Časovi ruskog

Uloga pisca u Putinovoj imperiji

Na vezu između pesnika i pada društva u ruke tirana odavno je ukazivao Josif Brodski, koji je taj odnos opisao ovako: „Ako pesnik ima ikakvu obavezu prema društvu to je da dobro piše… Društvo, s druge strane, nema nikakvu obavezu prema pesniku… Nečitanje, međutim, rezultira propadanjem društva do onog nivoa kada lako pada u kandže demagoga ili tiranina. To je ekvivalent društva zaboravu; tiranin, naravno, može da pokuša da spase svoje podanike nekim spektakularnim krvoprolićem“. Međutim, pesnici danas hrle u zagrljaj tirana i daju im legitimitet svojim pevanjem i mišljenjem. Čemu onda još ta stara priča o pesnicima i tiranima ako je došlo do redefinisanja njihovog odnosa za poslednjih četvrt veka, koliko je prošlo od smrti Brodskog?

Uostalom, Jevgenij Nikolajevič Prilepin, kako glasi pravo ime glavnog aktera ove priče, nikada se nije pozivao na Brodskog. S njim nije delio ništa osim maternjeg jezika. Iako se u svakoj prilici poziva na Tolstoja i Dostojevskog, politički i poetički, zapravo, mnogo mu je bliži jedan drugi emigrant, koji se nakon propasti SSSR-a vratio u domovinu – Eduard Limonov. Sa njim je delio sve: partijsku prošlost, nacional-boljševičku ideologiju, literarnu fascinaciju oružjem, ruskim narodom, militarizmom, estetizacijom smrti, telesnog raspadanja usled delovanja ratnih razaranja, te različitih manifestacija rata kroz rakete, granate, ručne bombe. Uostalom, simbol partijskog glasila Nacional-boljševičke partije (Naci-bola) bila je Limonka – bomba kašikara. Prema programu Naci-bola, predsednik Rusije može biti samo čistokrvni Rus, Ruskinjama se zabranjuje abortus, dok bi teritorija Rusije trebalo da obuhvati celu Evropu i Aziju. Partijski pozdrav je „do smrti“ i podignuta ruka sa stisnutom pesnicom. Simbol je crni srp i čekić u belom krugu, na crvenoj podlozi.

Zahar Prilepin bio je gost Beograda više od dvadeset puta, kako je izjavio jednom prilikom. Prevođen je na srpski od 2010, najpre u Logosu i Draslaru, da bi na kraju postao jedno od zvezdanih imena Lagune. Laureat je Nagrade „Ivo Andrić“ koja se dodeljuje u Andrićgradu. Njegovo shvatanje književnosti je potpuno u duhu ideologije Dugina i Limonova, kao literarni spoj nacionalnog i socijalnog: nacionalsocijalizam. Boraveći u Beogradu kao gost Sajma knjiga 2016, izjavio je da „književnost vidi kao jedno od poslednjih ostrva slobode gde časni i hrabri ljudi odgovaraju za svoj narod“. Kao bivši veteran rata u Čečeniji i komandant policijske jedinice za specijalnu namenu, Prilepin u sebi objedinjuje dva ideala putinovske Rusije: militarizam i naci-art. Jednom prilikom je na pitanje novinara, u vezi sa njegovim romanom Patologije, odgovorio da je hteo da napiše roman o ljubavi, ali je na kraju ispao roman o ratu, zaključivši da „sve što Rus uzme da radi, na kraju ispadne rafal iz kalašnjikova“.

Nije ni čudo što je Prilepin toliko puta posetio Srbiju, jer mu se internacionalno polje delovanja naglo suzilo nakon Putinove aneksije Krima. Nije više mogao da ide ni u Poljsku, pa mu je Beograd bio zgodna odstupnica gde su svi još uvek padali u nesvest čitajući njegova Pisma iz Donbasa i Crnog majmuna. Inače, bilo je to vreme potpunog programskog integrisanja Prilepinove stranke Pravedna Rusija – Za Istinu, čiji je potpredsednik, sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom.

Od početka ruske invazije na Ukrajinu, Prilepin i njegova stranka pojačali su rad na propagandi i predlaganju zakonskih mera protiv građana i umetnika sa antiputinovskim stavom. Tako je usledio udar na Gogolj-centar, bivši Gogolj Teatar u Moskvi, čija je poslednja predstava Ja ne učestvujem u ratu, izvedena uoči početka Putinove Specijalne vojne operacije, proglašena skandaloznim antiruskim performansom. Gogolj-centar je sankcionisan dok je režiser Kiril Serebrenikov morao da emigrira iz zemlje.

Esteta i militarista Prilepin uveo je još jedan vid agitovanja za ratni pohod Rusije na Ukrajinu. Naime, osmislio je patriotsko-borbene lekcije u televizijskom formatu koje se emituju na federalnom Kanalu NTV pod nazivom „Časovi ruskog“. Kako zvuči „gramatika“ ruskog jezika u interpretaciji pisca militariste Prilepina? Pre svega, postoji jedno vrhunsko načelo prema kome se organizuje čitava sintaksa – to je Rusija. I to ne obična Rusija, već imperija, što je akcentovano i na sajtu partije Prilepina: Rusija – Imperija, bila je, jeste i biće! U ovoj krilatici, preuzetoj iz pravoslavnog obreda, Rusija stoji umesto Hrista, čime se pojednostavljeno sugeriše značaj i veličina onog za šta se ratuje. Zbog toga je Prilepin bio oduševljen freskama svetih ratnika u beogradskim crkvama. Nimalo slučajno je, te 2017. godine, najavio veliku promenu sveta za 5 godina. Mislio je upravo na 2022, jer je svakako bio upoznat sa dugoročnim planovima Vladimira Vladimiroviča. „Za pet godina živećemo u drugačijem svetu“, najavio je tom prilikom Prilepin. I zaista, život se od početka ruske agresije drastično promenio, a on sam je preuzeo ulogu medijskog vesnika smrti u Ukrajini.

Svaki Čas ruskog počinje tako što Prilepin, u civilu ili maskirnoj uniformi, ulazi u improvizovanu učionicu, dolazi do katedre, osloni se blago na nju i počne da ispaljuje militarističke fraze: „Mi jesmo za mir, ali tek posle ruske pobede u Ukrajini! – Predsednik Putin mora da nastavi sa mobilizacijom! – Donbas mora da se vrati Rusiji! – Sa povećanjem akumulacije smrti u Ukrajini, smanjuje se ukrajinska državnost! – Ja sam solidaran ali samo sa svojim mrtvima. – Iza mene stoje Tolstoj i Dostojevski, Bog i ruski narod. – Kultura ne sme da bude protiv svog naroda. – Rat u Ukrajini je borba između laži i originala. – Ruski vojnici u Ukrajini su sreća i so moje zemlje!“ Ovo su samo neke od lekcija Zahara Prilepina, koje on svakodnevno drži građanstvu od Donbasa do Kamčatke. U toj pedagogiji smrti sve je dozvoljeno. Podmetanje, prozivanje, krivotvorenje. Najvažnija lekcija je ona o imperativu ubijanja u Ukrajini. „Ono što je započeto“, poručuje Prilepin, „mora da se završi!“ On veruje da Ukrajinci zbog kazni koje je propisala tamošnja vlast za saradnju sa Rusima, ne smeju da se raduju dolasku osvajača iz Moskve. Prilepin je toliko zaslepljen blizinom tirana koji obećava povratak imperijalne slave Rusije, da zaboravlja na notorne činjenice, dok ubeđuje i sebe i druge kako iza njega i Putina stoji velika ruska kultura, pre svega Tolstoj i Dostojevski. Naime, ista ta Imperija kojom su fascinirani prilepini i dugini, svojevremeno je izvela Dostojevskog na gubilište i potom ga poslala u izgnanstvo, dok je Ruska pravoslavna crkva anatemisala Lava Nikolajeviča Tolstoja. Oni nisu stajali uz skute tirana. Sam Dostojevski beleži da je izbegavao da prolazi trgovima na kojima su bili spomenici i znamenja imperatorske sile. Prilepin, međutim, baca svoje ratne parole sa televizije, mašući zvučnim imenima pisaca kao da su kašikare. Usled duboke fascinacije društva militarizmom i slavom prošlih vekova, ono zaista ne čita više književnost, već one autore koje joj putinovska propaganda servira kao „moderne klasike“. Otuda i prepoznavanje jedinog rešenja u spektakularnom krvoproliću (u Ukrajini), koje je Prilepin toliko puta do sada, podržavajući program svog tiranina, demonstrirao u svojim knjigama.

Peščanik.net, 20.10.2022.