- Peščanik - https://pescanik.net -

Cena kapitulacije

Foto: Predrag Trokicić

Od humanitarne katastrofe čija je eskalacija direktna posledica njegove nesposobnosti, kukavičluka i političkog oportunizma, Aleksandar Vučić je pobegao prvo u Dubai, pa u Sloveniju, a zatim u slavnu prošlost – na Samit nesvrstanih. Kada nam se i obrati (u poslednje dve nedelje znatno ređe nego što je za njega uobičajeno), govori o energetskoj krizi, Jovanjici, Đilasovim ofšor računima, o svemu osim o činjenici da je Srbija kapitulirala pred pandemijom. Kada i pomene pandemiju, to je samo zato da bi se pohvalio da će nabaviti još neki dosad neviđeni, magični lek, ali više ne pominje ni vakcinaciju, ni vakcinalne propusnice, ni broj zaraženih i preminulih.

Da bi sakrio svoju nesposobnost, kukavičluk i oportunizam, svaku priču na ovu temu Vučić je prebacio na nesrećnicu koja se lažno predstavlja kao premijerka i sada svi pričaju o njenim nesuvislostima, besramnostima i bahatim budalaštinama, umesto o njegovoj krivici za humanitarnu katastrofu kroz koju prolazimo. Jer ta krivica je nesumnjivo njegova – on je taj koji je uzurpirao sve institucije, razorio društvo i preuzeo sve poluge moći; on je taj koji je odlučio da promoviše antivaksera Branimira Nestorovića, prvo u člana kriznog štaba, a zatim i u televizijsku zvezdu; i on je taj koji je, uprkos svim upozorenjima i apelima stručnjaka, odlučio da ne uvede mere neophodne za stimulisanje vakcinacije, a zatim ni one neophodne da bi se izbeglo preopterećenje zdravstvenog sistema, fizička i psihička iscrpljenost zdravstvenih radnika i ono najstrašnije – zaražavanje i smrt hiljada ljudi. Nikakva Ana Brnabić nema tu baš nikakvu moć da odluči bilo šta (što naravno, ne znači da sutra neće biti pozvana na odgovornost), sve su to isključivo njegove, Vučićeve odluke iza kojih on ne sme da stane, već ih podmeće nesrećnoj Brnabić, Kisić Tepavčević i ostalim marionetama.

Čitateljka već gubi strpljenje – čemu ovo ponavljanje, kada sve to već znamo? Evo čemu – ne samo da se Vučić distancira od humanitarne katastrofe koju je sam skrivio, i ne samo da mu u tome pomaže cela partijska mašinerija, nego se sada javljaju još dva značajna faktora koja mu, neki namerno, a neki nenamerno, otvaraju odstupnicu.

Prvi faktor je ono što bismo, bez nepotrebnog okolišanja, mogli nazvati kolaboracionističkom inteligencijom, čiji je tipičan predstavnik Biljana Srbljanović. Napori Srbljanović da umanji ili relativizuje svaku režimsku nepodopštinu, doživeli su kreščendo u poslednjih par nedelja, kada je postalo jasno da je katastrofa neminovna i da režim po tom pitanju neće učiniti baš ništa. Tu kreće kontrola štete, čiji je lajt-motiv stupidna fraza „mi kao društvo“. Naime, u tekstovima Biljane Srbljanović, Nestorovića u krizni štab i na nacionalne frekvencije nije doveo Vučić, već – „mi“! Ovako Srbljanović, bez trunke ironije:

„Mesecima sebi govorim da ne treba više da pišem o vakcinaciji, da je javni razgovor odavno u potpuno slepoj ulici, da je iz nje nemoguće ijednog antivakcinaša izvesti bilo kakvim racionalnim, naučnim, humanitarnim ili moralnim argumentom. Tu smo bitku izgubili, nažalost, na samom početku, kad smo dopustili da nam ispred kriznog štaba istupaju probisveti, a da nam medijskim prostorom krstari polusvet koji se bogati na bolesti i smrti.“

Ko smo „mi“ koji smo dopustili da ispred kriznog štaba istupa bilo ko? Ko smo to „mi“ koji imamo moć da odlučujemo o tome ko će „krstariti“ medijskim prostorom koji je pod ekskluzivnom kontrolom, ne ni „naprednjaka“, nego lično Aleksandra Vučića? Građani Srbije? Pa neće biti da je tako, u zemlji sa potpuno uzurpiranim institucijama, nameštenim izborima i da se podsetimo – parlamentom bez opozicije. Ne, sigurno o tome nisu odlučivali ljudi koji sada umiru u prepunim bolnicama širom Srbije, niti lekari koji padaju s nogu od iscrpljenosti i očaja dok im premijerka poručuje da ne veruje u mere. O tome nisu odlučivali čak ni sami članovi kriznog štaba, koji su po hiljaditi put pregaženi i poniženi, i niko pri zdravoj pameti ne može tako nešto da tvrdi.

Ili možda Srbljanović, kada kaže „mi“, uopšte ne misli na nas, nego na njih. Možda kad kaže „mi“, hoće da kaže, „mi vučićevci“, ili „mi članovi premijerkinog Kreativnog saveta“, ili „mi, kolaboracionistička inteligencija koja vas već godinama ubeđuje da je Vučić manje zlo“? To bi bio ne samo prikladan, već i hvale vredan gest pokajanja. Ali avaj, od pokajanja, pa čak ni od izvinjenja nema ništa – cilj teksta nije preuzimanje odgovornosti, već njeno prebacivanje sa uzurpatorske vlasti i njenih kolaboracionističkih saputnika, na njene žrtve – građane i građanke Srbije.

U obrtu koji je istovremeno izuzetno jednostavan i beskrajno glup, Srbljanović poentira da Srbija nikad neće biti Danska, koja je vakcinisala skoro 80% svojih građana, jerbo je Danac hladan i razuman i rado i svojevoljno ide na vakcinaciju, dok je „naš čovek“ nerazumni inadžija koji ni po koju cenu neće da se vakciniše. Sve je dakle do mentaliteta („Sve ti je geografija!“, što bi rekli Čvarkov i Torbica), a do vlasti nije ništa. Naprotiv, sirota vlast ima najbolje namere, ali joj se na put isprečio nerazumni narod. Srbljanović dixit:

„Zbog čega država i dalje ima veru u nikada dokazanu empatičnost našeg društva, zbog čega se i dalje nadamo da će svi ti protivnici vakcine, koji to sad rade bukvalno samo iz inata, te najpoznatije osobine srpskog mentaliteta, ikada odustati? Umesto da metodom regulisane prinude završimo ovu agoniju, gubimo dane i godine iracionalno verujući da će naš čovek da, u sukobu mišljenja, popusti.“

Jasno je da Srbljanović kada kaže država, zapravo misli na vlast, dakle na svoju pajtašicu Brnabić i njenog šefa Aleksandra Vučića. Oni su u ovoj slici toliko dobri i naivni da veruju u empatiju naroda koji tera inat, eto tako, iz mentaliteta. Jadna je vlast sa takvim narodom!

Objasnimo zbunjenoj Srbljanović – Danska nije vakcinisala 80% stanovništva zbog misterioznog danskog mentaliteta, nego zato što je tamošnja vlada u još u aprilu ove godine uvela vakcinalne propusnice (kojima je prethodio skoro petomesečni strogi lokdaun), dakle istu onu meru koju naša vlast odbija da uvede već mesecima, uprkos otvorenim apelima i jasnim argumentima lekara, stručnjaka i „medicinskog dela kriznog štaba“. U međuvremenu, cifru od 80 posto vakcinisanih dostigla je i Italija, i to usred raširenih i agresivnih antivakserskih protesta, a na putu da ubrzo dostigne ovu brojku je i Francuska. Šta je u pitanju? Hladni i racionalni Italijani? Hladni i racionalni Francuzi? Ne, naravno, u pitanju je hrabrost i odlučnost vlasti ove dve zemlje, koje su po cenu masovnih protesta, uvele rigorozne mere poput vakcinalnih propusnica, ali i obaveznu vakcinaciju za državne službenike. Ono po čemu se Srbija izdvaja od ovog društva nije mentalitet, nego činjenica da ima nesposobnu, kukavičku, a sada već s punim pravom možemo reći i zločinačku vlast, koja je spremna da masovno žrtvuje zdravlje i živote svojih građana samo zato da pred izbore ne dobije proteste na ulicama.

***

Ali, kako je već rečeno, postoji i drugi faktor, pored smišljene i tendenciozne relativizacije od strane kolaboracionističke inteligencije, koja Vučiću omogućava da se distancira od humanitarne katastrofe izazvane pandemijom. Ovaj drugi faktor nije posledica svesne namere, već je nusefekat fokusa antirežimske javnosti pre svega na aferu „Jovanjica“, kao i na njenu sve jasniju političku pozadinu. Na primer, na Vučićevoj konferenciji za novinare održanoj u subotu, 9. oktobra, novinari TV stanica Newsmax Adria i N1 iskoristili su priliku da nelegitimno izabranog predsednika unakrsno ispitaju o njegovom odnosu prema Nebojši Stefanoviću. Na izvestan način, ovo je bilo izuzetno uspelo i dvojica novinara su se pokazala veštim i sposobnim, elegantno izbegavajući Vučićeve trikove i uporno ga vraćajući na pravu temu: ako je Stefanović zaista osumnjičen za ono za šta ga optužuju Vučićevi najbliži saradnici – kako to da je još uvek ministar odbrane?

Međutim, ova pitanja, kako god prikladna i spretna, pomogla su Vučiću da pobegne od teme od koje sve vreme beži – fijaska u borbi protiv pandemije. Novinarski fokus je razumljiv i afera poput „Jovanjice“ bi u normalnim okolnostima zaista morala da bude u središtu pažnje javnosti, ali u situaciju kada hiljade ljudi umiru svakog meseca zbog inkompetencije i kukavičluka vlasti, sve ostalo, pa čak i ova tema, pada u drugi plan. Toga je svestan i Vučić koji je uprkos svemu spreman da priča o „Jovanjici“ (šta god zapravo o njoj pričao), a neuspelu vakcinaciju više ne sme ni da pomene. Razlozi su jednostavni. Prvo, koliko god strašna bila potencijalna otkrića o povezanosti političkog vrha i kriminala, ona blede u poređenju sa ogromnim žrtvama kapitulacije pred pandemijom. Drugo, šta god zaista bila istina o kriminalnim aferama vlasti, u zemlji u kojoj su institucije zadužene za utvrđivanje istine o ovakvim stvarima tako duboko korumpirane, svaka vest se može relativizovati i dovesti u pitanje – tone marihuane pretvaraju se preko noći u industrijsku konoplju, a policajci-heroji u atentatore u pokušaju.

Sa pandemijom, međutim, nije tako. Sve što treba da znamo o pandemiji i Vučićevoj krivici za humanitarnu katastrofu izazvanu njom, sasvim je javna stvar koju je nemoguće sakriti. Možda se brojkama zaista i manipuliše (znamo da se broj umrlih prošle godine redovno umanjivao), ali to više nije dovoljno da sakrije razmere katastrofe – svako u Srbiji već iz ličnog iskustva zna šta se dešava u bolnicama širom zemlje i nema tog poligrafa koji to može da promeni. Zato bi Vučić sada da priča o svemu, pa čak i o „Jovanjici“, samo da ne priča o civilizacijskom porazu koji je izazvao. I zato je ključno da mu se to ni po koju cenu ne dopusti.

Peščanik.net, 11.10.2021.

KORONA VIRUS