Međunarodna zajednica gubi strpljenje – rešavanje kosovskog problema se pretvara u igre bez granica. Stav kosovskih vlasti je jasan – Srbija mora da prizna Kosovo kao nezavisnu i suverenu državu. Sa druge strane, građani Srbije pojma nemaju koji je cilj srpskih vlasti. Ministar spoljnih poslova trenutno sedi u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, najavljuje prištinsko osvajanje Trepče, postavljanje bombi na severu Kosova i svađa se sa predstavnicom kosovskih vlasti o tome ko je koga kolonizovao. Pravi spektakl, doduše bez bežičnog mikrofona i lomljave tanjira.
Strategija predsednika za postizanje nepoznatog cilja je neprestana kuknjava koja se svodi na oksimoron – ja sam ponudio rešenje sa kojim niko nije upoznat, a koje su građani Srbije, ne zna se samo na koji način, odbili. Konfuzija koju izaziva u srpskoj javnosti se zasniva na njegovim kontinuiranim kontradiktornim istupima za koje, kako god da okreneš, ispada da su građani krivi. Podsetimo se samita u Berlinu krajem aprila tekuće godine. Predsednikov stav je bio arogantan i odlučan – Tači od nas nema šta da traži. Uloga Srbije u rešavanju ovog problema je presudna. „A gde ste vi priznati?“ i „Šta bi to nama trebalo od vas?“, upitao je predsednik, po njegovom kazivanju, Tačija i zaključio da „nikada ne možete da postanete ništa, nikakva konsolidovana država bez Srbije“. Svoj čvrst stav je zadržao i početkom maja u gostovanju na RTS-u kada je izjavio da, dok je predsednik, on neće priznati nezavisnost Kosova: „Možete da me ubijete ili srušite na ulici. Kažem i Englezima i Nemcima: evo, neću, srušite me na ulici. Ovo sam rekao narodu jer neko mora da kaže istinu”. Tek tamo, za nekih 10-15 godina, neka druga vlast će priznati Kosovo, rekao nam je predsednik.
Potom je početkom juna, u svom „istorijskom” obraćanju parlamentu, predsednik u potpunosti zaokrenuo – on rešenje problema vidi u kompromisu između Srba i Albanaca. Iako nas je prethodno uveravao da rešenje kosovskog problema isključivo zavisi od Srbije, u parlamentu je građanima poručio da je došlo vreme, na šta nas on opominje, kako kaže, od kada je na vlasti, da priznamo težak nacionalni poraz i prestanemo da se samoobmanjujemo. Tada je zaboravio da precizira u vezi sa čim se tačno građani Srbije samoobmanjuju. To smo saznali pre dva dana: nema dogovora koji bi podrazumevao da Srbija SAMO prizna nezavisnost Kosova. Dakle, od toga da kao predsednik nikada neće priznati nezavisnost Kosova, za kratko vreme smo došli do toga da hoće, ali uz određene uslove, mada ne znamo tačno koje. E sada, da bi on kao predsednik priznao nezavisnost Kosova, bilo kakav dogovor mora biti odobren u parlamentu, a u slučaju da dođe do ozbiljnih promena državno-pravnog statusa, ova promena treba da dobije i podršku većine građana na referendumu. Drugim rečima, ako Srbija prizna nezavisnost Kosova, odgovornost za takvu odluku treba da preuzmu oni koji se samoobmanjuju i nisu voljni da priznaju težak nacionalni poraz: „Kod nas će rezultati referenduma da budu važeći i obavezujući za razliku od nekih zemalja EU i van nje, pa nek sami građani kažu da li žele kompromis ili ne“. Sve u svemu, građanke i građani Srbije, catch me if you can / uhvati me ako možeš.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 12.06.2019.
KOSOVO