Čaršijska vest

Medijima se munjevito pronela vest da je Ustavni sud odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja, što „znači da takve inicijative nisu osnovane“, odnosno da je ta odluka, po oceni Suda, „doneta u skladu sa Ustavom“. Više medija, uključujući i online izdanje Danasa i Politike preneli su inicijalnu vest portala nova.rs, zadržavajući bombastičan naslov Ustavni sud: vanredno stanje proglašeno u skladu sa Ustavom.

Mediji koji su objavili ovu vest su dezinformisali javnost. Odbacivanje inicijativa za ocenu ustavnosti ne vodi zaključku, a posebno ne naslovu, da je sud potvrdio ustavnost osporenog akta. Inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti može podneti svako, a Ustavni sud pokreće postupak ocene ustavnosti tek ako oceni da ima osnova za pokretanje postupka povodom inicijative. Ukoliko se sudu obrati ovlašćeni predlagač, sud je dužan da, bez prethodne ocene osnovanosti, pokrene postupak.

Dakle, imamo najmanje dva ozbiljna problema. Prvi je taj što mediji, bez ikakve konsultacije (koja je očigledno bila potrebna) i razumevanja postupka, pogrešno informišu javnost da je sud doneo odluku koju zapravo nije doneo. Zatim na isti način, bez ikakve provere i udubljivanja, drugi mediji prenose istu vest i doprinose širenju neistine.

Drugi problem je u tome što je stvarna informacija još sramotnija od dezinformacije. Ustavni sud je zapravo odlučio da ne započne postupak ocene ustavnosti jer smatra da nema osnova za njegovo pokretanje. Zakon o Ustavnom sudu¹ je vrlo jasan kada sud odbacuje inicijativu – kada nađe da je ona neprihvatljiva, jer iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti ili zakonitosti.

Drugim rečima, većina sudija Ustavnog suda je stava da je pitanje ustavnosti proglašenja vanrednog stanja, pravno i u svakom drugom smislu, neprihvatljivo. Način proglašenja vanrednog stanja, mogućnost da se cilj proglašenja postigne drugim (blažim) merama, činjenica da je ono uticalo na sve i jednog stanovnika Srbije, ništa od toga nije bilo dovoljno da Ustavni sud odlučivanje u ovom predmetu vidi kao prihvatljivo.

Možemo očekivati da do odbacivanja dođe i po mnogim drugim inicijativama o aktima donetim tokom vanrednog stanja. Ako samo proglašenje nije bilo dovoljno važno, zašto bi to bio bilo koji akt donet tokom tog vanrednog stanja.

U medijima je zapravo trebalo da vidimo naslov Ustavni sud: vanredno stanje nas ne zanima. Ovo je ujedno i odgovor na pitanje koje su gotovo dva meseca postavljali pravnici, advokati i novinari – da li će Ustavni sud pokrenuti postupak ocene ustavnosti brojnih akata donetih tokom vanrednog stanja, po sopstvenoj inicijativi? To očigledno nisu učinili jer ih ni tuđe inicijative na zanimaju. Postoje neki daleko važniji poslovi i neka daleko važnija pravna pitanja koja treba razrešiti. Koji su to poslovi i pitanja, verovatno nikada nećemo saznati.

Može se, tek usput, postaviti i pitanje gde su ovlašćeni predlagači. Oni na čiji predlog bi Ustavni sud morao da reaguje – državni organi, organi teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave ili najmanje 25 narodnih poslanika. Najkraći odgovor bi bio da su oni, u manjoj ili većoj meri, u partijskim raljama. Iz tih ralja se ne izlazi, a pogotovo ne sa predlogom za ocenu ustavnosti.

Ustavni sud čini ukupno 15 sudija. Pet bira Narodna Skupština, pet imenuje Predsednik i pet imenuje opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda. Jasno je da većinu čine sudije imenovane ili izabrane u političkim telima. Ovo je indikativno, ali nije od presudne važnosti u ovom trenutku, jer nemamo informaciju kako su sudije glasale.

Sudije Ustavnog suda treba podsetiti da su prilikom stupanja na dužnost položili zakletvu koja glasi:

„Zaklinjem se da ću se u svom radu pridržavati Ustava i zakona i da ću svoju dužnost obavljati časno, savesno i nepristrasno.“

Ako se nešto tokom nedavnog vanrednog stanja pokazalo, to je da su maske pale. Apsurdno, baš u trenutku kada se savetuje njihovo nošenje. Konačno smo videli neskrivenu suspenziju Skupštine, potpuno ogoljenu silu izvršne vlasti i tragičnu smrt Ustavnog suda. Sve to u živom prenosu.

Imajući u vidu da je matična institucija i zvanično preminula, bilo bi najbolje da sve sudije Ustavnog suda podnesu ostavke. Predlažem da odu svojim kućama, gde su i bili tokom vanrednog stanja. To bi im pružilo priliku da se konačno bave pitanjima koja smatraju relevantnim. Predsednik može da obavlja i njihovu funkciju, kao što obavlja i sve druge.

Možda nije potpuno realno da očekujemo ostavke. Mi građani dosta dobro plaćamo sudije Ustavnog suda za njihov sramotni nerad. Ako ljubav prema sinekuri ipak pretegne, a sudije ostanu da figuriraju i šepure se na svojim ispraznim funkcijama, ubuduće bi bilo najbolje da se uopšte ne oglašavaju. Kada ponovo zaključe da je pitanje koje pogađa šest miliona ljudi i njihova brojna prava irelevantno, potrebno je da jednostavno umuknu. Da se prave da nisu tu.

U suprotnom, zaista se izlažu teškoj sramoti – a treba živeti i raditi i posle isteka mandata.

Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo

Peščanik.net, 23.05.2020.

1. Član 53. Zakona o Ustavnom sudu.