Četiri godišnjice – tržište i teritorije

Do ukrajinski krize se gotovo bilo uvrežilo shvatanje da svetski mir ne zavisi više od stabilnosti u Evropi, kao što je bilo karakteristično za čitav prethodni vek. Kako se formiralo to mišljenje može da se vidi ako se četiri godišnjice uzmu za etape nastanka savremene Evrope i kao mogući izazovi s kojima se ona suočava.

Prva je, naravno, stogodišnjica izbijanja prvog svetskog rata. To je i kraj prve globalizacije, jednog liberalnog sistema trgovanja i paralelnog porasta nacionalizma. Protivrečnost je, što bi rekli marksisti, bila između širenja tržišta i kontrole teritorija. Sistem koji je uspostavljen u Evropi bio je zasnovan na ravnoteži sila, koja je zahtevala da se jača vojna moć kako bi se podigla cena ratovanja i tako sačuvao mir. Eventualne promene u odnosu snaga bi se namirivale teritorijalnim ustupcima u perifernim evropskim regijama ili u kolonijama. Socijalisti i komunisti su ovaj imperijalizam videli kao posledicu širenja kapitalizma i globalizacije trgovine, dok su opet nacionalisti videli tržište kao pretnju njihovim teritorijalnim ambicijama, jer trgovina teži da prelazi granice. Taj problem, da širenje tržišta potkopava teritorijalnost politike, jeste i danas u osnovi otpora liberalnim trgovačkim režimima.

Sledi sedamdesetpetogodišnjica izbijanja Drugog svetskog rata. Pre toga je propao pokušaj obnove liberalnog sistema, kako političkog tako i privrednog. Kontradikcija koju osvetljava ova godišnjica je ona između totalitarizma i demokratije, i može se drukčije izraziti kao kriza legitimnosti liberalno-demokratskog poretka. Nije, dakle, bila reč o gubitku legitimnosti neke konkretne vlade, već o samom demokratskom načinu odlučivanja – o tome da li se vlast zasniva na saglasnosti, na nekoj vrsti društvenog ugovora, ili ima neki viši cilj ili proističe iz neke neugovorne vrednosti. Nacionalizam je bio jedna takva vrednost, a zaokruživanje prirodnih teritorija cilj. Revolucionarna diktatura i internacionalizacija su bili druga vrednost odnosno drugi cilj. Rat je počeo tako što je sklopljen pakt između dve totalitarne države, Nemačke i Sovjetskog Saveza, kojim je rasparčana Poljska (i još nekoliko država). Sve do „verolomnog“ napada Nemačke na Sovjetski savez, liberalni i demokratski svet je branilo Ujedinjeno kraljevstvo. Jugoslavija je, čak, izabrala da pristupi Trojnom paktu upravo pri kraju tog perioda.

Kada se čitaju rasprave o privrednim i političkim slobodama iz tog perioda, postaje jasno koliko je bio jak uticaj krize demokratske legitimnosti. Opet, i levica i desnica su vezivali problem nestabilnosti demokratije za tržišne slobode, za veliki pad proizvodnje, povećanje nezaposlenosti i za siromaštvo. Sve to, međutim, bilo je beznačajno u poređenju sa rastućim teritorijalnim pretenzijama totalitarnih zemalja koje su jednim delom privredne probleme rešavale ulaganjima u vojnu industriju i u jačanje vojske.

Treća je dvadesetpetogodišnjica pada Berlinskog zida. Na jednoj njegovoj strani je došlo do postepene liberalizacije privrednog života, do stabilizacije demokratije i do integracije tržišta i država, dok je na drugoj rasla nestabilnost protekcionističkog sistema, koji je bio takav ne samo prema spolja, već i u unutrašnjim odnosima. Razlika između Sovjetskog socijalističkog sistema i Evropske ekonomske zajednice, koju ponekad ne vide liberalni nacionalisti, jeste u tome što je prva bila pre svega politička konstrukcija, da ne kažem zajednica, budući da je trebalo da normalizuje okupaciju tog dela Evrope, uključujući i unutrašnju okupaciju Sovjetskog saveza. Tržišne slobode su predstavljale pretnju, jer bi podrazumevale liberalizaciju, što će reći sferu koja ne bi bila pod neposrednom političkom kontrolom. Evropska zajednica i kasnije Evropska unija jesu pre svega oblik liberalizacije i integracije tržišta, a tek u tom kontekstu i politička zajednica. Opet, ključna je razlika između tržišta i teritorija, između, u ovom konkretnom slučaju, zida i slobode.

Konačno, četvrta je desetogodišnjica ujedinjenja Evrope, zapravo pristupanja osam bivših socijalističkih zemalja Evropskoj uniji (uz Maltu i Kipar). Kasnije, 2007, još dve balkanske zemlje su pristupile članstvu, a 2013. i Hrvatska. Namera je i da se sve preostale balkanske zemlje nađu u ovoj evropskoj zajednici, u nekom razumnom roku. Ono što se čini da je naučeno jeste da su tržišne slobode značajne za legitimnost demokratskog odlučivanja, ali da je neophodno i da se ostave po strani teritorijalni sporovi ako se želi da i privredne slobode i demokratski režimi budu održivi. Potreban je, dakle, sistem suvereniteta država koji potcrtava odgovornost prema pravima i slobodama u unutrašnjim odnosima i prema sistemu kolektivnog odlučivanja u spoljašnjim odnosima. To je, dakle, jedan sistem pravila, vladavina prava u pravom smislu te reći, kako bi se stabilizovale slobode i demokratsko odlučivanje.

To je ono što je Evropu učinilo mestom gde se stabilnost i mir sveta više ne stavljaju na probu. Tržište je, da se tako izrazim, trijumfovalo nad teritorijalnim interesima. Evropa danas i ona od pre sto godina su dva sveta. Osim, naravno, danas u Ukrajini. Pre dvadesetak godina, izazovi su dolazili sa Balkana. Danas je to dalje na istoku. Ono što sada vidimo u Ukrajini to je taj sukob tržišta i teritorija. Ako bi se ta protivrečnost, što bi rekli marksisti, ponovo zaoštrila unutar Evropske unije, sve što je naučeno u poslednjih sto godina bilo bi izgubljeno.

Novi magazin, 17.03.2014.

Peščanik.net, 17.03.2014.