Lekcija I: O položaju odozgo
U svim diskusijama koje su se poslednje dve nedelje vodile povodom Ukrajine, dve tipične i često ponavljane izjave su mi posebno parale uši. Prva, „Janukovič je legitimni predsednik“ i druga, „bez Janukoviča će se situacija otrgnuti svakoj kontroli“. Sada, kada je taj bandit srednje ruke koji se (eto) slučajno zadesio na vlasti zbrisao u nepoznatom pravcu, obe ove izjave su postale u najmanju ruku neumesne. I budući da se obe ove rečenice, no s drugim prezimenom odgovornog lica isto toliko često koriste i u Rusiji, mislim da je došlo vreme da izvučemo neke poučne zaključke.
Vama nikada nije padalo na pamet pitanje zašto se pojam „legitimnosti“ ne primenjuje na građane, ili na društvo u celini? I stvarno zvuči besmisleno: „nelegitimno društvo“? Razlog tome je da vlast i društvo nisu simetrični elementi nekakve tajnovite simbioze. Kada vlast hoće da obrazloži svoju neograničenu prevlast nad ljudima, ona sebi prisvaja epitet „legitimna“. A kada neko društvo na rever vlasti kači taj isti epitet, tada je društvo to koje toj tako okićenoj vlasti priznaje pravo da mu privremeno služi. I to je sve. Drugih varijanti, osim ove dve – nema. U prvom slučaju je reč o autoritarnom režimu, a u drugom, o demokratskom. Bilo koje međuvarijante, kao na primer „partnerstvo“, patološke su pojave karakteristične za prelazne periode.
Kada su ruski političari govorili o legitimnosti Janukoviča, oni su u prvom redu brkali legitimnost i legalnost, što je samo jedan mali deo legitimnosti i ona nije uvek, a ni obavezno u nju uključena. Osim toga, oni su taj termin primenjivali samo u onom smislu koji se odnosi na prvi slučaj, pri čemu su uvek i sebe imali u vidu. No što se Ukrajinaca tiče, za njih je Janukovič već odavno bio izgubio svaku legitimnost u onom smislu koji se odnosi na drugi slučaj pomenut u prethodnom pasusu, a finalni preokret manifestovan njegovom odlukom protiv integracije u Evropu, bio je samo poslednja kap u već prepunoj čaši. Ukrajinci su na Majdanu uporno nastojali da se uspostavi smisao pojma legitimnost, pojma adekvatnog pojmu demokratije i civilizovanog društva, kao i svoje pravo na dodelu ove kvalifikacije. Janukovič, zajedno s Putinom, Medvedevim i Lavrovom, zamišlja da je legitimnost nekakvo nasledno zvanje, nešto kao kraljevska titula. Oni kao da su iz neke druge epohe i jezik kojim oni govore, semantički je drugačiji. A obraćanje Julije Timošenko, upućeno Ukrajincima sakupljenim na Majdanu, bilo je izgovoreno jezikom koji nije ni sličan tome. Bilo je to priznanje ukrajinskom društvu za trud na uspostavljanju novog, savremenog smisla legitimnosti i prava kojim se društvo koristi radi dodele ove privremene „titule“. Ukrajinci su to pravo platili svojom izuzetnom hrabrošću, neverovatnom upornošću, vrhunskom organizovanošću… i krvlju, na kraju krajeva. A što se nas tiče – i sami znate.
A sada reč dve o drugoj izjavi, o onom već tradicionalnom paternalističkom jecaju „a kako ćemo bez njega!?“ Hajde da se podsetimo šta je država. Država u modernom smislu te reči je korporacija sazdana od strane građana, a radi organizovane proizvodnje opštedruštvenih dobara. No nema nijednog zadatka koji se ekskluzivno dodeljuje državi, a kojeg samoorganizovani ljudi ne bi mogli i sami da reše. I to nisam ja izmislio. To je rekao jedan istaknuti ruski ekonomista. Ljudi poseduju ogromnu sposobnost samoorganizacije i ovu činjenicu su nam poslednjih meseci Ukrajinci u potpunosti demonstrirali. U raznim slučajevima, ovu činjenicu polako počinje da demonstrira i rusko društvo.
Pod toplim krilom vlasti i pod njenim neprekidnim ideološkim pritiscima, mi tu našu izuzetnu sposobnost (i obavezu) često gubimo iz vida. I tu se zapravo krije opasnost o kojoj govorim. Do one mere do koje su vlasti sposobne da nas ubede u našu bespomoćnost, do te mere one stiču mogućnost da tu svoju vlast (koju smo joj radi rešavanja naših problema uzgred mi privremeno poverili) pretvara u instrument koji će isključivo njoj služiti. Ova skrivena pretnja je i podigla ljude u Ukrajini. A što se nas tiče – i sami znate.
Pitanje „a kako ćemo bez njega!?“, prosto samo nameće odgovor: pa eto, tako! A za koga vi to pitate? Za onog lopova i bandita? Vi u njemu zaista vidite nadu i oslonac za budućnost, bedem stabilnosti? Da vi sličajno ne brkate stabilnost društva sa stabilnim lopovlukom konkretnih ljudi?
Tvrdim, da ako posle nestanka Janukoviča u Ukrajini nastanu problemi, razlog tome neće biti ukrajinsko društvo. Razlog tome će biti zaista katastrofalno stanje koje je taj begunac za sobom ostavio, kao i to, kako će njegov nestanak iskoristiti neki drugi ljudi van Ukrajine.
Nauk ove lekcije je za nas vrlo prost. U savremenom demokratskom društvu, odnos vlasti i društva mora biti tako postavljen da društvo uvek zauzima „položaj odozgo“. Ukrajinci su to shvatili, i oni dejstvuju. A sada, procenite sami: koji položaj zauzimamo mi?
Georgij Satarov, Ежедневный журнал, 24.02.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 28.02.2014.
UKRAJINA