ali, za sada, nema uzroka koji je u ranijim raspadima monetarnih i političkih unija igrao ključnu ulogu – štampanje novca koje dovodi do ubrzane inflacije. Zapravo, veći je problem deflacija, jer smanjenje potrošnje, privatne i javne, usled potrebe da se finansijski sistem konsoliduje, vodi stagnaciji proizvodnje i pritiskom na cene da padaju. Ovo, naravno, deluje negativno na ulaganja, jer se više isplati držati novac, a ne ulagati u proizvode kojima bi cena mogla da se smanjuje usled neizvesnosti oko oporavka tražnje.

To, međutim, ne znači da je bojazan od povratka inflacije sasvim neracionalna. Ponekad se postavlja pitanje zašto se građani Nemačke sećaju hiperinflacije, a ne i velike krize, u kojoj su pad proizvodnje i zaposlenosti bili dramatični? Pogotovo kada se ima u vidu uspon nacizma, koji se često vidi kao odgovor na veliku krizu. Ovo je verovatno zato što su izgledi bankrotstva finansijskog sistema i raspada monetarne unije verovatniji od masovne nezaposlenosti i povratka ekstremnog nacionalizma, a ubrzani rast cena, ne nužno i hiperinflacija, bi svakako povećala upravo izglede za raspad finansijskog i monetarnog sistema. To ne znači da se ova procena rizika ne može promeniti ukoliko recesija potraje i poraste uticaj nacionalističkih i rasističkih shvatanja i stranaka.

U ovom času nije znači ključna opasnost moguće ubrzanje inflacije, već mnogo više stagnacija ili čak recesija. Nedostatak privrednog rasta otežava stanje u finansijskom sektoru i tu sada ograničavajuće deluju nedostaci u konstrukciji monetarne unije i Evropske unije uopšte. Možda je najjednostavnije početi od finansijskog sektora, zato što se o njemu najmanje zna, a i zato što ne bi trebalo ispustiti iz vida da je, i po početku i po toku, ovo ipak pre svega, kako se to tradicionalno naziva, bankarska kriza.

Nedostatak u konstrukciji monetarne unije jeste u tome što je finansijsko tržište potpuno liberalizovano, dok su banke ipak vezane za države. Ovo se vidi po tome što su države one koje garantuju depozite u bankama, a one vrše i nadzor nad njima, pa su države one od kojih se očekuje da nadoknade štednju i eventualno saniraju banke ukoliko se suočavaju sa nesolventnošću, dakle sa bankrotstvom. Drukčije rečeno, na obe strane bilansa banaka, depozita i kredita, neku vrstu osiguranja poslovanja finansijskog sistema obavlja država, to jest poreski obveznik. Kako ne postoji evro ili evropski poreski obveznik, finansijski sistem u okviru monetarne i uopšte Evropske unije deluje kao u sistemu slobodnog bankarstva, dakle u izvesnoj meri izvan potrebne regulative, jer su i potrebni propisi i konačno osiguranje finansijskog poslovanja na državnom nivou. To ima za posledicu sklonost ka prekograničnoj finansijskoj ekspanziji u dobra vremena i sklonost ka povlačenju u državne okvire u rđava vremena.^[2]

Ovo drugo se jednim delom već odvija. Proces je sporiji unutar monetarne unije, usled delovanja Evropske centralne banke, a i zbog toga što se postepeno uspostavljaju ustanove koje bi trebalo da obezbede da su za sistemske rizike nadležne evro zona i Evropska unija, a ne države članice. Najjednostavnije je to videti kao proces uspostavljanja ustanova nadzora i restrukturiranja bankarskih dugova po ugledu na sistem koji postoji u Americi. Tamo banke koje zapadnu u teškoće preuzima i restrukturira federalna agencija, što bi sada trebalo da čini i Evropska bankarska služba. Takođe, ustanovljen je Stabilizacioni fond, koji bi trebalo da obezbedi neku vrstu osiguranja kredita, mada nije još uvek sasvim jasno kako će to tačno funkcionisati.

No, nije loše videti šta se događa sa finansijskim tokovima u zemljama koje nisu u monetarnoj uniji, ali su u velikoj meri evroizovane, dakle koriste evro i kod štednje i kod kreditiranja, a i uglavnom imaju banke koje su u vlasništvu evropskih banaka. U mnogim, mada ne u svim tim zemljama, se može zapaziti da se banke razdužuju, pre svega kada je reč o stranim dugovima. To znači da se njihova aktivnost postepeno svodi na nivo kreditiranja koji se može podržati domaćim depozitima, jer su oni, bar u najvećoj meri, garantovani od države. Isto tako, sumnjiva i nenaplativa potraživanja se pokrivaju profitima ostvarenim na domaćem tržištu, te se ne može očekivati da će eventualne gubitke da preuzmu strane centrale tih banaka.

Jednim delom je to i usled očekivanja da bi države mogle da pribegnu finansijskoj represiji.^[3] Naime, vlasti mogu da odluče da primoraju banke da ih kreditiraju ili da kreditiraju privredu ili domaćinstva u određenoj meri i po regulisanim, jasno je nižim, kamatama. Usled toga bi banke mogle da odluče da ne povećavaju svoje izvore finansiranja, dakle da se ograniče na štednju koju mogu da prikupe na domaćem tržištu. Tako da ne samo zbog državnog osiguranja, već i zbog državne prisile dolazi do svođenja bankarske aktivnosti na okvire države u kojoj posluju.

Ovo se jednim delom već događa u evro zoni, ali je proces usporen i neravnomeran zbog toga što se banke još uvek oslanjaju na Evropsku centralnu banku, koja se trudi da izbegne sudbinu banaka zemalja i monetarnih unija koje su se raspale. Osnovni cilj centralne banke jeste da obezbedi potrebnu likvidnost bankama, da im omogući da raspolažu sa onolikim rezervama kolike su im potrebne, ali da ne subvencioniše nesolventne banke. U ovom drugom slučaju, nema zamene za privatne i javne troškove, nema dakle zamene za gubitke vlasnika banaka i poreskih obveznika.

I tu je sada taj problem koji čini raspad, naizgled, neizbežnim. Jer je veoma mala verovatnoća da će se pojaviti evropski poreski obveznik koji će preuzeti troškove integrisanog finansijskog tržišta. Jedni, najčešće se misli da su to Francuzi, smatraju da bi tu ulogu trebalo da preuzme Evropska centralna banka, čije bi gubitke pokrile države članice evropske monetarne unije. Ovo je otprilike sistem koji je 1988. u Jugoslaviji uspostavljen sporazumom o reprogramiranju dugova sa Međunarodnim monetarnim fondom – svi su zasebno i skupno garantovali dugove svih republika i pokrajina i savezni dug. Do sličnog se rezultata dolazi i različitim predlozima o korišćenju zajedničke, evro, obveznice ili uspostavljanjem, kako se to kaže, fiskalne unije ili fiskalnog ugovora, koji se obično pripisuju Nemačkoj. Od predloga koji su do sada izneti, verovatno je najbolji onaj Nemačkog saveta ekonomskih eksperata koji kombinuje zajedničku garanciju uz obavezu država članica monetarne unije da svedu javne dugove na održiv nivo u roku od oko 25 godina.^[4] To bi značilo da bi eventualni troškovi zajedničke odgovornosti za javne dugove proistekli samo iz novih, dodatnih zaduživanja država članica. Ukoliko bi ta zaduživanja bila takva da bi, sa jedne strane, bila finansijski održiva i, sa druge strane, imala pozitivne efekte po privredni rast, smanjile bi se kamatne stope po kojima bi države mogle da uzimaju te nove kredite, što bi značilo da bi se smanjio i teret ukupnih javnih dugova, budući da bi se oni postepeno refinansirali po tim novim, nižim kamatama, a što bi opet olakšalo smanjivanje ukupnog javnog duga, te bi se u dužem periodu, svakako dužem od 20 godina, došlo do nivoa javnih dugova koji se smatra poželjnim (to je negde oko 60 posto bruto domaćeg proizvoda, kao po sada vazećem ograničenju Pakta za stabilnost i rast).

Prednost fiskalnog ugovora nad pretvaranjem centralne banke u fiskalnu ustanovu jeste upravo to što se ne rizikuje inflatorno finansiranje privatnih i javnih dugova, što je, kao što se vidi na primerima raspada monetarnih unija, način da se podstaknu nacionalistički i protekcionistički interesi. Evropska centralna banka za sada uspeva da odoli pritiscima da se upusti u mnogo aktivnije finansiranja banaka i javnih obaveza. To, međutim, ne znači da ona to neće činiti ukoliko bi se do tog fiskalnog ugovora došlo. Zapravo, politička strategija centralne banke je čini se upravo to: da se države primoraju da preuzmu zajedničku odgovornost za fiskalne obaveze, a da onda centralna banka počne da dela kao krajnji zajmodavac koji obezbeđuje potrebnu likvidnost čitavoj monetarnoj uniji i uz to daje pozitivan doprinos privrednom rastu.

U romanu ili u šahu, ili u romanu o šahu, foknerovska dramaturgija je verovatno najadekvatnija; ona je zapravo primena Čehovljevog saveta da puška koja se pojavi u prvom činu mora da opali u trećem – to je ta buduća istorija. No, politički je žanr otvoren, jer se bar donekle na ishod može uticati. U Evropskoj uniji nije nepoznato šta je potrebno učiniti da bi se očuvala monetarna unija i da bi se ojačala fiskalna međuzavisnost. Pitanje je da li postoji politički proces, verovatno neka vrsta konjičkog gambita, kojim se do poželjnih rešenja može doći. Ukoliko ga nema ili se ne nađe, Evropska će unija u istoriju.

 
Peščanik.net, 22.12.2011.