- Peščanik - https://pescanik.net -

Budućnost jedne odgovornosti

Šestog maja će deca genocida, opsade, košarke i bombi prvi put ubaciti svoj glas u kutiju. Ja sam jedno od njih.

Verovali ili ne, moje prvo sećanje iz detinjstva je slika Diktatora i Njegovog cveta u kosi, kako mašu pomahnitaloj publici sa avionskih stepenica. Imao sam 4 godine.

Nisam voleo da idem u obdanište, više sam voleo da se igram sam. I tako su me roditelji ispisali iz obdaništa i ostavljali samog kod kuće, gde sam po ceo dan gledao propagandu RTS-a čekajući da počnu crtaći. Svakodnevno sam gledao Koncert u podne, pa dogodovštine Popaja i Badže. Bio sam ispred televizora od kad se probudim do 15.15, kada su se roditelji vraćali sa posla. Propagandno i režimski ulepšano detinjstvo.

Rođen sam kao pripadnik poslednje generacije SFRJ.

U toku moje prve 4 godine, život je bio podređen inflaciji, a Sarajevo je bilo pod opsadom.

Imao sam 5 godina kad je ubijeno više od 8000 ljudi u Srebrenici, jer im se prezimena nisu završavala na -ić.

Imao sam 7 i po godina, bila je sreda i na likovnom smo crtali poučnu priču o Dedi i repi – o tome kako sloga pomaže pojedincu. Ne znam da li je učitelj bio vidovit, ali te večeri su počele da padaju bombe. Rastao sam u ambijentu haosa i propagande.

Kada je trebalo da napunim 8 godina, celog dana nije bilo struje. Rođendan sam slavio u mraku. Bombe su i dalje padale.

Jedne večeri, otac je sav uzbuđen upao u stan i rekao da je Sloba izgubio, meni se spavalo.

Kad sam imao 9, igrao sam fudbal sa decom iz kraja, a kad sam se vratio kući, gorela je skupština.

Dve hiljadite godine sam dobio prvi kompjuter i svog prvog predsednika.

Kad sam imao 12, dok sam se igrao na računaru i sanjao da jednog dana postanem arhitekta, ubili su Premijera. Nisam znao zašto je majka plakala.

Sa 13 godina su me nastavnici u osnovnoj školi izvodili na ulicu da sa drugom decom kličem Kosovu, iako nikad nisam bio tamo i nikad nisam razmišljao o njemu.

Kad sam imao 15, Diktator je umro, majka je opet plakala jer „ne samo što je uništio državu, već je uništio i svoju porodicu“.

Plivajući kroz more političkih afera i socijalne nestabilnosti, u junu punim 21 godinu i prvi put ću glasati na izborima. Za koga ili za šta?

Za ovih 21 godinu sa političke scene su otišli samo oni koji su umrli. A i oni su se ideološki reinkarnirali u svoje pulene. Politička scena u Srbiji je ista kao ona iz doba opsade mog detinjstva.

Za to nije kriva samo populistička vlast i populistička opozicija. Nije kriva politička elita – kriv je narod Srbije. Većina građana Srbije je za Evropsku uniju. Većina građana Srbije je takođe bila protiv hapšenja Ratka Mladića. Iz ovih podataka mogu da zaključim samo to da je ideja Evropske unije, na kojoj je građena pobeda vladajuće koalicije (koja opet ima najviše šansi da pobedi na izborima), u stvari pogrešno konstruisana. Evropska unija je u svest našeg naroda propagirana kao poljana blagostanja. A ona ne treba da nam bude bitna zbog nje, nego zbog nas.

Ne uslovljava nas Evropska unija, nego valjda mi uslovljavamo sebe, jer želimo da nam bude bolje. Ako želiš da budeš dobar bek, moraš da znaš da centriraš, inače nećeš igrati u prvom timu. Dakle, ne treba da krivimo Evropsku uniju za naše greške, niti zato što nam postavlja uslove – mi želimo u Evropsku uniju zbog nas.

Ako sadiš maline, trudi se da budeš najbolji malinar na svetu. Ako proizvodiš metle, pravi ih tako da njima i najokoreliji izmet može da bude počišćen. Epohalna slika koja mi je ostala u sećanju je slika trojice radnika koji u mom rodnom gradu (Smederevskoj Palanci, prim. aut.) farbaju semafor.

Taj trojac „udarnika“ je okupirao semafor sa jednom kanticom crvene farbe, i dok dvojica duvane i divane o tome kako je država loša, jedan radi. Za to vreme su mogli da ofarbaju tri semafora. Eto, zato je država loša. To je mentalitet koji mi nikad neće biti jasan: mentalitet „države u razvoju“.

Gledajte u „obične“ ljude, od njih zavisi napredak društva. Od onih koji vam kopaju puteve i peku hleb. Uspešnu državu čine uspešni ljudi, ne velike teritorije i neofarbani semafori.

Ali Evropska unija više nije državno pitanje, ona je već prihvaćena kao realnost od strane svih partija koje pretenduju na vlast. Lažna percepcija EU će nam se obiti o glavu. Ako popričate sa ljudima iz Bugarske i Mađarske, naići ćete na povišeni evroskepticizam. „Pa čoveče, šta si ti očekivao, BDP Bugarske je nešto viši od BDP-a Srbije, normalno je da ti nije bolje, kad nisi ništa uradio da bi ti bilo bolje “. Kako je za to kriva Evropska unija?

Iskreno se nadam da članstvo Srbije, tamo u Evropi neće biti shvaćeno površno i da će Brisel čekati trenutak da Srbija postane ozbiljna država po svim merilima, i da će tek tad učiniti Srbiju delom svoje zajednice.

Ulazak u EU naprečac, nikome ne ide u korist, osim populističkoj ideji Raja kojom Boris Tadić stavlja tapacirung na svoju fotelju. Evropska unija nije u Briselu, nego u Beogradu, Leskovcu, Paraćinu, Smederevskoj Palanci. Nadam se da će Srbija to shvatiti i na vreme odbaciti mrežu u kojoj se već dave Sofija i Budimpešta.

***

Država u kojoj se zločin shvata kao patriotski akt jeste zločinačka država. Zato je Sheveningen mesto koje treba da bude upisano velikim slovima u istoriji Srbije. To je mesto na kome se suočavamo sa svojim zločinima i sa zločinima koji su činjeni nad nama. Kad se ti poslovi završe, naša istorija će biti prljava, ali će naša budućnost biti čista.

Ako ćemo meriti zločine kao paprike na Zelenom vencu, od tog posla nema ništa. Kriminal nema veze sa patriotizmom niti sa državom. Ja volim državu Srbiju i želim da živim u njoj, ali to nikako ne znači da je ona bezgrešna. Niti će biti manje grešna ako zločine negiramo.

Na ovim izborima ću glasati za Srbiju kakva jeste. Jedini problem je to što mog izbora na ponuđenom papiru nema. Uzurpacija ideje EU, ideologija velike Srbije, populistički spinovatelj, našminkani staljinisti DS-a, sporotaktni izolacionista, Diktatorov naslednik homofob… eto kako mi izgledaju do sada proglašene liste, u čijim se idejama ne nalazim.

Zašto ipak treba izaći na izbore? U demokratskom sistemu, vi ste samo jedan broj i neizlaskom na izbore vi svoj broj kačite na čiviluk nebitnog. Vi i dalje postojite, ali ste nebitni. Vaše mišljenje, iako verovatno postoji, nije iskazano. Vaša dela postoje, ali ih niko ne vidi. Vi postojite kao osoba, ali državi niste bitni, jer neglasanjem dokazujete da ni ona vama nije bitna. Neglasanje je vid samoubistva.

Sa druge strane, ideja u kojoj se pronalazim je ideja pragmatizma. Ne onako kako je shvata Miljenko Dereta, koji je svojim potezom gurnuo NVO sektor u dublje blato od onoga u kome se ikada nalazilo. Gospodin Dereta je priznao nemoć svog aktivizma u nevladinim organizacijama prihvativši da postane kandidat jedne neočetničko-liberalne kreacije. Time je izgubio svoj stečeni (nemali) kredibilitet gurnuvši građansko društvo na rub postojanja. Svojim potezom je priznao da ništa ne može da učini za Srbiju na polju nepartijskog delovanja, priznavši partokratiju kao realnost i osudivši građansku Srbiju na smrt.

Budućnost moje odgovornosti se kreće u suprotnom pravcu. Verujem da je jaka država samo ona u kojoj je jak građanski aktivizam. “Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja”.[2] Gospođo Perović, ovim putem Vas obaveštavam da preuzimam odgovornost, jer želim Srbiju u kojoj će svako shvatiti svoju moć i rešavati probleme kroz građansko delovanje. To je zemlja u kojoj je svrha postojanja političkih partija izvršna vlast, a razvoj zemlje počiva na samostalnom građanskom aktivizmu. Na onom aktivizmu koji je gospodin Dereta napustio upustivši se u borbu za fotelju u skupštini. Shvativši da državi može da bude najkorisniji kroz delanje u izvršnoj vlasti, on je odabrao svoj put, i to poštujem.

Dosta je bilo nedelatnih kritičara u Srbiji. Dosta je bilo opozicije kojoj odgovara da ostane opozicija zbog svoje udobnosti. Dosta je bilo foteljašenja i manekenisanja, želim Srbiju u kojoj svi rade svoj posao najbolje što mogu. Dosta je neofarbanih semafora. Želim građanski jaku Srbiju.

Nevažeći listić je glas za Srbiju situ foteljašenja i lažnih ideala. Prvi put u životu imam pravo glasa i glasaću za beli listić. Glasaću za građanski aktivizam. Glasaću za Srbiju.

Sklon da pridajem značaj stvarima veći nego što je on stvarno, ipak smatram da na novim izborima biramo između dve opcije: između države dovoljno moćne da je unija sa Evropom unazađuje, ili novih rođendana u mraku.

Autor je student psihologije u Beogradu.

Peščanik.net, 10.04.2012.

Srodni link: Tema –Beli Glas

———–    

  1. Latinka Perović.