Čije sankcije

 
Ovo je tipično, pa stoga i zanimljivo. Naime, sankcije (zabranu) na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz zemalja članica Evropske unije je uvela Rusija, a ne Evropska unija. Stoga, Unija ne očekuje da će treće zemlje, čak iako su kandidati za članstvo, kao što je Srbija, obustaviti izvoz u Rusiju proizvoda obuhvaćenih ruskim sankcijama. Naravno da bi te sankcije koštale Rusiju mnogo više ukoliko bi se svi solidarisali sa Evropskom unijom, ali to Unija ne očekuje. A svakako ne može da traži. Tipično je, međutim, da se u srpskoj javnosti ruske sankcije Evropskoj uniji doživljavaju kao sankcije nametnute Rusiji.

Otuda i nerazumevanje zahteva Evropske unije da se treće zemlje uzdrže od mera kojima bi nanele dodatnu štetu samoj Uniji. Neki komentatori kažu kako je taj zahtev licemeran jer same zemlje članice ne poštuju režim sankcija koji je Unija uvela Rusiji. Pa zašto bi zemlje kao što je Srbija vodile računa o režimu sankcija koji je Rusija uvela Evropskoj uniji? A to, jasno je, nikako nije isto.

Što se vidi na sledeći način. Srbija ne namerava da sledi Evropsku uniju kada je reč o sankcijama Rusiji, što je, naravno, predmet rasprave budući da je reč o zemlji koja bi da se učlani u Evropsku uniju, ali ta srpska odluka nije isto što i francuska da nastavi sa izvozom brodova Rusiji. Srbiju odluka Evropske unije o sankcijama Rusiji ne obavezuje, sve do momenta učlanjenja u Evropsku uniju, tako da ih ona ni ne krši kada ih ne primenjuje.

Što bi trebalo da važi i za ruske sankcije Evropskoj uniji. A to ne bi bilo tačno ukoliko bi Srbija sledila politiku podsticanja izvoza u Rusiju upravo onih proizvoda čiji je uvoz iz Evropske unije Rusija zabranila.To bi značilo da se Srbija pridružuje ruskim sankcijama, da zapravo ruske sankcije Evropskoj uniji čini efikasnijim nego što bi bile ako te politike podsticanja izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju ne bi bilo.

Tipično je, međutim, za srpsku javnost da i sankcije koje je uvela Rusija vidi zapravo kao sankcije koje su nametnute Rusiji, kao što je za svaku rđavu odluku u Beogradu odgovoran neko u Vašingtonu ili Briselu ili Berlinu. U ovom slučaju, Brisel ne zahteva da se Srbija pridruži evropskim sankcijama Rusiji, ali očekuje da se Srbija ne pridruži ni ruskim sankcijama Evropskoj uniji. Ovo nije teško videti čim se razume o čijim je sankcijama u kom konkretnom slučaju tačno reč.

Dodatna je tema da li je ovo primer politike sedenja na dve stolice. Zvanično, to nije srpska politika. Jer, ako se teži članstvu u EU, to znači da je reč o politici EU i Rusija koliko i o politici EU i Amerika ili EU i Kina ili EU i Peru. Šta znači biti zemlja članica Evropske unije? Znači pristupiti carniskoj uniji i s vremnom i novčanoj uniji. Sve druge zemlje su trgovački i privredni partneri uopšte u skladu sa pravlima carinske i novčane unije. Koja je i politička unija, pa ima i zajedničku spoljnu i politiku bezbednosti. Naravno, to važi od časa učlanjenja, jer sve do tada teče proces približavanja i homogenizacije kako bi prilagođavanje bilo postepeno i što je moguće povoljnije za zemlju koja se učlanjuje. Jedan elemenat toga jeste da se ne očekuje, a pogotovo ne zahteva, da se zemlja kao što je Srbija pridružuje sankcijama koje EU uvodi trećim zemljama, već samo da se ne solidariše sa sankcijama koje se uvode zemljama članicama Evropske unije. To ne bi trebalo da je tako teško razumeti.

 
Peščanik.net, 22.08.2014.